"Prvom Međunarodnom pozorišnom festivalu Slavija 2002". internacionalni karakter dali su učesnici iz Sarajeva, Bitolja i Banjaluke, ali i "internacionalni" Rade Šerbedžija i Zijah Sokolović

      Porodici, već razgranatoj, naših pozorišnih festivala pridružio se još jedan. Umesto jagodinskih Dana komedije, koji su to decenijama činili, ove godine je festivalsko proleće najavio prvi Međunarodni pozorišni festival "Slavija 2002". Otvorila ga je, 9. marta, Mira Stupica, izgovorivši pri tom monolog o glumcu iz Klodelove "Razmene". Potom je na scenu izašao glumac Josip Pejaković i, pod naslovom "Čo'jek na četiri noge", ispričao jednu izbegličku priču. U pauzi, s publikom u tesnom foajeu već su se, kostimirani, mešali glumci iz predstave "Jakov grli trnje" Veljka Radovića, s kojom je na festival stigao "Barski ljetopis". Sledilo je, u narednih šest dana, još trinaest predstava, odnosno programa.
      
       Bosanski beogradski đaci
       Pozorište "Slavija" je privatni teatar, pa je i festival koji nosi njegovo ime privatni. Prvi je, koliko znamo, te vrste kod nas. U konceptu je - samo ove godine, uveravaju organizatori - revijalan, što znači da njegov program nije objedinjen nekom posebnom repertoarskom idejom. Želja je očigledno bila da se, pre svega, okupe glumci i teatri iz bivših jugoslovenskih republika. U tom smislu treba razumeti reč "međunarodni" u njegovom nazivu. S druge strane, s obzirom na to odakle dolaze, Zijah Sokolović bi se, recimo, mogao smatrati predstavnikom bečkog, a Rade Šerbedžija predstavnikom engleskog teatra. Šerbedžija kaže:
       "Jeste to i smiješno i tužno, ali je i zdravo, optimistično. Nakon svega što nam se dogodilo, valja razmišljati o festivalima koji nas mogu zbližiti. Stižu nove generacije umjetnika koji se ranije nisu znali i koji će zaista biti internacionalni učesnici, bilo da su iz Hrvatske ili Makedonije."
       Ovoga puta stigli su uglavnom oni koji se dobro poznaju i koje Beograd poznaje. U malom, našla se na okupu odabrana ekipa pobednika iz prvih godina zemunskog Festivala monodrame i pantomime: Pejaković, Šerbedžija, Sokolović, Ljuba Tadić, Petar Božović. Jedini je Božović ponovio svoga "Čegovića", ostali su izveli nešto novo ili novije: Tadić Beketovu "Poslednju traku", Pejaković "Čo'jeka", Sokolović "KABAres KABArei", dok je Šerbedžija pevao i govorio svoje pesme.
       Šerbedžija nije krio zadovoljstvo dok je iz prvog reda pratio Pejakovićevu, gorkim humorom prožetu, izbegličku priču. Deset godina ranije, u aprilu 1992, kada Pejaković nije mogao izaći iz Sarajeva da bi učestvovao na zemunskom festivalu, Šerbedžija je pročitao njegovu poruku kolegama. (Razmišljao je o tome da poruku sam pročita kada se lane ponovo našao u Zemunu, ali je odustao: "Shvatio sam da ona nema više nikakve veze sa mnom.") U međuvremenu, o Pejakovićevom "ratnom" angažmanu kolale su neke ružne glasine, nažalost izgleda neizbežne u ružnim vremenima, pa je glumac, još jednom, ljubopitljivim novinarima morao da objašnjava ono što bi najradije zaboravio. Pejaković je danas direktor Drame Narodnog pozorišta u Sarajevu. Sokolović je, pak, u Beču profesor glume na Brukner konzervatorijumu. U Beč je otišao pomenute 1992. godine, ubrzo pošto je u Novom Sadu (što mu kod nekih zemljaka nikad nije oprošteno) primio Sterijinu nagradu za ulogu Alekse u Sterijinoj "Laži i paralaži", predstavi Srpskog narodnog pozorišta.
       Iz Sarajeva je otišla i glumica Kaća Dorić, s naumom da se, kako je 1996. govorila potpisniku ovih redova, u njega više nikad ne vrati. Evo je na festivalu, u Joneskovim "Stolicama", predstavi Sarajevskog ratnog teatra (SARTR). Igra sa Zoranom Bečićem koji je, kao i ona, beogradski đak.
      
       Karmela i Karolina
       Put do povratka u Sarajevo vodio ju je, između ostalog, preko Londona u kome je, u "Operi Sarajevo" Najdžela Ozborna, igrala sa Radetom Šerbedžijom i Selmom Alispahić. Selma, nekada najmlađi i najbolji student sarajevske Akademije scenskih umjetnosti, u Londonu je takođe provela nekoliko izbegličkih godina, a danas je, kažu, zvezda bosanskohercegovačkog teatra. Predstavila se na festivalu kao Karmela u komadu "Joj Karmela" Hose Sančiza Sinistere, sa Draganom Jovičićem koga stariji gledaoci pamte kao Stojana Mutikašu u televizijskim "Porobdžijama". (Sinisterinu dramu, fantaziju o glumcima iz Španskog građanskog rata, svojevremeno su u Kultu igrali Svetlana Bojković i Predrag Ejdus, a pre dve godine s njom su u Beogradu gostovali Gordana Gadžić i Ivica Vidović).
       U SARTR-u ova ekspresivna glumica tumači i naslovnu ulogu u "Karolini Nojber" Nebojše Romčevića (sa svojim nekadašnjim profesorom Borom Stjepanovićem, kao Hansvurstom.) Upravo za Karmelu i Karolinu proglašena je ženom 2000. u umetnosti Bosne i Hercegovine. Iz luksuznog programa za predstavu "Joj Karmela" (70 strana, fotografije u boji) saznajemo da je Sarajevski ratni teatar "nastao iz nužde", da je prvu predstavu, "Sklonište", pod granatama, prikazao 6. septembra 1992 (opet 1992!), da je najpre konstituisan kao vojna jedinica a potom kao javna ustanova sarajevskog kantona.
      
       Putuj Evropo
       "Joj Karmela" je imala premijeru još u proleće 1999, a otada je, na dugim turnejama, obišla Evropu i, pre dve godine, Crnu Goru.
       Internacionalni karakter festivalu, koji je zapravo bio festival, u ovoj prilici skraćene, eks-Jugoslavije, dali su još Narodno pozorište iz Bitolja ("Edit Pjaf", koncert grupe "Foltin") i banjalučko Narodno pozorište ("Kokoška" Nikolaja Koljade). Narodno pozorište iz Beograda prikazalo je Simovićevu "Hasanaginicu", a domaćin, Pozorište "Slavija", "Damin gambit" Dušana Cvetića i kabare "Putuj, Evropo". Organizatori za sledeću godinu najavljuju balkanizaciju festivala ili, još ambicioznije, proširenje programa predstavama pozorišta iz Srednje Evrope, uvođenje institucije selektora, nagrade i, da bi stvar bila kompletirana, umetničkog direktora.
      
       FELIKS PAŠIĆ