Dinkić i Đelić su hteli da svojim žestokim reakcijama upozore na najmanje dve stvari: da Srbija nema baš toliko novca da bi mogla da izdržava Crnu Goru i plaća njene buduće dugove i da ne mora Srbija po svaku cenu da pristane na zajedničku državu sa Crnom Gorom

      Hladnoćom koja bi neke potpuno iznervirala Zoran Đinđić, premijer Srbije, kaže za NIN: "U Srbiji će referenduma o novoj državi Crne Gore i Srbije biti, ukoliko budu postojali različiti stavovi između Demokratske stranke Srbije i Demokratske opozicije Srbije o minimumu zajedničkih funkcija koje ta država mora da ima. Ali, dosad smo o izgledu buduće države razmišljali na isti način i stvarno bih se iznenadio kada bi Vojislav Koštunica pristao na zajedničku državu po svaku cenu."
       Ovo je rečeno u utorak, tri dana pošto su Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Jugoslavije i Božidar Đelić, ministar finansija Srbije, satanizovali plan o uniji Srbije i Crne Gore visokog predstavnika Havijera Solane i nekoliko časova pre nego što se kod predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice okupilo veliko društvo: predsednik Veća građana Savezne skupštine Dragoljub Mićunović, savezni premijer Dragiša Pešić, potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus, premijer Srbije Zoran Đinđić, ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović, predsednik Socijalističke narodne partije Predrag Bulatović, predsednik Srpske narodne stranke Božidar Bojović i predsednik Narodne stranke Dragan Šoć. Posle sastanka, Miroljub Labus je rekao da je "postignut dogovor o svim elementima strategije pred nastavak razgovora o odnosima Srbije i Crne Gore. "Želimo da formiramo razumnu državu koja će poštovati vitalne interese i Srbije i Crne Gore", bilo je sve što je Labus rekao. (Dan pre toga odustao je od najavljenog intervjua NIN-u.) Tako je, privremeno, pala zavesa na jedan od dosovskih komada sa pljuvanjem i pucanjem.
      
       Ekonomski frankenštajn
       A predstava je počela u četvrtak (21. februar) kada je Solana satima razgovarao sa Koštunicom, Labusom i Milom Đukanovićem, predsednikom Crne Gore. Španac koji je potpisao odluku o bombardovanju Jugoslavije, tada je pod Labusovu stolicu stavio paklenu mašinu: u Crnoj Gori ostaje evro, nema jedinstvenih carina, poreskog sistema, nema zajedničkog predsednika i premijera... Labus je rekao zašto je protiv tih predloga - da jednodoma skupština gubi značaj ako nije podržana i jedinstvenom monetom.
       U petak su se sastali Koštunica, Đinđić i Labus. Poslednja dvojica su rekla da bi moralo više da se razgovara o ekonomiji i svi su se saglasili da ona bude prisutnija u narednom susretu sa Solanom. Ali, mir u kući je već bio poremećen.
       Neko od zainteresovanih se brzo potrudio da ljudi saznaju i detalje o "nakaznoj državi" pa je skicu Solaninog monstruma, Radio-televizija B92 dala prvo u petak, potom i u nedelju. (U Briselu se administracija Evropske unije trudi da prikaže tu sliku kao nekorektnu, ali je sasvim jasno da je B92, u mnogo čemu, i te kako bio u pravu.) Vest Devedesetdvojke bila je odličan šlagvort za Labusove drugare Đelića i Dinkića koji su u subotu medijima na mnogo grublji način rekli ono što im je, verovatno, biranim rečima već saopštio potpredsednik Savezne vlade. Prvi je Solaninu državu nazvao "ekonomskim Frankenštajnom", optužio Crnu Goru da je ukrala Srbiji "više od milijardu dinara mogućeg zaduženja kod domaćeg bankarskog sektora" i uplašio se da bi na Srbiju mogao da padne teret crnogorskih dugova. Za Dinkića je Solanina unija nakaza od države koja će samo biti dodatni teret za poreske obveznike u Srbiji.
      
       Prinudni sponzori
       Onda su se Dinkiću i Đeliću pridružili Goran Svilanović, Nebojša Čović, Vladan Batić. Đinđić, koji je krenuo na turneju po Srbiji, nije ništa rekao, ali su mnogi prepoznali upravo njega kao čoveka kojeg je Vojislav Koštunica optužio za anticrnogorsku i antijugoslovensku kampanju, na sednici Glavnog odbora DSS-a u nedelju (24. februar). Tu optužbu je u ponedeljak ponovio Dragan Maršićanin tvrdeći da Đinđić, Dinkić, Batić, Đelić i Labus opstruiraju dogovor Srbije i Crne Gore.
       Da bi sredio stvari u kući, Koštunica je onda pozvao Labusa i Đinđića u ponedeljak na razgovore. Đinđić se nije odazvao, Labus je sa predsednikom razgovarao dva sata, posle čega je zanemeo za novinare. I onda je došao utorak i veliki dogovor i još veće pitanje: "A šta im je sve to trebalo?"
       Dinkić i Đelić su očigledno hteli da svojim žestokim reakcijama (Dinkića su zbog toga Đukanovićevi depeesovci proglasili ekonomskim Šešeljem) upozore na najmanje dve stvari: da Srbija nema baš toliko novca da bi mogla da izdržava Crnu Goru i plaća njene buduće dugove i da ne mora Srbija po svaku cenu da pristane na zajedničku državu sa Crnom Gorom.
       Izgledalo je da su obe poruke upućene pre svega Solani i Evropljanima, a nikako ne nekom od aktera domaće političke scene. Jer, u Beogradu deo političko-ekonomskog establišmenta veruje da Evropljani znaju da Crna Gora nikada neće moći da izdržava samu sebe i da neko mora da bude njen sponzor. Ako je Srbiji toliko stalo do zajedničke države, onda neka ona i plati tu zajednicu. Otuda i čudni predlozi o solidarnom otplaćivanju dugova. Dinkić i Đelić su, dakle, rekli da ne pristaju na to.
       Rekli su i da im smeta što Solana na sto stavlja predloge koji su daleko od pravila igre koja važe u Evropskoj uniji, kojoj žele da pristupe i Crna Gora i Srbija i Jugoslavija. Beograd se čudio tome mnogo više nego Karl Bilt koji je u glavnom gradu Srbije i Jugoslavije u neformalnom razgovoru kazao da ga ne čudi da Evropska unija danas nešto predlaže Srbiji i Crnoj Gori, što će im uzimati kao velike nedostatke kada bude došao na red njihov prijem u Evropu. Ljudi iz G17 i Vlade Srbije misle da je minimum zajedništva koji mora postojati između Srbije i Crne Gore isti onaj koji postoji između Nemačke i Francuske.
      
       Najveća pobeda
       I kada se predsednik Koštunica oglasio s partijskog sastanka pričom o antijugoslovenskoj i anticrnogorskoj kampanji, a to potom overio i Maršićanin, postalo je jasno da su se oni negde prepoznali u Dinkićevoj i Đelićevoj buci u besu. Iz dosovske kuhinje je i pre toga širena priča da je Koštunica čvrsto odlučio da konačno uknjiži neku pobedu i da je opstanak Jugoslavije doživeo kao najveću od svih pobeda. Zato će, tvrde u DOS-u, Koštunica pristati na mnoge stvari o kojima doskora nije ni želeo da razgovara.
       Možda su u petak, dan pošto je Solana otputovao, Đinđić i Labus predlagali da ekonomija bude prisutnija, da se ne završi cela priča na crtanju institucija države koje neće biti utemeljene na realnom novcu.
       Međutim, pošto u razgovorima sa Solanom nema nikakvih papira, na njegov izričit zahtev, nemoguće je proveriti na šta je ko pristao u dosadašnjim razgovorima, odnosno da li je Koštunica pokazao nerazumnu blagonaklonost prema predlozima Crnogoraca i Solane. Jednako je toliko neizvesno i šta je Solana stvarno ponudio. Jedan političar DOS-a kaže da on pokušava da između dva nepromenljiva zahteva "jedna država" i "najveća moguća samostalnost" pronađe kompromis. Zato je svaki predlog Španca više predlog za razmišljanje, a ne ponuda u stilu uzmi ili ostavi.
       Koliko je NIN uspeo da sazna, poprilično je izvesno da je Solana predložio Beogradu da jedan čovek bude i premijer i predsednik unije (crnogorski SNP je protiv naziva Unija Srbije i Crne Gore), da skupština bude jednodoma, da postoji ustav države, da budu četiri ministarstva (odbrana, spoljni poslovi, međunarodne integracije i unutrašnja trgovina), da će posle četiri godine njenog postojanja biti napravljen izveštaj o njenom funkcionisanju. Niko u Beogradu nije morao da kaže svoje konačno "da" ili "ne" na ove predloge.
       Konačno, još jedan sukob između DSS-a i DOS-a, pokazao je da su u njemu najviše učestvovali ljudi koji jesu vezani za opstanak Jugoslavije. Njenim nestankom Koštunica, Labus i Dinkić ostaju bez posla. Doduše ovaj poslednji može da bude i ono što stvarno jeste i sada - guverner Narodne banke Srbije, ali se to neće dogoditi automatski, na to mesto će morati da bude biran. Koštunici i Labusu u slučaju propasti Jugoslavije ostaje da se već ove godine pojave na izborima za predsednika Srbije. Ako je suditi po anketama, neizvesna utakmica.
       Ali, to su već nagađanja šta će biti ako bude... Ono što je u ovom trenutku (kao) izvesno jeste da su Solanini savetnici u sredu ponovo došli prethodno u Beograd i da je na onom velikom sastanku dogovoren minimum funkcija zajedničke države ispod kojeg neće ići ni DSS ni DOS.
       Ipak, ne treba se mnogo iznenaditi ako onaj referendum s početka teksta uskoro ne bude iznenađenje nego stvarnost.
      
       DRAGAN BUJOĆEVIĆ