U trenutku kad se Amerika sprema da napadne Irak, a u Izraelu se rasplamsava rat, Saudijska Arabija nudi mirovni plan koji bi, po njihovom mišljenju, zaustavio teror, ali i rat protiv terorizma

      Posle 11. septembra (2001. god.) svet više neće biti isti, rekao je Džordž Buš. Sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država složili su se skoro svi Amerikanci koji su teroristički napad na Njujork i Vašington doživeli mnogo tragičnije i sa većim besom i osvetničkim raspoloženjem no što su to islamske države očekivale. Džordž Buš je objavio rat terorizmu a najdublji koreni terorizma nalaze se baš u islamskim zemljama. Talibani su poraženi u Avganistanu, uništena je skoro u potpunosti Al kaida, a Buš se sprema za nove akcije.
       Odmah posle 11. septembra Amerikanci su počeli podozrivo da gledaju na Saudijce, dotadašnje najveće prijatelje. I oni su to osetili, možda su čak bili spremni na to jer je njihov ambasador u Americi princ, i plejboj, Bandar bin Sultan, odmah započeo neviđene diplomatske aktivnosti.
       Prvi put u poslednjih nekoliko decenija odnosi između Saudijaca i Amerikanaca javno su se pokazali kao zatrovani. Vašington je konačno okrenuo leđa ambasadoru Saudijske Arabije koji se, ne tako davno, privatno sretao sa bivšim predsednikom Bušom (starijim) i Kolinom Pauelom, pri čemu je tok njihovog razgovora određivao tok rata na Srednjem istoku. Bandar je bio veličan kao "pustinjski Taljeran", kao ključna figura u najkritičnijem savezu koji Sjedinjene Države uspostavljaju u najvažnijem delu sveta.      
       Međutim, u terorističkom napadu na Ameriku učestvovalo je 15 Saudijaca, a i vođa napada Osama bin Laden je Saudijac. Amerikancima je postalo jasno da Saudijci podržavaju islamske ekstremiste i prećutno se saglašavaju sa terorizmom. Neki sumnjaju da Saudijci čak finansiraju islamske teroriste širom sveta. A arapski plejboj je propao u američkim očima jer sada misle da im je prodavao lažnu sliku svoje zemlje još od 1983. godine.
       Amerikanci, izgleda, nisu primetili promenu raspoloženja ove "prijateljske" zemlje ni posle Zalivskog rata ni pošto je saudijski kralj Fahd zbog srčanog udara napustio presto 1995. godine. Nasledio ga je njegov polubrat Abdulah, nasledni kralj Saudijske Arabije, prvi među 7000 saudijskih prinčeva i princeza, koji je pobožan, nacionalistički raspoložen, skeptičan prema Zapadu a oduševljen za palestinsku stvar.      
       Postalo je jasno da Abdulah ne želi da sarađuje u istrazi onoga što se dogodilo 11. septembra. Osudio je američki napad na Avganistan i počeo javno (verovatno i finansijski) da podržava Palestince insistirajući na "zauzdavanju" Izraela.      
       Onda su, da li slučajno, počeli samoubilački teroristički napadi u Izraelu. Palestinski snajperisti, bombaši, ljudi-bombe svakodnevno su ubijali, i još ubijaju, ljude po izraelskim gradovima (u sredu je u Ramali ubijeno 40 ljudi). Naravno, izraelski premijer Arijel Šaron odgovara žestoko, kako samo on zna. Ruše se palestinske kuće, bombarduju sela i gradovi, razrušen je čak i štab Jasera Arafata. To, međutim, nije dovoljno izraelskim jastrebovima. Prema pisanju jednog izraelskog lista ("Džediot Ahroton"), na sednici vlade ministar Avigdor Liberman iz partije ruskih emigranata predložio je da se Palestinci obaveste da u roku od 24 časa prekinu sa terorističkim akcijama, a ako ne postupe tako, onda da im se kaže: "U osam ujutru ćemo bombardovati trgovačke centre, u 12 benzinske pumpe, a u 14 banke." Prekinuo ga je ministar spoljnih poslova Šimon Perez: "A u 18 ćeš dobiti poziv za Hag."
      
       Inicijativa
       U trenutku kada se situacija u Izraelu sve više zaoštrava i pred sam samit Arapske lige, Saudijci, do sada neprimetni na diplomatskom nebu, izlaze sa famoznim planom koji bi, navodno, rešio izraelsko-palestinski sukob i mnoge probleme sa islamskim, ne samo sa arapskim svetom. Saudijski plan je izazvao veliku pažnju i odgovarajuće reakcije među zainteresovanim stranama.      
       Jaser Arafat je rekao da je to dobra platforma za dalje razgovore, ali da šanse za uspeh zavise od američke podrške. On smatra da od Amerikanaca zavisi i prestanak nemira i ubijanja, koji traju već 17 meseci, a poslednjih nedelja doživljavaju eskalaciju. Iako "ubeđen" da u svemu ovome glavnu ulogu igra Buš, sin nije odgovorio određeno kako bi to Amerikanci mogli pomoći.
       Buš je, naravno, prihvatio inicijativu i odmah pozvao princa Abdulaha da pozdravi njegovu inicijativu, a svoje zvaničnike, između ostalih i Dika Čejnija, svog zamenika, poslao po svetu da ispitaju sve mogućnosti i sva reagovanja. Specijalni izaslanik Entoni Zini, penzionisani mornarički general, otišao je na Bliski istok da posreduje direktno između Jasera Arafata i Arijela Šarona. Izraelski premijer Šaron takođe je odmah pozvao Abdulaha i rekao da bez direktnog kontakta između Izraela i Saudijske Arabije mirovni plan je osuđen na propast. Naravno, i Izraelcima je stalo do mira, naročito stabilnog u kome se neće iscrpljivati ova mala nearapska država u arapskom svetu. Ali, teško će biti Izraelu da se vrati u granice koje je imao 1967. godine - što je prva pretpostavka mirovnog plana.
       Arapske vođe su, bez izuzetka, barem deklarativno, pozdravili plan. Takođe i Havijer Solana, koji je razgovarao sa Abdulahom, kao i evropski lideri. Podrška je došla i iz Ujedinjenih nacija, od generalnog sekretara Kofija Anana. Svima je dosta izraelsko-palestinskog sukoba koji traje već godinama i koji predstavlja stalno žarište većih međunarodnih sukoba, ali i plodno tle za nastanak terorizma i regrutovanje terorista.
      
       Iz drugog ugla
       Saudijski plan je privukao pažnju celog sveta, ali ako pogledamo iz drugog ugla, on nema veze sa stvarnošću a, čini se, ni sa izraelsko-palestinskim sukobom, već sa problemima koje Saudijci imaju sa Amerikom. Problemi su nastali još krajem januara u vezi sa ostankom američkih trupa u Saudijskoj Arabiji. Ako se prisetimo, to je bio razlog što je Bin Laden "objavio" džihad Amerikancima i zbog čega su otpočele terorističke akcije. Čini se da i princ Abdulah, pored svoje očigledne izveštačene ljubaznosti prema Amerikancima, ne podnosi činjenicu što nevernička čizma gazi po Svetoj zemlji, samo smatra da mu ne priliči da se ponaša kao Bin Laden.
       Druga je činjenica da cene nafte padaju a sve je više beduinskih prinčeva kojima su apetiti sve veći i veći.
       Još od 11. septembra saudijska vlada je u procepu između svojih odnosa sa SAD i simpatija prema Al kaidi, a Amerikanci između pritiska sopstvene javnosti u kojoj sve više raste animozitet prema Saudijcima (postoji čak i jedan antisaudijski sajt na Internetu) i želje da u ovom delu sveta imaju saveznika, zbog planiranog napada na Irak i, eventualno, Iran. Krajem januara Rijad je čak tražio od Amerikanaca da povuku svoje trupe.
       Amerikanci su dugo tolerisali saudijsko antiameričko ponašanje, ali posle događaja od 11. septembra morali su da odgovore na pritisak sopstvene javnosti. Tada je počeo razlaz dve nevoljene strane, koje žele da se raziđu, ali znaju da time gube. Kada se situacija veoma zaoštrila, Abdulah je izišao u javnost sa mirovnim planom.      
       Time se rešava jedna od misterija koju su, odmah , američki analitičari uočili: zašto se baš sad pojavio mirovni plan za Izrael, koga je Saudijska Arabija ignorisala i istovremeno finansijski pomagala palestinske grupe.
       Druga je misterija zašto se svet toliko uzbudio oko ovog plana (predloga) koji za osnov ima priznavanje Izraela od arapskih država. Saudijci teško da mogu uticati na sve arapske zemlje i sve arapske lidere. Ne mogu ni na Iran, koji nije arapska država, ali je sedište ekstremističkog Hezbolaha kao i brojne nedržavne pokrete i grupe. Onda, zašto obećavaju nešto što ne mogu ispuniti i zašto se svet zbog toga uzbuđuje?
       Čak ni poznati američki kolumnisti kao što je Tomas Fridman, kolumnista "Njujork tajmsa", nisu prepoznali odmah da je saudijski predlog u vezi sa saudijsko-američkim odnosima. Možda i zato što je Firdman Jevrejin.
       Saudijska Arabija ne može da obezbedi dve stvari koje Izrael mora dobiti. Prva je da ne može garantovati da Palestinci ili bar neke od njihovih frakcija više ne napadaju Izrael, zbog njihovog poznatog zahteva da im se vrati sva imovina oduzeta pri stvaranju izraelske države 1948. godine. Osim toga, ne mogu predvideti ni budući razvoj u Jordanu, Siriji i Egiptu.       
       Tragična realnost izraelsko-palestinskog konflikta nije nedostatak dobre volje i diplomatskih pokušaja, već to što Palestinci nikada ne mogu prihatiti "geografiju" nastalu posle 1948. godine, niti Izraelci mogu biti sigurni za svoje granice. Jedini mogući kompromis je geopolitički nemoguć.
       Znaju Saudijci i Rijad da SAD i Evropa prihvataju svaki pokušaj za rešenje postojećeg izraelsko-palestinskog problema misleći da će se konačno pronaći novi diplomatski pristup. Zato im se učinilo da kao rešenje svojih problema može poslužiti mirovna inicijativa. Prvo, inicijativa je proizvela Saudijce u mirotvorce u području gde nemaju nikakav nacionalni interes. Drugo, načas su potisnuli SAD u drugi plan. Sa Saudijskom Arabijom, koja sada igra ulogu mirotvorca u izraelskom konfliktu, potisnut je pritisak SAD na mnogo značajniji problem. Sada SAD nisu u toliko velikoj mogućnosti da se konfrontiraju prema Saudijskoj Arabiji, odnosno prema problemima između te dve države. Naravno, valja sačekati još i Samit arapske lige na kome najverovatnije ništa niće biti rešeno, ali će znatan deo arapskog sveta biti bar na trenutak ujedinjen protiv SAD, čak i Izraela, iako se sve radi pod vidom "pomoći Izraelu".
      
       Pustinjsko plemstvo
       Iako mnogi američki analitičari počinju da uviđaju krajnji cilj Saudijskog plana, i dalje ga svi smatraju genijalnim, jer je za trenutak preokrenuo situaciju i u njihovu korist. Britanski kolumnista iz "Spektejtora" Mark Štajn piše da umesto predstavljanja princa Abdulaha sa izraelsko-palestinskim predlozima, Amerikanci treba da ponude njemu mirovni predlog: "Za početak očistite svoj sopstveni obrazovni sistem i prestanite da destabilizujete azijsko-muslimansku kulturu." Po njegovom mišljenju, Vašington, ali i London treba da izađu sa zahtevima koje žele od Saudijske Arabije. Za sada se sigurno zna da su talibani imali dva glavna saveznika pre 11. septembra - Pakistan i Saudijsku Arabiju i da se založe za evoluciju arapskog islama u nešto sličnije Turskoj. Ne treba zaboraviti da kraljevska porodica igra ulogu kao čuvar i promoter vahabizma. Štajn se slaže sa Džonom Salivenom, bivšim urednikom "Nacionalne revije", koji je napisao da bi reformisanje kraljevske kuće (House of Saud) bilo nemoguće, dodajući da House of Saud nije kraljevska, već da su to obični nomadi koji su našli zlatnu koku. Tako polako splašnjava oduševljenje za predloženi saudijski plan a napetost u regionu i dalje raste.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ
      
      

Saudijski plan Poznati su osnovni principi "Saudijskog plana" ali su mnogi detelji nejasni. Ukratko, mogao bi se definisati u tri osnovne tačke:od Izraela se traži da se povuče sa svih teritorija osvojenih u ratu 1967.godine, uključujući Zapadnu obalu, Gazu, Istočni Jerusalim i Golansku visoravan.Zauzvrat sve arapske zemlje nude normalizaciju diplomatskih odnosa, uključujući i mirovni ugovor kojim se Izraelu proznaje pravo na državu (sada Izrael priznaju samo Egipat, Jorsan i palestinske vlasti) i bezbednost njegovih granica.               Očekuje se da ovaj plan bude formalno usvojen na samitu Arapske lige, 27.marta u Bejrutu.U intervjuu Njujork tajmsu saudijski princ Abdulah objašnjava neke detalje:plan dozvoljava Izraelu pun suverenitet nad zapadnim zidom hrama ű zidom plača najvećom jevrejskom svetinjom.        Takođe se predviđa mogućnost izmene nekih teritorija na Zapadnoj obali (naseljenih Jevrejima) za odgovarajuće palestinske teritorije.        Sugeriše se da bi plan o povratku palnjstinskih izbeglica mogao biti povučen. Ovo je veoma značajno jer bi palestinski zahtev za povratak svih izbeglica značio demografsku pretnju za ideju o Izraelu kao državi jevrejskog naroda.