Prvo oštra borba da se postane vođa grupe "najboljih drugarica", a onda svi mogući trikovi da se neke od njih omalovaže, uvrede i izbace iz grupe...

      Na času Rozalind Vajsman danas je Dan izvinjavanja, tako da, kako čas odmiče, devojke počinju da plaču: ne baš svih 12, ali dobra većina. One stoje u jednom hodniku, jecajući tiho ali uporno i pitajući jedna drugu: "Zašto mi se nisi izvinila?", pita jedna. "Da li se kaješ?", kaže druga. "Toliko me je sramota", veli treća. U učionici, koja se nalazi u jednoj privatnoj srednjoj školi za devojčice u Vašingtonu, Vajsmanova je zauzeta razgovorom sa jednom od šest maturantkinja koje su tu ostale da bi razgovarale zašto ih sada njihova nova najbolja drugarica prezire.
       "Moraš da se pomiriš s tim", savetuje ona. "Ti nikoga ne možeš da nateraš da ti bude najbolja prijateljica. I njoj će biti teško, jer da nije uradila to što su je naterale da uradi, popularne devojke bi je odbacile iz grupe i proširile glasove o njoj ili ispričale drugima sve što im je poverila." Dok ovo priča, repići na glavi odskakuju dok devojke potvrdno klimaju glavom, ali su im reči Vajsmanove ipak strašne.
       Čas Vajsmanove posvećen je ponašanju u devojačkim klanovima i družbama, tračarenju, spletkarenju, prihvatanju, odbacivanju, toliko rasprostranjenim po američkim školama. Ali, možda bi najjednostavniji način da se objasni šta ona radi, bio da se kaže da ona pokušava da natera srednjoškolke da budu dobre jedna prema drugoj. To je mnogo teži zahvat nego što možete i da zamislite. Devojke koje Vajsmanova zove "alfa" ili "S.Z.D." (stvarno zlobnim devojkama) ili "pčelama maticama" su one koje prvo steknu ili namame drugaricu da bi je posle odbacile. One su i najot- pornije i najsamouverenije na časovima izvinjavanja. Devojke koje su njihove prirodne žrtve, takozvani kuriri i potrčkala u rečniku Vajsmanove, ionako se uvek izvinjavaju.
       Vajsmanova, koja rukovodi neprofitnom organizacijom pod nazivom Program za osposobljavanje, tvrd je i uporan borac. Njeni učenici na kraju uvek urade šta ona želi: izvade svoje olovke i napišu nešto, presaviju ceduljicu u neki origani oblik i sakriju je u kosu ispod konjskog repa, pošto se napisano naglas pročita. Često se u tome krije skrivena ili javna žaoka: "Bila sam najbolja drugarica dvema devojkama. Nismo bile mnogo popularne, nismo bile ni mnogo lepe, ali nam je bilo lepo. Kad smo došle u ovu školu, razmestili su nas po različitim odeljenjima. Prestala sam da im budem drugarica i pustila ih da budu popularne. Sada me mrze, a meni je žao. Nisam im se izvinila zato što stvarno ne želim više da im budem drugarica, a i bojim se da se izvinim jer ne znam kako će to da se protumači. Sada smo u različitim grupama."
       Vajsmanova navodi primer devojčice koja je bila vođa grupe (njih sedam drugarica), u kojoj su vladala samo njima znana pravila. Džesika je bila prvi razred srednje škole u jednoj prigradskoj školi u Merilendu i bila zanimljiv, ali ne atipičan primerak društva: sinteza starog tipa "pčele matice" i novog stila ljupke prevaspitane drugarice preterano mačkastog ponašanja. Upitana da objasni pravila ponašanja svoje grupe, ona je, sva srećna, počela da priča: "Pod jedan: odeća. Ne smeš da nosiš džins u školu sem petkom, i ne smeš da obuješ patike ili napraviš konjski rep sem jednom nedeljno. Ponedeljak je dan za modiranje - bele pantalone, čak i suknja. Treba podsetiti ljude koliko si zgodna, jer su možda preko vikenda zaboravili. Pod dva: žurke. Naravno da sedimo zajedno i dogovaramo se na koju ćemo ići, jer nema smisla sedeti na nekoj koja će biti bezvezna. Piće je zabranjeno, jer kako bih izgledala ostalima iz grupe kad bih se napila i ponašala kao budala? Dozvoljeno je flertovanje samo sa jednim momkom po zabavi, opet, da ne bismo brukale jedna drugu. Pravila svi moraju da poštuju, odstupanja nema. Imali smo problem sa jednom drugaricom. U ponedeljak je u školu došla u džinsu. Kada sam je upitala zašto, odgovorila je - zato što joj je tako došlo i zato što ne voli da je neko ograničava u izboru. Dakle, pobunila se i morale smo da je kaznimo: bilo joj je zabranjeno da sedi s nama za vreme ručka. Sledećeg ponedeljka više nije ni probala da se buni, nije smela ni da me pogleda u oči: obukla se kako treba i primili smo je nazad. Bila je svesna da je zaslužila kaznu." Džesika je ovako iznosila čitav spisak pravila, koja bi se u ovom tekstu prilično odužila.
       Vajsmanova, koja ima 32 godine i sama izgleda kao devojčurak, slušala je ovakve priče u mnogo škola, pa valja reći da uprkos tome što voli devojke, prema njima ne gaji nimalo sentimentalnosti. Ona je feministkinja, ali ne od onih koje bi nekoj ženskoj grupi pridavale veći značaj nego muškoj. Njen stil je više primena saznanja istoričarke feminizma Elizabet Foks-Đenoveze, koja je primetila da "one devojke koje su iskusile izbacivanje iz grupe u srednjoj školi teško mogu da prihvate velikodušnost kao dobru osobinu ženskog pola". Vajsmanova i ja smo jednom zajedno gledale crnu komediju iz 1989. godine o tome kako "pčele matice" maltretiraju svoje drugarice i ona je zaključila da je sve to prilično istinito prikazano. Replika Vinone Rajder kao Veronike u filmu posebno ju je pogodila: "Ja uistinu i ne volim svoje drugarice. One su samo osobe sa kojima se družim, jer je naš posao da budemo popularne."
       Odnos Vajsmanove prema devojkama koje plaču je takođe složen. "Ne volim da ih teram na plač", kaže. "Stvarno mrzim da gledam njihova podbula lica i to što svi u učionici vide da one plaču. Suze su čudna stvar, jer nisu uvek žrtve te koje plaču; i one agresivne, ponekad, imaju zašto da se izvinjavaju i to im donosi olakšanje, ali i nešto čime mogu da manipulišu: ako su se stvarno ponele ružno, devojke kojima su to učinile ne mogu da se ljute kad ih vide da plaču. Osim toga, one to izvinjavanje često koriste da bi se ponovo okomile na nekoga."
       Usmeravanje pažnje na devojačku surovost je, svakako, nešto novo. Godinama su psiholozi koji su se bavili agresijom među omladinom posmatrali samo njihove fizičke, upadljive manifestacije i zaključivali da su devojčice manje agresivne od dečaka. Ovaj stav počeo je da se menja početkom devedesetih, kada je tim istraživača pod rukovodstvom profesora iz Finske Kaja Bjorkvista počeo da intervjuiše jedanaestogodišnje i 12-godišnje devojčice o njihovom međusobnom ponašanju. Zaključak ovog tima bio je da su one isto toliko agresivne kao i dečaci, ali na drugačiji način. Nisu se mnogo bavile tučama, ali ih njihova superiorna društvena inteligencija nije sputavala da vode bitke sa drugim devojčicama koje će uništiti njihovo drugarstvo ili reputaciju. Na primer, razašiljući gnusne poruke preko mobilnog telefona ili šireći lažne glasine preko e-mail-a, sklapajući prijateljstvo sa jednom devojkom protiv druge, ogovarajući dovoljno glasno da svi čuju. Bjorkvist je zaključio da ovakva ponašanja mogu da naude mnogo više nego tuča dečaka. "Devojke bolje razumeju šta osećaju njihove drugarice, tako da bolje znaju i kako da ih povrede."
       Nastavljajući istraživanja koja je započeo Bjorkvist, istraživači su primetili da su devojčice do četvrte godine isto toliko agresivne kao i dečaci - grabe se oko igračaka, guraju se, udaraju. Međutim, kasnije ih društveni moral tera da svoj bes i neprijateljstva prikrivaju, njihivi napadi jednih na druge su više indirektni, manje fizički i odrasli ih manje primećuju. Tajne koje drugarice dele u jednom trenutku, na primer, mogu u drugom biti iskorišćene protiv njih. Kako kaže Merion Andervud, profesor psihologije sa Univerziteta Teksas u Dalasu: "Devojke veoma cene intimnost, što ih čini i odličnim prijateljicama i užasnim neprijateljima. One dele toliki broj tajni dok se druže, da im nikad ne ponestane municije sa kojom će se okrenuti protiv one druge."
       U poslednjih nekoliko godina grupa mladih psihologa, uključujući Andervudovu i Niki Krik sa Univerziteta u Minesoti, bacila je akcenat na istraživanje ove pojave. Oni posmatraju devojke u njihovom "prirodnom" okruženju, proučavajući psihološke uzroke njihove zloće, naročito u prvom i drugom razredu srednje škole kada to poprima najveće razmere. Dok su neki istraživači kao motiv primetili vezivanje, drugi su naslutili i nešto što bi ličilo na glad za vlašću i dominacijom. Australijski istraživač Lorens Ovens smatra da 15-godišnje devojčice koje je intervjuisao zbog ružnog ponašanja prema drugaricama to u početku rade zato što im se čini zabavnim. Devojčicama se sopstveni život čini kao TV-sapunica, koja stalno iziskuje prepredenost. Ovenova istraživanja sadrže neke od najupečatljivijih anegdota koje se mogu naći o agresiji drugarice na drugaricu. Jedna od njegovih ispitanica pričala mu je o neverovatnoj taktici ostavljanja poruka na telefonskoj sekretarici drugih devojaka: "Zdravo, ja sam. Da li si saznala rezultat testa na trudnoću?", znajući da će njeni roditelji biti prvi koji će to čuti. Ona priča i o raznim drugim trikovima kojima se devojke služe da bi izblamirale drugaricu, kao i o pogrdnim imenima tipa "kokoška", "svinja" i slično kojima se međusobno nazivaju, a i o tome da često koriste dečake za svoj prljavi posao.
       Podmukla agresija među devojkama ima sve više hroničara među poznatim piscima. Uz knjigu Vajsmanove, ovog proleća će se pojaviti i "Sve o čudnoj devojci: skrivena kultura agresije među devojkama" Rejčel Simons, pa "Brze devojke: Tinejdžerska plemena i mit o kučki" Emili Vajt i "Nehumanost žena prema ženama" Filis Česler. U svojoj knjizi, 27-godišnja Simonsova daje, možda, najbolju definiciju podmukle devojačke agresivnosti: "Za razliku od momaka, koji imaju običaj da kinje poznanike ili strance, devojke često napadaju unutar najpovezanije drugarske grupe, čineći tako agresivnost teže pojmljivom i povećavajući štetu koju čine žrtvi. U tajanstvenoj kulturi agresije, devojke se bore jezikom i odnosima, umesto pesnicama i noževima. U tom svetu prijateljstvo je oružje, a trenuci radosti ubrzo blede u danima kad neko ostane odbačen i izolovan. Nema goreg čina nego okrenuti nekome leđa." Simonsova se zalaže da se ova mračna igra raskrinka i da se svi duboko zagledaju u bit odnosa između američkih tinejdžerki. "Ispod fasade ženske intimnosti", piše ona, "krije se čitav lavirint tajni, muka i tišine."
       Ipak, tišine više nema. U mnogim školama direktori i savetnici devojačku agresiju sve više sagledavaju kao društveni problem, pokušavajući da mu stanu na put. Da bi se zadovoljile ove potrebe, odjednom se pojavila čitava vojska stručnjaka: prave se projekti i programi kako bi se iskorenila potuljenost mladih žena. Na ovu vrstu agresivnosti preko noći je počelo da se gleda kao na mladalački kriminal pre 20 godina. Neka deca se u školi stvarno osećaju jadno, progonjeno i nevoljeno: potrebna im je pomoć odraslih.
      
       MARGARET TALBOT
      
       (New York Times)