Koristeći popularne termine IN i AUT, usudila bih se da iznesem svoje mišljenje o nekim segmentima televizijskog programa. Kao TELEVIZIČARKA (nova kovanica, prim. aut. za osobu ženskog pola koja toliko dugo radi na televiziji da joj se već smučilo), dakle, pomno pratim dva produkta američke mašinerije za zabavu i razonodu.
       Glas IN dodeljujem seriji SEKS I GRAD. Ono što ovu seriju odvaja po kvalitetu od ostalih jeste, pre svega, odlično napisan scenario: kratko, jasno, ubojito - u suštinu stvari. Nema onog glupavog humora na prvu loptu gde komične situacije potkrepljuje smeh ili tapšanje publike iz off-a. Slatko se smejem, što je redak slučaj za televizijski program, jer je sve uglavnom, manje-više tužno, ili za žaljenje. Četiri žene u zrelim tridesetim, sve materijalno stabilne, ali, nažalost, emotivno nezadovoljne, upadaju u raznolike komične situacije u potrazi za idealnim partnerom.
       U urbanom miljeu prepunom lažnih vrednosti i otuđenosti, četiri dame slobodno govore o svom seksualnom životu. Sjajna glumica Sara Džesika Parker, u ulozi kolumniste na temu Seks i grad u uglednom nedeljniku, pošteno razmatra i uvek se na kraju teksta zapita da li je nešto vredno truda, da li smo iskreni, i koliko smo i sami krivi ukoliko neka veza ne uspe. Kako su teme o sve većoj otuđenosti suprotnih polova i nemogućnosti njihovog pronalaženja, odavno poznate i rasprostranjene i na ovim našim balkanskim prostorima, razumljivo je zašto je ova serija toliko gledana. U jednom trenutku su mi zasmetale neke psovke na ekranu, ili pak, nazivanje polnih organa originalnim imenima, ali sam nakon kratkog razmišljanja shvatila da je sve to ipak o-kej. Zar bi nam imenovanje nekih delova tela latinskim ili ginekološkim nazivima pomoglo da nam se ljubav vrati, ili kada smo besni, da se nedoumice razreše? Verovatno ne bi. Uostalom, naš narod toliko po ulicama pominje sestre i majke i sve moguće kombinacije onomatopeja na temu On-Ona, te je ovo u američkoj seriji čista umetnost.
       Na čestu promenu partnera, iz epizode u epizodu, moj drugar je prokomentarisao - "Znaju li one da postoji sida?" Tu sam se već složila sa adekvatnom primedbom, ipak, ne treba preterivati!!
       Glas AUT bio bi ovom prilikom upućen, takođe američkom televizijskom izumu, takozvanoj TALK SHOW emisiji Džerija Springera. Na početku postoji upozorenje roditeljima da maknu svoju decu od ekrana, jer ono što sledi, nije za njihov uzrast. Pomislih, nakon nekoliko odgledanih epizoda, da to nije ni za mene, iako sam punoletna evo već dvadeset leta. Ne da je odvratno, nego je za POVRAĆANjE!! Zašto je moje ogorčenje dobilo drastične razmere? Jednostavno zato što ne mogu da poverujem da američko društvo uživa u gladijatorskim borbama (žene i muškarci hvataju se ukoštac na sceni, čupaju kose, sevaju pesnice u pleksus, itd.), vređanjima, pljuvanjima, i to je sve upućeno bližnjem svom. Jer gosti su ljubavnici, bračni parovi koji varaju, lažu jedni druge, kriju svoje tajne živote. Jedan je sakrio svoj pol(ženski) od svoje verenice?! Kako je to moguće, pitam se, jer još postoji medicinska logika i zakon majke prirode, da ipak prepoznajemo pol, sa kojim, jelte, boravimo u krevetu.
       Gledajući ovaj šou-program radoznala sam da saznam - KAKAV je ljudski um koji je uspeo da smisli ovakvu SADO-MAZO-LUD-ZBUNjENOG emisiju? Američki gledaoci očigledno uživaju u tom spektaklu, ali, pretpostavljam po onom principu iz jedne naše TV serije: - Da, volim pozorište, ali ne u svojoj kući.
      
       ANITA PANIĆ