Ne želimo da se zatvorimo ni na koji način, pa ni generacijski, tako da se u drugom broju Balkanisa objavljuju renomirani autori između kojih je razlika od tridesetak, pa i četrdeset godina

      Kada 4. aprila u jugoslovenskoj ambasadi u Ljubljani bude predstavljen novi broj časopisa Balkanis, biće to bez sumnje događaj u kulturnom životu Slovenije, ali i za aktere zbivanja u kulturi na prostoru bivše SFRJ. Jer, ideja ljudi, entuzijasta pre svega, koji prave ovaj časopis, jeste da se ovim putem uzajamno druže i upoznaju oni koji su nekada delili isti geografski i kulturni prostor - Makedonci, Slovenci, Srbi, Bosanci i Hrvati.
       Treba podsetiti da je prvi broj Balkanisa promovisan u Kulturnom centru u Beogradu krajem prošle godine, i da je planirano godišnje izdanje od pet brojeva u razmaku od po dva i po meseca. Kako je već dogovoreno, svako u Balkanisu piše na svom jeziku: ovog puta iz Bosne i Hercegovine pišu Ozren Kebo i Ivan Lovrenović, iz Hrvatske Robert Perišić, iz Srbije ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade Zoran Ćirić; za Balkanis govore Ivan Čolović, Sanja Ilić i Teofil Pančić; Makedonija je predstavljena tekstom o Skopskom teatru; centralna tema je ovog puta Ljubljana i njen kulturni život (u prošlom broju je predstavljeno Sarajevo, a u idućem se očekuje tekst o Skoplju).
       Za NIN o Balkanisu i svemu što je vezano za ovakvu ideju, pre svega načinu finansiranja, govori Aleš Car, istaknuti slovenački pisac i glavni i odgovorni urednik ovog časopisa:
       - Ideja o Balkanisu predstavlja rasplet trenutne situacije i mogućnosti koje ta situacija sama po sebi nudi. Zapravo, osnovno pitanje je kako danas postaviti na noge kulturni medij, ili da li su mogući snažni kulturni mediji. Verovatno, veoma teško. Kada je u pitanju Balkanis, mogle su se naslutiti realne mogućnosti u preseku tri različita izvora sredstava za njegovo izlaženje. Najpre, tu su fondacije iz kojih Evropa i širi svet ulažu novac u Balkan sa ciljem ponovnog ostvarivanja dijaloga, političke kulture i kulturne komunikacije. Dalje, tu je, naravno, i 20-milionsko tržište, na kojem je moguće vremenom, čak i sa kulturnim medijem i aktivnom marketinškom politikom, računati na prodaju koja bi premašila uobičajene navike u kulturi, bar u našim krajevima, neke simbolične brojke koje se obično pokrivaju brojem najužih insajdera. Treća mogućnost otvara se upravo iz tačke marketinga i prodaje, i to u prodoru brojnih firmi i svežeg kapitala, između ostalog i slovenačkog, natrag na prostore bivše Juge, i sa tom mogućnošću za prodaju reklamnog prostora.
       Naravno, glavni cilj svakog časopisa za kulturu je njegov opstanak, odnosno još i više - da čarobna formula može da ipak profunkcioniše do neke zamišljene i poželjne tačke, i da na taj način unutar sebe samog časopis postane rentabilan i s tog aspekta bar delimično dobije smisao. A cilj same ideje stvaranja časopisa ove vrste je otvoriti mogućnost da u jednom mediju čitamo, u originalu, i nešto više od onog što pripada našoj nacionalnoj književnosti, da susedi čitaju susede. Jezička i kulturna bliskost je ono što zemljama na Balkanu omogućava takvu vrstu komunikacije i saradnje, naravno, ukoliko su spremne na nju. A na kraju krajeva, ko ne razume jezike, ima prevode na veb izdanju revije - gde se planira i prevod na engleski. Ali to je već priča broj dva što se tiče Balkanisa, kojoj se zapravo nadamo i na kojoj radimo...
      
       Zašto ste se odlučili za ime "Balkanis" kada je Balkan u pojedinim krugovima na tlu bivše Jugoslavije sinonim za nešto negativno, mračno i neevropsko?
       - Možda, jer taj naziv ne skriva da je projekat pokrenut sa ruba tog prostora a funkcioniše u osnovi i za sada na tom prostoru. Možda, i zbog toga jer taj naziv nosi neki provokativni naboj u sebi, kao i sam projekat. U tom smislu i jeste drugačiji, i zapravo kontra očekivanjima samog prostora. Verovatno i zbog toga što nosi u sebi sve ove komponente, a uz to, kako su već mnogi primetili, i sam naboj kritičnosti i provokativnosti.
       Znači, iako nosi u sebi mnogo asocijacija na nešto tamno, ima i mnogo toga drugačijeg što je i te kako bitno za prepoznavanje i formiranje vlastitog prostora sa specifičnostima. I još ima toga - na kraju krajeva, svaki publicitet je dobar publicitet, pa i ako je negativan i destruktivan.
      
       Kako je časopis politički primljen u Sloveniji i Hrvatskoj gde većina populacije odbija činjenicu da se nalazi na Balkanu?
       - Oprezno, naravno. U tim zemljama se sve stvari sa Balkana ionako primaju oprezno, zapravo svi kulturni projekti uopšte, kao i većina stvari uopšte... Ali verujte mi, iako mediji u pomenutim državama nisu baš odzvanjali od obaveštenja o prvom broju i samom projektu, svi znaju za njega i kod svih postoji veliko interesovanje. "Šta za boga miloga rade sad ovi, jesu li oni normalni?" itd. Hoću reći, pre ili kasnije, svako će barem nakratko otvoriti Balkanis, skepsu će smeniti radoznalost, a taj trenutak upravo i čekamo.
      
       U časopisu se objavljuju tekstovi mladih pisaca iz svih republika bivše Jugoslavije. Na koji način ih birate?
       - Vratim li se za trenutak na slovenačku scenu, mnogo više neopterećenosti i podrške dobio je projekat u krugovima teoretičara, kao i u krugovima tzv. građanskih inicijativa (recimo, u 2. broju Balkanisa možete naći slovenačke članke o borbi protiv trgovine belim robljem, o antiglobalističkim pokretima u Sloveniji, uticaju religije na ratove na Balkanu, pa o odnosu kulture i medija itd). Zapravo, spustimo li se nešto južnije, u Hrvatskoj je podrška snažnija nego u Sloveniji, od "Libre Libere" sa mladim i jakim krugom teoretičara, a makedonskog "Blesoka", tu je i "Litkon" kao zanimljiva umreženost mladih stvaralaca sa područja eks-Juge, tu je i Kruno Lokotar (urednik kultnog magazina za kulturu "Godine nove", selektor famoznog FAK-a itd.) pa kontroverzna figura hrvatske scene Robert Perišič, režiser Mario Kovač, kritičarka "Jutarnjeg lista" Jagna Pogačnik... Tu je velik broj pisaca i urednika iz Srbije i Crne Gore, sa kojima je komunikacija i najintenzivnija. Kao što vidite, pravi ljudi, i ko imalo poznaje prilike, zna da je to ukratko najbolje. Ipak, istakao bih da ne želimo da se zatvorimo ni u jedan koncept, pa ni generacijski, tako da se u drugom broju Balkanisa objavljuju renomirani autori između kojih je razlika od nekih tridesetak, pa i četrdeset godina, a cilj nam je da tako bude i ubuduće.
      
       Koji je interes pisaca iz bivše Jugoslavije da opet budu spojeni u jednom projektu kada je taj kulturni prostor u potpunosti razbijen?
       - Ako već nešto spajamo, spajamo samo tekstove i informacije iz različitih prostora unutar jednih te istih korica. Koga interesuje, dobrodošao je. A razlozi su verovatno različiti. Možda se odgovor krije u nadi da te pročita neko više od prijatelja u susednom gradu, možda je u našoj generaciji još dovoljno prijateljskih veza sa tih prostora da je to za nas još uvek zanimljivo, možda zbog interesovanja šta se to radi i piše u okruženju, možda se neko nada da će zaraditi konkretnu lovu na projektu koga furaju Slovenci... Ima različitih pristupa i motiva. Jezička bliskost je ta koja omogućuje da čitamo jedni druge u originalu, a želja da se prevaziđe svaki oblik getoizacije, opet putem tog jezika, jeste i osnovna potka koja daje obećanje ovom projektu.
      
       Vi ste najistaknutiji pisac mlade generacije u Sloveniji. Kakav je status pisaca u Sloveniji danas?
       - Težak. U poslednjih deset godina literatura doživljava logičnu degradaciju sa političkog na isključivo literarno, čak i ekonomsko polje. Literatura stupa na tržište, normalno, kao i sve ostalo, a ovde u Sloveniji će ostati neki sistem koji će očuvati ono što je u nacionalnom interesu, ali to se, bojim se, više odnosi na izdavače nego na pisce. Nije lako, radimo i pišemo sve moguće i nemoguće.
       Biti slobodan umetnik u Sloveniji je, po mom mišljenju, privilegija (koja to nije) naše generacije kao poslednje. Naime, generacije posle nas već razmišljaju radikalno drugačije: klinci koji imaju samo 12-13 godina već znaju kako i kuda sa svojim životom što je jednako karijeri, i u tim vizijama (za razliku od naših mladih dana) nema mnogo artističkih. Pragmatizam umnogome smenjuje artizam, a možda bih se najbolje izrazio kada bih rekao da vlada nekakav artizam pragmatizma. Bar kada su mlade generacije u pitanju.
      
       Da li država odvaja dovoljno novca za kulturu i da li je moguće živeti od pisanja?
       - Lično, na prste jedne ruke mogu izbrojati pisce koji žive samo od pisanja literature, a da se to može zvati život, a ne neki socijalni rub ili tome slično. Praktično nemoguće. Istakao bih i da naše kolege u susednim državama donekle gaje izvesne idealističke iluzije o tome, kako žive njihova braća po peru u Sloveniji; jer dok je biti pisac kod naših suseda još uvek mitska kategorija, koja ako ti ne donosi novac, bar ti donosi neku vrstu slave, te je tako i sve više onih koji pišu knjige objavljujući ih iz sopstvenog džepa, ovde ti ne donosi ništa od toga. Otprilike tako - kao kada su pitali Brodskog u zatvoru šta radi, koje mu je zaposlenje, a on je odgovorio: "Pišem, književnik sam." "Dobro, znamo", ponovo su ga upitali, "Ali - šta ste po profesiji?" Tako je otprilike i kod nas, u Sloveniji. Pitanje "Čime se baviš" znači zapravo "Od čega živiš?" a ne "Šta ti je hobi?".
       Država izdvaja novac za subvencije knjiga i projekata, ali sve manje: ove godine, recimo, potpuno je ukinula stipendije za umetnike. One više praktično ne postoje, iako to nije bio loš sistem, iz daleka je bio sličan skandinavskom modelu stipendija za pet godina, sa tim, naravno, da je kod nas bilo moguće dobiti stipendiju, tj. određenu količinu novca za godinu dana rada, bolje rečeno za projekat koji prijaviš i treba da ga realizuješ u tom vremenu. No, kao što rekoh, sad nema ni toga.
      
       ALEKSANDRA ILIĆ