Kako se globalizacija zahuktava, pitanja nacionalnog i regionalnog identiteta postaju sve značajnija. U kulturi najpre, što pokazuju i delatnosti stranih kulturnih centara

      Kada danas prošetate Knez Mihailovom, ništa vam neće ukazati da su na mestima kulturnih centara, skoncentrisanih na beogradskom korzou, ne tako davno zjapile rupe išarane skarednim porukama NATO-u. Taj prizor koji nas je dugo podsećao na nemoćni bes iskaljen u prvim danima bombardovanja i porazan položaj u koji nas je dovela prekinuta komunikacija sa svetom, zamenila je sasvim drugačija slika - blistavi izlog Francuskog kulturnog centra iza koga se vidi prilična gužva u čitaonici, moderne prostorije Britanskog saveta sa sajber-kafeom u kome nema mesta od klinaca koji vise na Internetu, obnovljeni Gete institut...
       Vodeći ljudi ovih institucija ne kriju zadovoljstvo što su se našli u ovo vreme na ovom mestu. "Od početka sam nailazio samo na interesovanje, entuzijazam i podršku", kaže direktor Britanskog saveta Ijan Stjuart. "Čak i taksisti rado započinju razgovor sa mnom, a oni su obično barometar raspoloženja nacije." To raspoloženje, izraženo naročito kod mlađe publike koja čini najveći broj posetilaca kulturnih centara, ukratko znači: Hej, 'ajde da vidimo šta smo propustili svih ovih godina. "Iako mi ovdašnji prijatelji i saradnici ne veruju kada to kažem, zaista mislim da je ovo posao iz snova", kaže Hervig Kempf, direktor Gete instituta o svom dvogodišnjem iskustvu u Beogradu.
       Za razliku od ovdašnjeg provincijalnog odnosa prema domaćoj kulturi koja je najočitija prema umetnicima i stava da je sve tuđe bolje od našeg, Kempf nas ubeđuje da nije fraza kada kaže da je ovdašnja kultura vrlo dinamična i da su ljudi izuzetno otvoreni za saradnju.
       Ovo govori o jednoj drugačijoj klimi koja se u kulturnom miljeu glavnog grada uspostavlja. Evropski vetrovi ponovo počinju da duvaju Beogradom od kada je šef jugoslovenske diplomatije pohitao da objasni da su strani jezici opet dobrodošli na ulicama srpskih gradova. Usledili su izrazi dobre volje kulturnih centara Britanije, Francuske, Italije, Nemačke da se ponovo uspostavi kulturna saradnja, i stare veze, duge i po osamdeset godina u slučajevima nekih kulturnih centara, postaju sve življe.
       Delatnost ovih centara, koje većinom finansiraju ministarstva inostranih poslova, setimo se, nije zamrla ni u vreme sankcija. Iako zvanične saradnje nije bilo, a aktivnosti većine stranih institucija za kulturu bile svedene na najmanju meru, uspeli su da zadrže kontinuitet sve do bombardovanja. Nije tajna da je od njihove pomoći u velikoj meri zavisio opstanak velikih manifestacija poput Bitefa, Bemusa, Belefa, a tako je i danas. Gete institut je, na primer, za 35. godina Bitefa učestvovao 33 puta. "Činili smo sve da i pored zvanične zabrane naše vlade dovodimo umetnike i trupe koje su želele da dođu. Preko našeg instituta išla je kompletna organizacija njihovih gostovanja i troškovi boravka, a kada je bilo problema da uđu u zemlju, uspevali smo, nekako, da omogućimo da ih puste", kaže Kempf.
       U to vreme neki kulturni centri poput Britanskog saveta i Gete instituta, razvili su saradnju sa domaćim nevladinim organizacijama koja je i danas nastavljena. "Trećina naših programa vezana je za nevladine organizacije, a druge dve trećine odnose se na zvanične institucije i pojedince", objašnjava direktor nemačkog kulturnog centra. "Princip Gete instituta je da u zemljama sa represivnim režimom rade sa HBO. Ovde su, u vreme izolacije, one predstavljale kulturu kakvom je mi razumemo, a ne na način zvaničnih institucija koje su bile glomazne i ideološki usmeravane. Sada se situacija potpuno promenila."
       Raširene ruke na koje su naišli nisu jedini razlog njihove veće prisutnosti u Srbiji, već su deo strategije EU koja je značajne fondove za kulturu preusmerila na oblast centralne i istočne Evrope. Budžeti kulturnih centara u zemljama EU su iz tih razloga smanjeni proteklih godina za 35-40 odsto, što je dovelo do zatvaranja velikog broja ovih institucija zemalja-članica u okviru Unije (u Nemačkoj od šest, danas radi samo jedan Britanski savet, onaj u Berlinu), i većeg priliva novca u kulturne centre u zemljama u tranziciji.
       Pakt za stabilnost je, na primer, u leto 2000. izdvojio veliku svotu za finansiranje projekata iz kulture u Jugoslaviji, i taj novac je Gete institutu omogućio da razgrana svoje aktivnosti koje su, uglavnom, usmerene na mlađu publiku.
       Francuski kulturni centar ima na raspolaganju 100 000 evra samo za umetničke projekte, van standardnih delatnosti ove institucije, a budžet Britanskog saveta u Beogradu otprilike je jednak onom koji je određen za Mađarsku, ili za 50 odsto veći nego u Zagrebu. "U sledećih nekoliko godina dobijaćemo dosta novca za naše projekte iz EU, jer Srbiju vidimo kao zemlju koja zauzima centralno mesto u jugoistočnom regionu", kaže Ijan Stjuart.
       "To ne znači da ćemo finansirati sve projekte koji nam budu podneti, već da ćemo raditi na tome da ovde pronađemo partnere sa kojima ćemo deliti troškove. Politika Britanskog saveta u zemljama EU je da ne učestvuje sa više od 10 do 15 odsto u nekoj umetničkoj prezentaciji. To je moguće sprovesti u Italiji, Francuskoj, pa i Rusiji gde se lako dolazi do sponzora, ali taj procenat je, za sada, ovde mnogo veći, jer je potrebno prvo ostvariti saradnju. Mi, u stvari, poslujemo kao neka agencija za sklapanje brakova - suština je u tome da pronađemo dugoročne partnere."
       Ovi fondovi, naravno, neće trajati večno, jer su sledeće interesne zone EU dalje na istoku, u Uzbekistanu, Tadžikistanu i bliskim im zemljama. Ali, dok se njihova misija ovde ne okonča, pokušaće da razviju mrežu koja će ići od najviših državnih institucija do pojedinaca.
       Britanski savet, čije će nove prostorije na Terazijama 20. marta zvanično otvoriti baronesa Helena Kenedi, u maju počinje program na Vojnoj akademiji u Beogradu s ciljem da "poboljša nivo znanja engleskog jezika u srpskim vojnim jedinicama da bi mogli bliže da sarađuju sa partnerima u Evropi", otkriva Ijan Stjuart. Njihovi prioriteti u Jugoslaviji su obrazovanje, elektronsko umrežavanje njihovog centra u Beogradu sa drugim gradovima u Srbiji i okolnim zemljama putem Interneta i rad na reformama u vladinim institucijama, pa tako u saradnji sa Ministarstvom obrazovanja, na primer, pomažu u formiranju boljeg sistema inspektora u školama.
       "U svemu što pokrećemo uvek tražimo lokalne saradnike. Radimo, dakle, u oba smera, jer Britanija, takođe, ima problema i potrebno je da se otvori prema drugim kulturama. Kada kažem da ima problema, govorim kao Škot, i mislim da je previše toga što se odvija u britanskoj kulturi skoncentrisano u Londonu. Čini mi se da manje zemlje kao Srbija ili baltičke zemlje u kojima sam ranije boravio, mogu mnogo da sarađuju i van Londona, pogotovo u Škotskoj, ali i drugim delovima Engleske. To možda nisu kosmopolitske sredine, ali zato nisu prezasićene kao London, i interesovanje publike i medija je veće. Možemo da pomognemo u tome da usmerimo ljude kako najbolje da se predstave u Britaniji i obrnuto."
       Dok kulturni centri zemalja EU više nisu neophodni da bi se ostvarila pozorišna ili filmska saradnja unutar Unije, pa sve više liče na dokumentacione i informativne centre, ovde će još neko vreme zadržati tradicionalnu ulogu glavnih posrednika u kulturnoj saradnji dve zemlje.
       Francuski kulturni centar, oficijelno inaugurisan prilikom posete predsednika Širaka krajem prošle godine, inicirao je projekat na državnom nivou, sa radnim nazivom "Pariz-Beograd", koji bi podrazumevao organizaciju čitavog niza kulturnih manifestacija u naredne dve-tri godine kako bi se Francuskoj predstavila jugoslovenska kulturna scena i veze koje su postojale između dve zemlje u prošlosti. Umetnička razmena ponovo je pokrenuta prošlog leta, gostovanjem Enkija Bilala, a potom i Sofi Marso, a u narednim mesecima najavljeni su Jozef Nađ, koreograf i reditelj, s predstavom "Straža", u SNP-u u Novom Sadu, Mišel Uelbek, jedan od trenutno najprovokativnijih francuskih pisaca, Kartje Breson, poznati francuski fotograf, argentinski reditelj koji danas radi u Francuskoj, s predstavom "Sluškinje Žana Ženea"...
       "Namera nam je da dovodimo što više francuskih umetnika i organizujemo radionice u kojima bi se ostvarili jači kontakti sa njihovim kolegama ovde. Naš fokus je na mlađoj publici, onoj koju zanima savremeno stvaralaštvo. To ne znači da ćemo ostaviti klasiku po strani. Obeležićemo, naravno, dvestogodišnjicu rođenja Viktora Igoa u maju, a naše koncertne aktivnosti na 'Kolarcu' neće biti ništa manje. Ali, to je nešto što ljudi poznaju, a zbog desetogodišnje izolacije nisu sigurni šta se danas dešava u Francuskoj. U aprilu ćemo imati izložbu modne fotografije, u julu želimo da predstavimo francusku strip-scenu i savremenu njorld muziku na francuski način, na primer džez sa indijskim korenima koji je u francuskoj veoma popularan, ili afričku muziku u okviru festivala 'Ring - ring'", najavljuje Deni Gajar, direktor Francuskog kulturnog centra.
       Nameru da, ubuduće, blisko sarađuju s ovdašnjim umetnicima pokazali su izložbama slika Marine Nakićenović i Milana Tucovića u njihovim prostorijama. Kako se odlučuju koje će naše umetnike predstaviti? "Pored umetničkog kvaliteta gledamo da to budu umetnici koji predstavljaju neku sponu između naših zemalja. Tucovića smo predstavili zato što je napravio veliku izložbu u Francuskoj, a izložićemo i dela Mrđana Bajića, čije se slike veoma dobro prodaju u Francuskoj."
       Posebno interesovanje za mlade umetnike pokazuje Gete institut. Letošnji muzičko-pozorišni festival Move, na kome su učestvovali domaći muzičari, glumci i di-džejevi, koji se održavao u manjim gradovima po Srbiji, ali i gostovanje berlinskog dua Rechenzentrum u Muzeju savremene umetnosti, pokazali su da imaju istančan njuh za želje veoma mlade publike, na koju se inače ovde malo ko obazire.
       "Želimo da izbegnemo koncept čiste prezentacije i da okupimo umetnike iz Nemačke i Jugoslavije da aktivno učestvuju u nekom projektu. Pokušavamo i da ne radimo uvek sa istim institucijama i saradnicima, već da tražimo nove ljude, a to su najčešće oni koji tek postaju zvezde u umetnosti i naukama. Ima mnogo slavnih umetnika koji su počeli karijeru kroz Gete institut.
       Ali dok u Italiji ili Francuskoj, sa kojima se razmena oficijelne kulture odvija automatski, isključivo promovišemo umetnike koji stvaraju neke nove trendove u našoj kulturi, ovde ipak više radimo na generalnoj promociji nemačke kulture", objašnjava Kempf.
      
       Kolika je uloga Ministarstva inostranih poslova Nemačke u njihovoj programskoj orijentaciji? "Vlada se ne meša direktno u rad institucija za kulturu, osim utoliko što se svakih pet-deset godina raspravlja u parlamentu o generalnoj strategiji u kulturi, a kada dođe do promena mi ih pratimo, kao na primer kada se ujedinila Nemačka ili sada posle 11. septembra, kada se insistira na uspostavljanju dubljeg dijaloga u islamskim zemljama. Politika Gete instituta ne zavisi od promena vlada i partija na vlasti."
       Pored budžeta od Ministarstva inostranih poslova, Gete institut je poslednjih godina razvio mrežu sponzora u kojoj su velike nemačke kompanije "koje veruju da je ulaganje u kulturu važno i za ekonomiju i za njihov imidž u svetu". Taj fond, koji se odnosi na specijalne projekte, čini 10 do 15 odsto budžeta Gete instituta. To bi mogao biti model na koji bi se naše institucije kulture ugledale, s obzirom na državnu kasicu za kulturu.
       Jedan od pravaca u kom će se razvijati kulturni centri je međusaradnja. Italijanski kulturni centar, smešten u elegantno zdanje na ćošku Njegoševe i Smiljanićeve ulice, inicirao je jednu takvu saradnju sa nemačkim i francuskim institutima na organizovanju festivala arheološkog filma, koji je upravo završen u Narodnom muzeju. Kada su od svog Ministarstva dobili odrešene ruke da ponovo sarađuju s ovdašnjim institucijama, priredili su neke izuzetne umetničke događaje, među kojima je izložba italijanskog slikarstva s početka prošlog veka u Narodnom muzeju postavljena pred kraj prošle godine, u znak reciprociteta za izložbu ikona iz nacionalnog muzeja u Beogradu koja se u to vreme održavala u Bariju.
       Ovih dana je u Muzeju primenjene umetnosti postavljena izložba savremene keramike sa područija Salerna, koju će pratiti manji spektakl jednog od umetnika, Ferdinanda Vazala. On će uživo demonstrirati svoju veštinu pravljenja keramike koja se može opisati kao "ples vatrenih lončića koji kruže u vazduhu".
       "Nastojimo da dovedemo najreprezentativnije umetnike, ali insistiramo i na mladim, zanimljivim umetnicima koji tek dolaze. Pavarotijev koncert može da organizuje i Sava centar, ali mi želimo da publici predstavimo nova imena koja će uskoro nadmašiti Pavarotija", kaže Rozino Rizi, direktor Italijanskog kulturnog centra.
       U zajedničke projekte kulturnih centara uključio se i verovatno najmlađi kulturni centar u Beogradu - iranski, otvoren 91. godine, koji je sve aktivniji u muzejskoj saradnji i prevođenju knjiga i časopisa, kao i uspostavljanju univerzitetskih veza između Teherana i Beograda. Prošle godine je u saradnji sa Gete institutom organizovan seminar o uticaju Hafizove poezije na Getea, a iranski ataše za kulturu Golam Vafai najavljuje i saradnju sa Francuskim kulturnim centrom, kao i seminare o dijalogu među civilizacijama, koja je prošle godine pokrenuta u UN na predlog iranskog predsednika Hatamija.
       Pred kraj prošle godine namere o razvijanju kulturnih veza između naše dve zemlje potvrđene su sporazumom koji je u Teheranu potpisao Goran Svilanović. Direktor kulturnog centra Irana ističe dobre odnose sa ovdašnjim institucijama, ali ima primedbu što jugoslovenska strana nema slične inicijative za predstavljanje svoje kulture u Teheranu. "Iako nam je jasno da je posle deset godina krize sadašnja vlast prinuđena da bude aktivna u političkim i ekonomskim oblastima, nadam se da će više pažnje obratiti i na kulturne delatnosti, naročito na predstavljanje jugoslovenske kulture van Jugoslavije", kaže Vafai.
       Jedan od najstarijih kulturnih centara u Beogradu, Ruski dom, koji će sledeće godine proslaviti sedamdesetu godinu otkad je otvoren u Ulici kraljice Natalije, ne mora da se bori za naklonost beogradske publike, jer je nikada nije ni izgubio. Domaćini Ruskog doma ističu da je to jedan od najvećih izvora ruske kulture u inostranstvu, te da je sa njegovom istorijom povezan i kulturni i duhovni život ne samo mnogobrojne ruske emigracije u predratnoj Jugoslaviji, već i celokupne javnosti u zemlji. Iako su programi finansijski skromniji od centara o kojima je bilo reči ("I mi u Rusiji kao i vi ovde imamo velikih problema sa finansiranjem kulture", objašnjava Vladimir Kutirin, direktor Doma), privlače neobičnu pažnju. Prošle godine je, na primer, izložbu voštanih figura iz Petrograda za mesec dana posetilo blizu 40 hiljada Beograđana. Ipak, njihovi uglavnom tradicionalno koncipirani programi, uglavnom su zanimljivi nešto starijoj publici.
       Iako u našoj sredini kulturni centri znače otvaranje ka svetu, da li, šire gledano, njihova uloga u doba globalizacije gubi na značaju? "Naše gledište je", odgovara direktor Britanskog saveta, "da ona u stvari postaje važnija, zato što pitanja nacionalnog i regionalnog identiteta postaju značajnija kako se globalizacija zahuktava. Postoji povećana želja u evropskim društvima da se lokalne kulture, jezici, kuhinje očuvaju i odbrane od globalizacije. Zajednički okvir jeste evropski, ali u smislu kulture deviza je i dalje viva la difference".
      
       ANA OTAŠEVIĆ