Nova vlast obećala je biračima da ćemo, vrlo brzo, živeti kao sav normalan svet. To je bila i izborna parola bivše opozicije, a sadašnje vlasti. Sada imamo novu vlast, koja se svakako razlikuje od bivšeg režima, ali golim okom vidljivo je da se napetost u životu ne smanjuje. Koliko tome doprinosi i politička nervoza od koje boluje nova vlast

      Dve bombe kašikare, bačene krajem prošle nedelje na zgradu u kojoj se nalazi sedište Demokratske stranke Srbije, bile su, ipak, teroristički napad sa posebnom težinom, jer je reč o stranci čiji je predsednik Vojislav Koštunica i predsednik države.
       I sam predsednik je taj čin okarakterisao kao političko bezumlje i terorizam.
       Sticajem okolnosti, u blizini zgrade Demokratske stranke Srbije stanuje i predsednik republičke vlade Zoran Đinđić, koji je rekao kako je čuo dve eksplozije bombi. Kako nazvati zemlju u kojoj živimo, kako opisati atmosferu u kojoj živimo, kad bombe eksplodiraju pored samih ušiju predsednika države i predsednika vlade? Neka na ovo pitanje svako odgovori sam; naše je mišljenje da to nikako nije normalno i, bez presoljavanja, možemo da kažemo da Srbija ponovo počinje da liči na zemlju straha. Nisu terorizma i nasilja lišene ni mnoge evropske i druge zemlje, ali to za nas nije sada nikakva uteha.
       Jer, i dalje se, zapravo, ništa ne zna. Ministar savezne policije Zoran Živković izjavio je kako se pouzdano može reći samo da su bombe bačene iz jednog crvenog audija a pošto često putuje našim putevima, kaže da je crveni audi kod nas retkost i da će policiji, ovoga puta, biti verovatno lakše da uđe u trag teroristima.
       Uloga bombe u našem životu ponovo postaje politička kategorija i ne bi bilo neobično da se ova metafora (zla kob) nađe u nekoj novoj enciklopediji savremenog ludila i beščašća. Kao i naučni odgovor zašto se to nama događa. Sa promenom vlasti ni tu se ništa nije promenilo, kao da je samo nasilje naša bolest, endemska, deo našeg mentaliteta, i da će još dugo potrajati. Nasilje i strah od terorizma, pogotovo posle napada Al kaide na Njujork, jedanaestog septembra prošle godine, postali su globalni fenomeni. Istraživanja govore da više od polovine Amerikanaca živi u strahu od terorizma, pa kako se onda mi možemo osloboditi straha, kad i posle natoovskih bombi, oko nas prašte evo i naše, domaće. O lakom naoružanju, kad svaka šuša ima pištolj (o heklerima da ne govorimo), i njegovoj svakodnevnoj upotrebi (nema dana a da u Srbiji neko ne bude ubijen), mogu se ispisati kilometri hartije, jer se zločini događaju kao masovna pojava.
       Potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović misli da one dve bombe bačene na stranku predsednika Jugoslavije mogu da imaju veze i sa nedavnim pokušajem hapšenja Radovana Karadžića, u hercegovačkom vilajetu. Svašta se može pretpostavljati, razne se priče povodom ovoga slučaja mogu plesti, izvesno je samo da mi pravu istinu nemamo. Možda sve to i nema veze sa politikom, možda nije povezano ni sa lovom na Karadžića, ali ne može se poreći činjenica da naši ljudi osećaju tenziju, strah od terorizma i da veruju da u tom ludilu ipak ima sistema.
       Nova vlast, podsećamo čitaoce, obećala je biračima da ćemo, vrlo brzo, živeti kao sav normalan svet. To je bila i izborna parola bivše opozicije, a sadašnje vlasti. Sada imamo novu vlast, koja se svakako razlikuje od bivšeg režima, ali golim okom vidljivo je da se napetost u životu ne smanjuje. Koliko tome doprinosi i politička nervoza od koje boluje nova vlast (svađe, nesuglasice, uvrede, teške reči, prejake reči...), neka čitalac sam zaključi.
       Prema mišljenjima uglednih doktora za dušu, stanovnicima Srbije preti, izgleda, opasnost i od neke vrste kolektivne paranoje. Koliko je miliona naših ljudi "zrelo" za kauč i gumeni čekić pouzdano se ne zna, ali da psihijatri rade punom parom, nije tajna.
       Kako bilo da bilo, činjenica je da u Srbiji danas svako svakom preti. Na meti su novinari, političari... Jedan advokat koji je godinama radio u policiji, misli da se eskalacija političkog nasilja u Srbiji može tumačiti na dva načina: kao posledica pojačane političke nervoze pred naredne izbore u kojoj pristalice dveju najjačih stranaka žele da se makar i dinamitom izbore za što bolju političku poziciju, ali i kao pokušaj treće stranke da se bombama umeša u politički duel kako bi unela nemir i još veći razdor među strankama koje, putem Dosa, čine vlast. "Ovaj teror u službi politikantstva nastaviće se, jer snage reda nisu sposobne da mu se suprotstave i jer su organizatori političkog nasilja spremni, zbog velikih uloga u igri, a to su vlast, novac i sloboda, da nastave sa svojim terorističkim akcijama", kaže ovaj dobar poznavalac domaćih prilika i fenomena.
       A jedan drugi domaći stručnjak za terorizam, o terorizmu u Srbiji kaže da postoji ključ za tumačenje svakog političkog nasilja. "To je pobuna političkih autsajdera protiv totalitarne demokratije. Reč je o političkom nasilju izneverenih nada i proigranog poverenja nezadovoljnih mladih ljudi, socijalno ugroženih ljudi, u koje se ubacuju i strani igrači i domaće političko podzemlje..."
       A što se tiče crvenog audija, jedne novine pišu da ih u Srbiji ima kao pleve i da policiji uopšte neće biti lako da nađe onaj pravi. Teško je, teško biti pametan u zemlji gde uplašeni juri zbunjenoga.
      
       PETAR IGNJA