Dok se cela Evropa integriše, jedan stari baltički grad bi mogao da bude odsečen i od Rusije, kojoj pripada, i od evropskih suseda, koji ga okružuju, ako Evropa ne nađe načina da ga izuzme iz stroge primene šengenskog sporazuma o viznom režimu

      Čudna je sudbina zadesila ruski grad Kalinjingrad, koji je posle raspada bivšeg Sovjetskog Saveza postao enklava na Baltiku, između Poljske i Litvanije. Dok se cela Evropa integriše, ovaj grad bi mogao da bude odsečen i od države kojoj pripada i od suseda koji ga okružuju. Slavan u prošlosti, on sa neizvesnošću gleda u budućnost, a postaje čak i prepreka u razvoju odnosa između Rusije i Evropske unije.
       Da bi otišli u Rusiju, stanovnici Kalinjingrada moraju da prođu kroz Poljsku ili Litvaniju. To dosad nije bio problem, jer za putovanja iz Rusije u ove dve zemlje, i obratno, nisu potrebne vize. Ali, kako 2004. godine Poljska i Litvanija postaju članice Evropske unije, dužne su da od 1. jula 2003. uvedu šengenski vizni režim. To znači da Kalinjingrađani moraju da imaju propisne, teško dobijene i pri tom skupe vize da bi mogli da posete svoju zemlju.
       Kalinjingrad je stari evropski grad s lukom koja se preko zime ne mrzne. Osnovali su ga, kao tvrđavu Kenigsberg, tevtonski vitezovi 1255. Od polovine 14. veka bio je hanzeatski grad, a od 1701. godine prestonica pruskih kraljeva. Njegov Univerzitet, osnovan 1544, postigao je svetsku slavu kada je na njemu, u drugoj polovini 18. veka, predavao veliki nemački filozof Imanuel Kant. Krajem Drugog svetskog rata Kenigsberg je teško razoren i od 1945. pripojen Sovjetskom Savezu. Ponovo je izgrađen u (neki kažu najružnijem) socrealističkom arhitektonskom stilu i dobio je ime Kalinjingrad, po Mihailu Kalinjinu, prvom predsedniku Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Nemačko stanovništvo bilo je prognano u Sibir, a grad su naselili Rusi. Kalinjingrad je postao centar sovjetske Baltičke flote s jakom vojnom bazom. Grad sada ima oko 400 000 stanovnika, a cela enklava je velika kao pola Belgije.
       Posle raspada Sovjetskog Saveza, Kalinjingrad je lutao u potrazi za novim identitetom. Najpre je 1992. proglašen za "slobodnu ekonomsku zonu", ne bi li privukao strane investitore. Investicija nije bilo, pa je "slobodna ekonomska zona" - ukinuta. Onda je, 1995, "slobodna ekonomska zona" ponovo proglašena, ali investicija ponovo nije bilo. Zamisao nekih ruskih liberalnijih političara bila je da Kalinjingrad postane "baltički Hongkong", dok su drugi, ciničniji, predlagali da se grad, naprosto, proda, odnosno vrati Nemcima, u zamenu za otpisivanje ruskih dugova Nemačkoj. Nemci su zadržali ekonomsko interesovanje za enklavu, ali je ono uvek opadalo posle glasina - koje je Moskva redovno demantovala - da je Ruska armija instalirala u bazi novi kontingent nuklearnih taktičkih raketa.
       U tom sukobu između starih strahova i teško ostvarljivih novih snova, grad je tavorio i počeo da se urušava. Ima za 20 odsto niži standard i za isto toliki procenat višu stopu kriminala od ruskog proseka. Polovina stanovništva živi od šverca, mahom automobila, droge i belog roblja, ali i ćilibara. Sa 400 000 tona industrijskih otpadaka godišnje grad važi za najvećeg trovača životne sredine na Baltiku. Važi, uz to, i za "prestonicu side". Sve u svemu, ovakvo stanje ozbiljno brine rusku vladu, dok susedi, Poljska i Litvanija, a preko njih i Evropska unija, naprosto ne žele da im se tuđa beda preliva preko sadašnjih poroznih granica.
       O budućnosti Kalinjingrada razgovarali su nedavno premijeri Rusije, Poljske i Litvanije, uz prisustvo predstavnika EU, kao i Savet jedanaest baltičkih zemalja. Rusija traži da se za građane Kalinjingrada uvede liberalniji vizni režim od šengenskog, ako već nije moguće zadržati stari, ili da se preko teritorija Poljske i Litvanije sagrade kontrolisani saobraćajni koridori (po uzoru na koridor između Zapadne Nemačke i zapadnog Berlina, preko teritorije Istočne Nemačke, u vreme hladnog rata). Najvažnije je, isticao je ruski premijer Mihail Kasjanov, da stanje ne postane gore, jer bi Kalinjingrad trebalo da bude "most između Rusije i Evropske unije, a ne mrtav grad".
       Kris Paten, komesar EU za spoljne poslove, objašnjavao je - imajući, naravno, prevashodno u vidu zaštitu tvrđave Evrope od tuđih kriminalaca i švercera - da "nema odstupanja od osnovnih pravila, među koje spada i šengenski sporazum, i da se ne mogu podrivati pregovori o proširenju EU". Poljaci i Litvanci su se pozivali na to da moraju slediti stroga pravila, jer je i to jedan od uslova za njihovo učlanjenje u Evropsku uniju. Već su, uz pomoć EU od 11 miliona evra, modernizovali preko 20 graničnih prelaza. Baltičke zemlje su izrazile zabrinutost zbog sve većeg zagađenja životne sredine, a Ginter Ferhojgen, komesar za proširenje EU, ostao je zgrožen pred idejom o koridoru i čak ju je nazvao "opasnom".
       Tako su se svi ti sastanci završili bez odluke koja bi Kalinjingrađanima mogla da ulije nadu da neće biti dvostruko odsečeni, i od svoje države i od Evropske unije. Niko, zasad, ne teži kompromisu. Brisel je očigledno prolongirao stvar, kako se obično radi kad se teško dolazi do zadovoljavajućeg rešenja, a Moskvu je utešio željom da Kalinjingrad ubuduće "ne vidi kao problem, nego kao šansu za saradnju Rusije sa Evropskom unijom". To znači da će Kalinjingrađanima biti bolje kad im Rusija to omogući, dok će se u praksi socijalni i ekonomski jaz između njih i njihovih najbližih suseda uvećavati. Sa periferije bi se taj jaz lakše podnosio, dok iz neposredne blizine deluje kao kazna božja i za Staljinove grehove.