Čak i da nema zajedničke istorije, tradicije, jezika, vere i Crkve i rodbinskih veza, snažan argument u prilog zajedničkoj državi bila bi priroda onih koji joj se protive

      Srbi i Crnogorci živeli su u ovom veku zajedno u tri države, od kojih se svaka zvala Jugoslavija. Sve su prilike da će zajedno i u četvrtu državu, koja bi se možda mogla zvati jednostavno Srbija i Crna Gora. Bila bi to mala, ali funkcionalna federacija nalik na Švajcarsku, sa dve republike vrlo visoke autonomije i jednim zajedničkim ustavnim aktom; imala bi saveznu skupštinu u kojoj ne bi bilo preglasavanja republika i vladu sa svega pet ministarstava; imala bi jedinstvene oružane snage čiji bi regruti mogli da služe vojsku u svojoj republici, ako to žele; i imala bi predsednika kog bi birao parlament i koji bi, po svoj prilici, istovremeno bio i savezni premijer.
       U sredu uveče, kada je ovaj broj NIN-a u štampi, u Beogradu je uz malu pomoć Havijera Solane na vidiku bio politički dogovor o novoj državi, ali se ekonomski dogovor o valuti, carinama i ostalom, još peglao. U Solaninoj pratnji to je izazivalo blago čuđenje u stilu: ovde još nisu otkrili da je razvod skuplji od očuvanja braka. U Palati federacije se u vazduhu osetilo da je jedna strana suviše pristojna da pokaže znake likovanja, da druga strana smatra da je kožu prodala najskuplje što je mogla, da ekonomski stručnjaci misle da su političari naivni, a da se Evropljani još malo pa oblizuju, jer veruju da će imati šta da odnesu u Barselonu na samit EU.
       Da razvoda najverovatnije neće biti, videlo se i pre nego što je Solana sleteo u Beograd, i to ne samo po tajanstvenom držanju Vojislava Koštunice i Mila Đukanovića, već i po gromkim protestima istaknutih boraca za dezintegraciju Jugoslavije. Među viđenijim domaćim borcima za raspad zemlje svakako je i gospođa Latinka Perović, koja je u društvu nekolicine istomišljenika uputila, reklo bi se očajnički apel međunarodnoj zajednici da ne zaustavlja proces dezintegracije SRJ jer se on, po njenom mišljenju, "ne može zaustaviti". A evo zašto taj nezaustavljivi proces ne bi smeo ni da se zaustavlja: "Održavanjem SRJ objektivno se podržava koncept 'velike Srbije'. Tek obnova crnogorske nezavisnosti... dokida velikosprski projekt." U vreme kada je i haško tužilaštvo odustalo od babaroge zvane "velika Srbija" (Džefri Najs povukao je taj navodni "projekt" iz opticaja još prvog dana suđenja Slobodanu Miloševiću), Perović i ostali (predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko, istaknuti hrvatski istoričar i ideolog razbijanja Jugoslavije iz osamdesetih godina Ivo Banac, jedan od osnivača SDA Rusmir Mahmutćehajić...) ne odustaju. I za nezavisnost Crne Gore će se možda boriti duže od Mila Đukanovića, uključujući tu i Banca koji je Crnogorce pre nekoliko godina u jednom intervjuu nazvao "zveradima".
       Čak i da nema zajedničke istorije, tradicije, jezika, vere i Crkve i rodbinskih veza, snažan argument u prilog zajedničkoj državi bila bi priroda onih koji joj se protive.
       Beograd je, tako, prošle nedelje posetio istaknuti američki borac za raspad Jugoslavije, bivši ambasador Morton Abramovic, čija je Međunarodna krizna grupa upravo izdala preporuku zapadnim prestonicama da Jugoslaviji ne dozvole nikakvu integraciju u evroatlantske strukture pre nego što se "razreše tenzije" u našoj zemlji, kojoj preti "kolaps" čak i ako Evropska unija "zaustavi crnogorske težnje ka nezavisnosti". (Tu je i preporuka Vašingtonu da posle 31. marta uskrati svaku pomoć Beogradu.) Grupa negoduje što EU i međunarodna zajednica ohrabruju Vojislava Koštunicu, a jadikuje zbog činjenice da Evropa, Rusija i Amerika još od Prvog svetskog rata precenjuju značaj Srbije na Balkanu, što samo podstiče "među Srbima rasprostranjeno uverenje da im njihove jedinstvene odlike i istorija daju pravo na privilegovani tretman. Međunarodne mere koje u Srbima pothranjuju tu iluziju ne čine uslugu ni njima ni njihovim susedima".
       Svi ovi savetodavci, i grupa okupljena oko Latinke Perović kao i Abramoviceva Grupa, pozivaju se na dobre namere, s tim što Perovićeva brine što Evropska unija "deluje protiv vlastitih principa", dok se Abramoviceva nešto otvorenije stavlja u zaštitu srpskih suseda. (U Bosni i Hercegovini, naprotiv, Grupa ne uočava nikakve neotklonjive tenzije i ne preporučuje nikakvu razgradnju). Vredi zato pitati: šta su ovi geopolitički prognostičari pre videli u svojim kristalnim kuglama?
       Ako ne računamo čuveno otvoreno pismo Bilu Klintonu iz 1993, u kojem Morton Abramovic traži da se "pansrpski agresor" bombarduje u Bosni i u Srbiji kako bi se, između ostalog, sprečilo "etničko čišćenje Mađara u Vojvodini i Albanaca na Kosovu", najviše traga je ostavila Međunarodna krizna grupa. Posebno se "proslavila" u avgustu 2000. godine, kada je procenila da, pod jedan, opozicija nema šanse da pobedi Miloševića, i da je, pod dva, najbolje da srpska opozicija i Milo Đukanović bojkotuju septembarske izbore kako bi uskratili legitimitet Miloševićevoj izbornoj pobedi. Kome se to čini dobronamernim verovatno je u aprilu 1999. godine verovao u dobre namere NATO-a koji se na samitu u Vašingtonu usred bombardovanja brinuo za Vojvodinu i Sandžak. A Sandžak sad malo ko pominje, možda i zato što tamošnji Muslimani/Bošnjaci ne veruju da bi im bilo bolje u dve države, umesto u jednoj.
       Evropska unija i Amerika sada se protive daljem komadanju Jugoslavije. Ne čine to iz dobrote već možda i iz oportunizma. Za nas je važno da nemamo iluzija ni o njihovim motivima, ni o motivima grupa koje ih savetuju. Inače bi se moglo desiti da nam jednog dana kažu da i Beograd sa Šumadijom asocira na "veliku Srbiju".
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ