Godinama sam - sve to pre Osme sednice, razume se - delovao kao uspešan dramaturg-producent ("Art film 89", "Avala film"), promovišući sa te pozicije baš stvaralaštvo Gorana Markovića ("Već viđeno", "Tito i ja") i omogućivši njegovom studentu Darku Bajiću da debituje ("Direktan prenos"). I najzad - njegov direktni angažman u pojedinim projektima, čiji se broj približio stotki, obuhvata i saradnju u takvim ostvarenjima kakva su "Rani radovi" Želimira Žilnika (Zlatni medved u Berlinu), "Skupljači perja" Saše Petrovića (Gran pri specijal u Kanu), "Dečko koji obećava" Miše Radivojevića (Zlatni prebranac u "Vidikovcu") i "Luda kuca" Ljubiše Ristića (ništa). Dobro - priznajem - radio sam i sa Bulajićem!
       Kao što sam bez predrasuda sarađivao i sa Nadom Popović-Perišić, nekadašnjim ministrom kulture i kreatorom marketinške kampanje ("Umetnost nemogućeg") za kanski festival 1995. godine, baš one sezone kada nismo imali film u zvaničnoj takmičarskoj konkurenciji. Ali smo drsko tvrdili da ga imamo. Ne jedan, tri. U čitavom tom planu onaj Vučković bio je samo mali od koktela. Tu smo smuvali Zlatnu palmu.
       Gorica je u pravu kada kaže da taj trofej nije pripao Vučkoviću, ali greši kada ga "dodeljuje" Kusturici. On je svoju nagradu za režiju tamo dobio za "Dom za vešanje", dok su dve Zlatne palme za film u celini, od kojih je jednu primio Emir lično, više namenjene producentima (jer, u protivnom, ovaj festival ne bi imao nikakvog smisla). "Podzemlje" je pobedilo favorizovanog Angelopulosa, koji je srčani udar hrabro izdržao na nogama.
       Ta je Zlatna palma zbilja dočekana u jednom ovdašnjem kulturnom centru, ali - francuskom. Njena prava proslava se dogodila odmah nakon dodele priznanja na plaži ispred hotela "Karlton" i završila se opštom makljažom između naših članova ekipe i nekih francuskih picopevaca kojima je hobi da, po mraku, pipaju tuđe ženske; ne znajući o čemu se radi, telohranitelji Džonija Depa premlatili su sopstvenog gazdu.
       Miki Manojlović nije učestvovao. Čuvao je Zlatnu palmu. U klozetu. Ali je zato scenarista Dušan Kovačević, opijen svežim vazduhom, ili saznanjem da su Boban i Kimi napustili Kan, postao odlučan u nameri da po povratku u Beograd ubije Laleta Pavlovića tako što će ga pregaziti iznajmljenim mercedesom. Bio je to pravi govor mržnje, koji mi se prilično smučio.
       Isto sam se osećao kada sam u tekstu Gorice Mojović pročitao da moj "mračni krik" dopire iz "jaruga nacionalšovinizma". Pa, pobogu, to je pleonazam! A najmanje se ta etiketa, (koja služi umesto karte u trolejbusu koji vozi u CZ) može odnositi na nekog ko je deo života proveo u Zagrebu, družeći se uglavnom sa tamošnjim nacionalistima, pišući za hrvatske novine i povremeno ih uređujući, što mi je obezbedilo odrednicu u svim tamošnjim enciklopedijama, plus nagradu "Veselko Tenžera" kao prvom i poslednjem Srbinu koji je tamo dobio nešto drugo osim metka u potiljak. Nemam ništa protiv Hrvata; dapače. Tuđmana smatram istorijskom ličnošću retkog formata. Da nije ovakva furtutma oko rezidencija, rado bih se kandidovao za veleposlanika pri Gornjem gradu.
       A da je neko Hrvat iz Tuzle , znači samo to - da je Hrvat iz Tuzle (Gorica M. ovome dodaje - stavljajući to meni u usta - "nekim čudom"). Nije valjda čovek iz Zenice; to bi tek bilo čudo! Kao što, suprotno, tvrdnja da je Polimac Srbin iz Zagreba ne bi značila da je on bio jedan od najoštrijih kritičara scene ustaškog pokolja u Zafranovićevoj "Okupaciji u 26 slika".
       Bombardovanje NATO alijanse proveo sam šetajući psa po Kalemegdanu. Moji tadašnji tekstovi, ne samo oni u "Politici", kojoj sam se (kao pisac) vratio nakon raketiranja zgrade RTS-a, bili su patriotski bar u tom smislu jer sam se u njima često obarao na "antiratne profitere", obično one u suknji, o čijim ćemo monetarnim brljotinama slušati još godinama.
       Otuda mi je sasvim nejasna asocijacija iz malog mozga jedne domaćice o mojim slavnim danima pod Miloševićem, čovekom koji je, čim se dokopao vlasti, razbucao ondašnju redakciju NIN-a. Nije mi to teško palo pošto je, pre svega, bilo najavljeno, a i zato jer sam u jednom drugom listu ("Duga") već objavio opširniji tekst (oko 30 šlajfni), neku vrstu medijskog portreta, o satanskim danima koji nas očekuju pod vođom koji ne čuje dobro, ali obećava kako će svi biti pohapšeni.
       Kada smo već kod toga, nikada nisam bio urednik "najrežimskije televizije". Bio sam njen direktor i, zajedno sa Tijanićem i Mirjanom Bobić, autor emisija ("Duh iz boce", 3+2", "Susreti prve vrste") koje za današnje, demokratske glodure predstavljaju i više od mislene imenice. Ta je televizija ugostila sve ondašnje opozicione prvake, pred njenim kamerama je Tijanić preslišao Branu Crnčevića, koji se u studio probio otkočenim pištoljem sa metkom u cevi, i jedino je ona pozvala narod na otvorenu pobunu protiv režima.
       Zato su Tijanića najurili po hitnom postupku. To se desilo i njegovoj naslednici, rigidnoj aktivistkinji JUL-a Radmili Višić, koja je otišla plačući da, brže-bolje, nađe novo uhljeblje kao pomoćnica Vučića Ace, malog ministra informisanja. Gde li su sada oni? Jesu li rešili stambeno pitanje?
       Bilo kako bilo, sa tom televizijom - i sa "Politikom" uopšte - završio sam u decembru 1996. godine, za vreme takozvanog zimskog protesta, jer više nisam mogao da podnosim smesu za kajganu koja se danima cedila niz fasadu Makedonske 31. Učinio sam to baš onako kako je Brodski napustio školu: samo sam se digao i otišao.
       Bio sam jedini Srbin koji je podneo otkaz na visoku funkciju u vreme Miloševićevog terora. Ostali su, sve idući od festivala do festivala, iz bistroa u kafanu, mirno podnosili šikaniranje, čekajući trenutak da se pokažu korifejima tranzicije. Kao, dakle, slobodan čovek otišao sam odmah u Kolarčevu ulicu i - bez obzira što će je to grdno nasekirati - ne pamtim one zvižduke koji su me odatle oterali, na samom kraju teksta Gorice Mojović. Bilo je baš drugačije. Jednom sam, po nesnosnoj ciči, samo u košulji, pevao kao zamena Draganu Nikoliću, što je, uzimajući u obzir njegov potpuni nedostatak sluha, podvig pred kojim se klanjanju i ona "tri pingvina".
       Nešto pre tog kraja Gorica primećuje moj novi "Armani imidž", što je, sa oproštenjem, čista glupost, ili je već budalaština iz najmanje dva razloga: nemam toliko novca da bih se oblačio u njegovoj radnji i, osim toga, prezirem ga. Verovatno je u ovoj konstataciji Gorica bila zavedena mojim pisanjem ("u opozicionom, a ipak zaštićenom") "Dnevnom telegrafu", u kome sam dobijao "dobre pare". Otkud Gorica zna da je ovaj list bio "zaštićen"? Pričala joj Mira Marković?
       No, neke pare su svakako bile u pitanju - neću valjda da radim za čvarke - ali: 1) sa Ćuruvijom sam i pre toga sarađivao u mnogim listovima (jedan je pokrenuo uzevši kredit na moje ime), i 2) bio sam tada zaposlen u jednoj privatnoj konsultantskoj firmi, gde sam i danas (dakle, davno nisam novinar u sindikalnom smislu tog zanimanja). Tvrditi da sam se, kada je počeo progon Ćuruvije, naprasno razboleo i pao u krevet, jeste bezočna izmišljotina koja bi se mogla oprostiti samo nekom ko je tek juče stigao sa rodnog Novog Zelanda. Pisao sam za DT i kada je on štampan u Crnoj Gori, ostao sam mu veran i kada je spao samo na internet-izdanje, pa sam, i više od toga, nastavio svoju "saradnju" i nakon što je Ćuruvija odlučio da više neće izdavati novine za cenzore, spreman da te "proizvode", koji se ozbiljno gomilaju, ustupim svakome ko je zainteresovan ("Dnevne novine", "Nacional").
       Poslednji put sam Slavka video na Veliku subotu 1999. godine, dan pre njegove smrti, tako da ona izmišljotina o mom padanju u krevet prerasta u gnusnu laž - dostojnu sudskog procesa - kroz konstataciju da "zbog bolesti" nisam prisustvovao njegovom pogrebu ("Baš saradnički, baš prijateljski, baš hrabro").
       Je li Gorica Mojović, da bi ovo saznala, prebrojavala prisutne? No, ta je laž samo ponavljanje tvrdnje iz jednog intervjua čoveka sa kojim sam stajao rame uz rame ispred kapele. Policija je, srećom, sve to snimila, pa se, budući da stoji dobro kod sadašnjeg ministra, Gorica lako može uveriti da sam na Novom groblju sreo i njenog šefa Zorana Đinđića.
       Posle sam se povukao da ne budem jedan od onih zarad kojih Slavkova deca ne mogu da priđu očevom grobu. Moglo bi se, štaviše, pomisliti i da mi je nešto ostao dužan. Jeste.
       Lepo je što Gorica priznaje da u ovom gradu niko nije vodio kulturu u "četiri mandata". Ona je, po sopstvenim rečima, na tom - činovničkom - položaju od 18. oktobra 2000. godine. Umalo da me uhvati: jer, nije reč o četiri, nego o samo tri mandata. Mojovićeva kao da zaboravlja da je na mestu gradskog kulturtregera kratko boravila 1997. godine, sve dok Đinđića nisu oterali sa mesta gradonačelnika kako bi mogli da kradu na miru. Vala su se i nafatirali!
       Kao što je istu - činovničku - funkciju G.M. obavljala i u vreme kada je bila predsednik (ne član) Komisije za kulturu (ne ideološke komisije) GK SKJ. To da me je viđala na sastancima pomenute komisije ("Samo me tada nešto nije kritikovao"), može da okači mačku o rep ili papagaju na kljun, jer ja u to zloglasno zdanje na Studentskom trgu nikako zalazio nisam.
       Inače bih tamo sreo Slobu Miloševića - po G.M. mog jednojajčanog blizanca - koga inače nikad u životu nisam video, niti sam se na njegovom kanabetu baškario. Možda Gorica Mojović jeste? Mogla je, ako joj se sloši, i da prilegne? Šta fali! Budući da je njena tvrdnja kako je Partiju napustila kada je Ivana Stambolića zamenio Slobodan Milošević prava fatamorgana iznad lonca pasulja. Ona je to, dobro znam, učinila zbog poodmakle trudnoće, što joj svakako služi na čast. Jer - da se više ne lažemo - između Ivice i Slobe nekih razlika nije ni bilo: za deset godina vladavine, uz svoju olako obećanu brzinu, Milošević je u celosti ostvario Stambolićev plan za rešenje kosovskog pitanja.
       Zato maločas pomenuta čast zahteva od Gorice Mojović da objasni kako je komunistički disident, tada već član DS, mogao biti direktor Kulturnog centra tolike godine, plus još i onog dana kada su Karadžić i Mladić vezali neke Francuze za bandere u ratu čije je sve konce povlačio Slobodan Milošević? Zar taj koji brine o prasetu i sarmi da ne zna ko mu sedi na Trgu slobode! Možda je to suviše dobro znao, srećan što je Đinđićevim demokratama uvalio jednu komunistkinju u duši: ko nije bio dobar član SK, neće valjati ni za DS! Ili je obratno: članovi DS bili su samo na praksi u SK. Tekst Gorice Mojović, objavljen u pretprošlom broju NIN-a, potvrđuje ovu pretpostavku.
       Ali, svejedno, Sloba je ionako sada u jarku, odakle izaći više neće bez obzira što mu žena plete lestvice. Sa kanalizacijom je već druga priča: ako sam u nju posrnuo, onda neka me Gorica sačeka na obali bliskog joj Dunava kada ustanem iz "jendeka zaborava", vraćajući se tako sa "margine javnog života". Biće tada leleka i jauka. Samo što to neću biti ja. Nema Džambe, ali je tu još njegov bata Džej da gospođi ponovi lekciju o majci koja nije karala ćerku što se odaje komunjarskim rabotama, već ju je tukla tek kada je ova počela da se vadi na demokratiju, ne menjajući pri tom ništa u svom pogledu na svet: pare su samo naše.
       Naravoučenije: ako je u današnjoj Srbiji Gorica Mojović arbitar nečije pripadnosti eliti ili kako će taj, okovan lancima činovničkog prezira, biti smešten na marginu, sve nešto razmišljam da, uz hladan prezir i veselu ravnodušnost, prihvatim ovu drugu mogućnost, da se priklonim margini kao skloništu od ovih novoprimitivaca u kožnim kaputima. Na margini je, uostalom, mnogo bolje društvo: niko mi se još nije požalio kako se nasmrt otrovao u elitnom skupštinskom restoranu.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ,
       Beograd