Naslov: Sudbina i komentari
Pisac: Radoslav Petković
Dramatizator: Jelena Mijović
Reditelj: Alisa Stojanović
Pozorište: Narodno pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       Pre iz objektivnih nego subjektivnih razloga, u dramatizaciji Jelene Mijović razuđena, slojevita, kompleksna sadržina romana "Sudbina i komentari" nije preneta u efektivan dramski predtekst za stvaranje uspele, sugestivne pozorišne predstave.
       Ta građa je sažeta u trideset kratkih scena, u dve odeljene, posebne celine, u kojima su prikazana četiri različita, a opet i slična ljudska slučaja. U prvoj je ispričana istorija ljubavne veze između ruskog grofa, pomorca i tajnog agenta, i problematične, frivolne žene, supruge bogatog trgovca, koja se odigrava na početku pretprošlog stoleća, u vreme napoleonovskih ratova, u Trstu; u drugoj je opisan nauspeo pokušaj obnavljanja sentimentalnog odnosa dvoje ljudi, našeg mladog istoričara i njegove nekadašnje devojke, koji se dešava u Budimpešti, 1956, u danima ustanka koji su sovjetske trupe ugušile u krvi. A u tu dvostruku priču, i s istorijskom i s fiktivnom podlogom, ugrađena je na silu, bar s dramaturškog stanovišta, i jedna treća, veoma skraćena i fantastična, u kojoj se prepliću stvarno i imaginarno, a život junaka određuje i njihov susret sa senima iz davne prošlosti, s tajanstvenim čudacima, koji i sami deluju kao utvare zalutale u sadašnjost.
       U osnovi, ta dramatizacija je lepo sročena u literarnom pogledu, ali ne sadrži ni oštre dijaloške duele, ni značajne konflikte, ni prave dramske situacije; više je namenjena za čitanje, a manje za izvođenje na sceni. U njoj je primenjena linearna naracija, dat je jasan i pregledan opis ljubavnih nesporazuma ocrtanih na ovlaš naznačenoj društvenoj pozadini. To pripovedanje, s druge strane, ne proizvodi napetost bez koje pozorište ne može da funkcioniše. I, naposletku, dramatizacija nema pravo središte, jer se svim događajima preuzetim iz romana pridaje gotovo isti značaj, zbog čega gledalac teško razlikuje glavno od sporednog, ima difuzan doživljaj.
       Još veću rasutost u doživljaj publike unela je rediteljska postavka Alise Stojanović. Ona je, u nastojanju da u dramatizaciju ubrizga sceničnost, predstavu učinila u velikoj meri artificijelnom, uvela je u nju video-projekcije, radnju je postavila na scenu koja pre pripada dečjem nego pozorištu za odrasle, u glumi je insistirala i na teatralnosti, u slučaju Stele Ćetković, i na oslanjanju na takozvani izražajni govor, čemu je često pribegavao Tihomir Stanić. Jedino nije težila da junaci budu predstavljeni kao živi stvarni ljudi u svetu u kojem im i njihova priroda, životne okolnosti, pa i politika i istorija određuju ulogu koju će imati, ono što zovemo ljudskom sudbinom. A baš takvi likovi trebalo je da unesu ljudsku supstancu u dve analogne ljubavne priče koje čine okosnicu dramatizacije.
       Na primeru koji pruža izvođenje scenske verzije romana "Sudbina i komentari" još jednom se potvrdilo staro pravilo da su dramatizacije u pozorištu nužno zlo, da je rizik u koji se s njima upuštamo jedino isplativ kad za to postoji valjano pozorišno opravdanje.