Mnoge mafijaške porodice u Americi obezglavljene su tako što su njihovi prvi ljudi, koji po pravilu sami nikad ne čine zločine već za to koriste druge, osuđeni na osnovu iskaza "cinkaroša", mafijaških "insajdera" kojima su, najčešće, ruke krvave do lakata

      Može li Milošević biti osuđen na osnovu iskaza dosadašnjih svedoka?
       Treće nedelje haškog suđenja Slobodanu Miloševiću za genocid i zločine protiv čovečnosti, ovo je najčešće pitanje u državi. Javnost je odmah uočila ono što se ničim ne da prikriti: da albanski svedoci optužbe složno poriču prisustvo ili dejstvo OVK u svojim naseljima, i da albanski svedoci isto tako složno poriču bombardovanje NATO-a. (Oni svedoci koji, poput prevodioca OEBS-a iz Peći, ne mogu da tvrde da nikad nisu gledali televiziju ili čitali novine, priznaju da su posredstvom medija čuli za postojanje OVK, ali čak i oni u sudnici tvrde da nikad nisu čuli da je OVK ubio ijednog srpskog policajca ili albanskog poštara i šumara.) U srpskim očima to ih sve do jednoga bespovratno diskredituje, što je lepši način da se kaže da Srbi ove svedoke smatraju bezočnim lažovima. Pa ih čudi kako Milošević uopšte može biti osuđen na osnovu njihovih očigledno neverodostojnih iskaza.
       Stvar, međutim, nije tako prosta kako se ovdašnjoj televizijskoj publici čini. Pre svega, verodostojnost svedoka ne zavisi uvek od čistote njihovog moralnog lika. Treba znati da je Slobodan Milošević optužen za učestvovanje u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" (ZZP), što je najsličnije krivičnom delu "zavere da se počini zločin" u američkom pravosuđu. Ovo krivično delo korišćeno je u Americi za obračun sa "organizovanim zločinom", što je tamo drugo ime za mafiju. Mnoge su mafijaške porodice u Americi obezglavljene tako što su njihovi prvi ljudi, koji po pravilu sami nikad ne čine zločine već za to koriste druge, osuđeni na osnovu iskaza "cinkaroša", mafijaških "insajdera" kojima su, najčešće, ruke krvave do lakata.
      
       Obučeni svedoci
       Čuvenog Džona Gotija je tako izdao njegov čovek od poverenja, "hitman" koji je lično izvršio ubistva i druga teška krivična dela. Takvom svedoku se katkad veruje iako se očigledno ne radi o uzornom građaninu kome se može verovati na reč. Gotijev čovek je kazao istinu o Gotiju samo zato što mu je tužilaštvo zauzvrat ponudilo imunitet, odnosno što mu je oprostilo zločine kako bi u mrežu uhvatilo većeg zločinca nego što je on sam. Porota je procenila da je svedok i te kako verodostojan u delu u kom je govorio o zločinačkoj zaveri, iako mu u drugim okolnostima možda ne bi poverovala ni koliko je sati.
       Prema tome, to što su albanski svedoci moguće pažljivo instruirani, ili im je zaprećeno da ne smeju da svedoče o aktivnostima OVK, ne mora samo po sebi da u očima sudija obezvredi celinu njihovih iskaza u Hagu. Uzmimo da je nesrećni Agim Zećiri, koji je izgubio 16 članova porodice u ratu na Kosovu, zaista bio prestrašen i da se preko noći gorko pokajao što je prilikom Miloševićevog unakrsnog ispitivanja "odao" da je njegovo selo hranilo i oblačilo tri stotine boraca OVK, iako je prvo poricao prisustvo OVK u selu. Uzmimo da mu je zaprećeno da ne sme da govori o OVK, i da je to razlog što je izjutra drugog dana svedočenja odbio da se dalje podvrgava Miloševićevom unakrsnom ispitivanju. To još ne mora da znači da je Zećiri lažno svedočio o stradanju žitelja sela Celina. Doslednost albanskih svedoka, koji počev od Mahmuta Bakalija svi redom tvrde da OVK nije počinio nijedan zločin na Kosovu, nešto svakako govori o političkoj prirodi savremenog Kosova. To Srbima svakako mnogo govori o političkoj moći i uticaju OVK, odnosno bivših lidera OVK u današnjoj političkoj hijerarhiji Kosova, kao i o političkim slobodama i poimanju individualnosti, hijerarhije i slobode u albanskoj političkoj zajednici. Treba pretpostaviti, naime, da haško tužilaštvo, bez obzira na to kako se manjkavo pripremilo za suđenje, ne može biti odgovorno za toliku konzistentnost svedoka koji nikad nisu videli ni čuli NATO bombe, a kamoli da NATO nekom nešto naudi. Verovatno je, dakle, da je pre posredi neki albanski konsenzus o OVK i konsenzus o NATO-u (posle događaja od 11.septembra pokazalo se da na svetu nema regiona gde SAD i NATO uživaju toliku podršku kao na Kosovu) koji dolazi do izražaja u haškoj sudnici, i da tužilaštvo sa tim nije imalo ništa, odnosno da nije pažljivo biralo i dovodilo samo takve svedoke.
      
       Penzioner Eljšani
       Teško je proceniti šta misle sudije, ali se zato lako može utvrditi šta čuju i vide zapadni novinari. Ono što se u Beogradu satima prepričava - kako je, na primer, svedokinja iz Izbice prva "priznala" da joj je muž bio borac OVK, da bi potom kategorički tvrdila da je "ubijen kao civil"- ne ostavlja isti utisak na zapadne novinare. Takvi detalji se relativno retko pojavljuju u njihovim izveštajima. (Čak i kada "Njujork tajms" primeti da je svedok iz Landovice tvrdio da u selu nije bilo članova OVK, a posle se u unakrsnom ispitivanju ispostavi da je u selu posle dolaska NATO-a podignut spomenik palim borcima OVK, ovaj list, možda zbog lošeg prevoda, ispušta ključni detalj: da je spomenik podignut palim borcima OVK koji su bili meštani upravo tog sela, Landovice.) Na njih daleko veći utisak ostavlja bit iskaza svedoka o stradanju civila: koliko je žena i dece stradalo, koliko je kuća zapaljeno, koliko je ljudi proterano, jesu li sa njihovih vozila skidane registarske tablice u isto vreme kada su im oduzimane lične karte i pasoši...
       Nikome u pauzi suđenja nije promaklo da je Fehim Eljšani uhvaćen u raskoraku sa svojim prvobitnim iskazom da je na poslu iz političkih razloga dobio otkaz: svi su čuli da je Eljšani posle morao da prizna da je redovno penzionisan 1991. godine, sa punom penzijom. Tehnički gledano, Eljšani je uhvaćen ne samo u laži, već i u krivokletstvu. On se očigledno nije nadao da će Slobodan Milošević u pauzi za ručak telefonom dobiti preciznu informaciju o Eljšaniju i njegovoj penziji. Međutim, iako krivokletstvo teorijski nosi zatvorsku kaznu, čak ni Dragan Opačić, lažni "svedok L" iz slučaja Duška Tadića, za kog je nedvosmisleno utvrđeno da je lagao kada je tvrdio da je bio očevidac Tadićevih zločina, nije krivično gonjen zbog krivokletstva.
      
       Dokazivanje krivice
       Prema tome, albanski svedoci možda nisu neustrašive moralne veličine, ali to nipošto ne znači da lažu kad govore o svojim stradanjima, i to nipošto ne znači da ne ostavljaju daleko jači utisak na sud nego na srpsku javnost koja je, kad su albanska stradanja u pitanju, tvrđeg srca od zapadne. Što opet, je li, dosta govori o srpskom društvu i o njegovom političkom senzibilitetu. No, u kontekstu Miloševićevog suđenja bitno je da lokalni sud o verodostojnosti albanskih svedoka možda i nije tako pouzdan kako se beogradskoj čaršiji čini.
       Kad je reč o tome može li se Miloševiću u Hagu dokazati krivica za deportacije i ubistva Albanaca sa Kosova, oni koji bi o tome hteli da sude, moraju prvo pažljivo da pročitaju optužnicu. Milošević je optužen da je "planirao, pokrenuo, pripremao, izvršavao ili saučestvovao" u zločinima (deportacije, ubistva, progoni). On te zločine nije počinio lično, već kao deo "zajedničkog zločinačkog poduhvata" čiji je cilj, između ostalog, bilo "proterivanje znatnog dela kosovskog albanskog stanovništva sa teritorije Pokrajine kako bi se obezbedila produžena srpska kontrola nad Pokrajinom". Milošević i drugi koji su učestvovali u ovom zločinačkom poduhvatu (Milan Milutinović, Dragoljub Ojdanić, Nikola Šainović i Vlajko Stojiljković) doprineli su ZZP-u koristeći svoje de iure i de facto nadležnosti. Budući da je sudija već potvrdio ovu optužnicu (kako haška praksa i nalaže), to praktično znači da je za potvrđivanje optužnice dovoljno dokazati da je na Kosovu u periodu januar-juni 1999. došlo do masovnog proterivanja Albanaca i njihovog masovnog stradanja. Ako se to desilo, neko je za to morao biti odgovoran. A Slobodan Milošević i njegovi kompanjoni bili su faktički ili pravno odgovorni za sve što su činile srpske snage na Kosovu.
       To nije teško dokazati, tim pre što je Slobodan Milošević izabrao da se brani na način koji to dokazuje. On je u uvodnoj reči odbacio mogućnost da su na Kosovu delovale bilo kakve neregularne, paramilitarne jedinice. On je, teorijski, mogao da se opredeli za ovu vrstu odbrane: "Ja sam čovek koji je tragao za mirnim rešenjem u interesu svih naroda i u tome sam imao podršku Zapada dok Zapad nije promenio svoju politiku i odlučio da primeni silu. Zabranio sam nasilje prema civilima i naredio sam da svaki vojnik dobije kopiju Ženevske konvencije. Naredio sam samoodbranu zemlje koja je legitimna u međunarodnom pravu. Zgranut sam time što se desilo u selu tom i tom: ako se desilo, to je potpuno suprotno mojim naređenjima i ja o tome ništa nisam znao i ja to duboko osuđujem." To bi bila odbrana čoveka koji bi se eventualno trudio da pred sudom prođe što bolje. Milošević se odlučio na političku, a ne pravnu odbranu pred onim što on vidi kao sud istorije i sud Srpstva, i trudi se da se što je moguće više identifikuje sa državom, nacijom, istorijom, vojskom i policijom.
       Hoće li mu to u očima Srba poći za rukom, zavisiće i od držanja vlasti u Beogradu, koje on ne propušta da nazove "marionetskim režimom". Katkad se međutim čini da je Milošević bolje od svojih ovdašnjih političkih protivnika spoznao bit haškog procesa. On se izvanredno vešto služi svojim prednostima "slabije strane u procesu" i ne propušta da podseti sud da mu je dužan za fer suđenje.
      
       Miloševićevi obaveštajci
       Sudije to ionako već imaju stalno na umu. Miloševića možda na osnovu optužnice i iskaza svedoka neće biti teško osuditi, ali će biti teško za svet stvoriti utisak da Milošević dobija pravično suđenje od ljudi koji su ga porazili u ratu i koji su ga deset godina demonizovali. To je pravi ispit pred kojim se Haški sud nalazi, i to znaju i sudije i Milošević. Tamo mu zato dozvoljavaju veoma agresivno unakrsno ispitivanje svedoka koji dolaze kao žrtve njegovog režima.
       Jedino u Beogradu, izgleda, neki ne razumeju u čemu je stvar, pa se čak čuju galama i reklo bi se negodovanje kako Miloševića "neko iz zemlje" snabdeva informacijama koje mu pomažu u odbrani. U ponedeljak po podne nisu radili telefoni Udruženja "Sloboda" u Rajićevoj 16 u Beogradu, koje se stara za Miloševićevu odbranu (prema rečima Uroša Šuvakovića, na bazi entuzijazma "stotina članova i simpatizera"). Mi nismo poznati po tradiciji fer odnosa prema političkim protivnicima, a ne stojimo najbolje ni sa fer suđenjima u nekim osetljivijim slučajevima. Možda zato ni viđeniji političari ne razumeju da je na suđenju cilj da se rasvetli cela istina: to je razlog što se optuženom pružaju uslovi da se brani, to je suština takozvanog suparničkog (adversarial) procesa, da se u sukobu različitih verzija sazna što je moguće više. Sud sebi ne stavlja u zadatak ni cilj da spreči Miloševića da se brani, pa ni Beograd ne bi trebalo da se time blamira pred svetom. Onog dana kad su se neki funkcioneri DOS-a snebivali zbog toga kako Milošević dolazi do podataka (čiju istinitost, izgleda, ne osporavaju!), portparol Tribunala se za Televiziju B92 javno veselio dobroj Miloševićevoj odbrani. Možda nije bio iskren, ali je bio pametan.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ