Na šahovskoj tabli Makedonije, posle iscrpljujuće borbe koju su kontrolisale međunarodne sudije, ostao je samo jedan kralj - Ali Ahmeti - i više raznobojnih pešaka, a partija je još u toku

      (Od dopisnika Tanjuga)
      
       Makedonci i Albanci u najmlađoj evropskoj državi, ako ta čast nije već pripala najnovijoj tvorevini zvanoj Srbija i Crna Gora, zajedno se još jedino mogu videti u parlamentu. Do usvajanja zakona o amnestiji pripadnika paravojne organizacije, nazvane u Makedoniji Oslobodilačka naroda armija (ONA), pripadnici ta dva naroda, koji su samo u govorima komunista živeli u idiličnom "bratstvu i jedinstvu", nalazili su se zajedno i u zatvorima. Sada Albanaca, zahvaljući tom zakonu, na robiji više nema, kao što nema ni Makedonaca na zapadu i severu zemlje.
       Amnestirane Albance dočekuju uz sve počasti njihovi sunarodnici u selima, kako i priliči pobednicima, dok prognani Makedonci prebivaju po sabirnim centrima, zaboravljeni "i od Boga i od ljudi", bez nade da će nekad prekoračiti kućni prag.
       Oni Makedonci koji nisu bili prisiljeni na bežaniju za vreme prošlogodišnjih žestokih okršaja albanskih pobunjenika (nekad su ih ovde nazivali "teroristi"), sa domaćom policijom i vojskom, puni zebnje gledaju kako se polako razvijaju pupoljci na drveću. Kako i ne bi kad ih sa svih strana bombarduju najavama da će, kad se šuma zaodene listom, početi nova ofanziva albanskih ekstremista. Takve poruke uplašenim Makedoncima šalju ne samo vođe nove paravojne organizacije, koja je sebe nazvala Albanska narodna armija (ANA), nego i premijer i lider partije VMRO Ljupčo Georgijevski i ministar Ljube Boškovski, zadužen u njegovom kabinetu za policiju i držanje ratničkih tenzija.
       Malo ko naslućuje zašto bi se to Albanci opet pobunili kad im je svaki zahtev ispunjen, od promene Ustava i decentralizacije vlasti, do zakona kojim su krivične odgovornosti oslobođeni svi pripadnici ONA, osim onih kojima će se možda jednog dana pozabaviti Haški tribunal, ako nije reč o klasičnom osvajanju teritorije. Pa i to je, kako procenjuju analitičari, izlišno, jer Albanci već kontrolišu trećinu Makedonije, što odgovara proporcionalnom učešću te nacionalnosti u ukupnom broju stanovnika dvomilionske države.
       U najjačoj opozicionoj partiji, Socijaldemokratskom savezu, koja je šest godina sa promenjivim uspehom držala poluge vlasti, više ne kriju da bi nove oružane sukobe mogli da izazovu oni koji su prema Ustavu dužni da ih spreče. To su prvaci stranaka vladajuće koalicije, VMRO-a i Demokratske partije Albanaca Georgijevski i Arben Džaferi, koji su pod sve otvorenijom sumnjom socijaldemokrata da su odavno pripremili podelu Makedonije.
      
       Pesme i oružje
       Na dodatno uznemirenje građana i pojačano sumnjičenje opozicije utiču sve borbenije pesme u kojima lepotice, estradne zvezde obučene u uniforme "lavova", specijalne jedinice policije koju je formirao ministar Boškovski, obećavaju da će braniti državu do poslednjeg daha, bez obzira na to ko je napadne. Spotovi koji se vrte na TV ekranima slični su onim koji su servirani građanima Hrvatske i Srbije u vreme Tuđmana i Miloševića, samo su makedonski za nijansu "mekši", a i pevačice su, mora se priznati, mlađe.
       Koga treba da "zapale" novokomponovane patriotske pesme, koja im je "ciljna grupa", malo kome je jasno, jer je rat završen pre pola godine i osim sporadične pucnjave na kriznim područjima nema drugih nagoveštaja da predstoji prolećna ofanziva albanskih ekstremista. U Makedoniju sve ređe navraćaju Džordž Robertson i Havijer Solana, kreatori mira u ovoj državi, ali to ne bi trebalo uzimati kao pouzdan znak da su novi oružani sukobi isključeni, jer se "evropska dvojka" ovde obično pojavljuje kad "đavo dođe po svoje".
       Ipak, građane više uznemirava što u zemlji, prema pouzdanim podacima, ima skriveno oko pola miliona komada različitog oružja, od pušaka i minobacača do topova zavidnog kalibra. Vlast okleva da preduzme akciju dobrovoljnog sakupljanja ilegalnog naoružanja verovatno poučena prošlogodišnjim iskustvom kad su jake NATO trupe uspele da skupe od članova ONA samo oko 3 400 pušaka, od kojih su neke proizvedene u vreme Austrougarske. Opozicija, opet, misli da vlast i ne želi razoružavanje kako bi, ako zatreba, mogla da potpaljivanjem oružanih sukoba pažnju stanovništva skrene na drugu stranu i spreči prolećni socijalni bunt kojeg najavljuju sindikalne vođe.
       Predlaže se i otkup ilegalnog oružja, što bi za Makedonce, sklone da iskoriste svaku priliku za zaradu, možda bilo i prihvatljivo, ali bi se Albanci teško upecali na takav mamac, jer su poznatiji po tome da su naklonjeniji kupovini naoružanja, nego njegovom prodavanju. Uz to, do kraja osiromašeni Makedonci i nemaju mnogo oružja.
      
       Ahmeti nastavlja igru
       Dok se zapaljivi spotovi vrte na ekranima, vođa pobunjenika Ali Ahmeti (43), koji se sa Šar-planine spustio u predgrađe Tetova, u Malu Rečicu, drži govore u kojima je ključna reč mir. Sa Džaferijem i liderom druge po snazi albanske partije Imerom Imerijem potpisao je novi sporazum o saradnji, a formirao je i Koordinacioni savet koji će se, kako tvrdi, baviti implementacijom Okvirnog dogovora o mirnom rešavanju krize u zemlji.
       Sudbina Makedonije sada je u Ahmetijevim rukama, iako se ni Džaferi nije odrekao uloge lidera Albanaca ne samo u ovoj državi nego i šire, na balkanskim prostorima. Ahmeti je ipak u prednosti jer iza sebe ima bogatiju biografiju i revolucionarno iskustvo kako i priliči marksistima-lenjinistima, kojima je na početku političke karijere pripadao, dok je kao sudent pedagogije boravio u Prištini.
       Bio je još u to vreme radikalan, što je svojstveno mladim intelektualcima kad u sebi spoje marksizam i nacionalizam. Učestvovao je u pobuni albanskih studenata u Prištini 1981. godine. Zbog toga je ležao i nekoliko meseci u zatvoru, a zatim je u Makedoniji formirao marksističko-lenjinistički potkomitet. Njegovi poznanici iz tog vremena tvrde da je pored čitanja udžbenika iz pedagogije proučavao i literaturu o gerilskom ratovanju.
       Obreo se u Švajcarskoj i priključio Narodnom pokretu za Kosovo, da bi kasnije pristupio Demokratskoj ligi Ibrahima Rugove i postao jedan od njenih vođa u inostranstvu. Sve mu je to obezbedilo poziciju sa koje je mogao da postane jedan od osnivača OVK. Za vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju Ahmeti je bio na Kosmetu, ali nije učestvovao u borbama. Koristio je ilegalno ime Abaz Džuka i žestoko se sudario sa političkim krilom paravojne formacije Albanaca, pa i sa Hašimom Tačijem.
       Bio je protivnik ideje da Albanci počnu pobunu u Makedoniji 1998. godine, kad je besneo rat na Kosmetu, tvrdeći da njegovi sunarodnici nisu još spremni za okršaje. Tek krajem zime prošle godine procenio je da je došlo vreme dizanju ustanka i u Makedoniji, ali je izbegavao kao centar zbivanja Zajas kod Kičeva, gde je rođen, nego se opredelio za severni deo države, šireći ratni požar prema zapadu, gde su Albanci najbrojniji i najbliži Kosmetu.
       Danas Ahmeti vidi sebe kao socijaldemokratu. Ne želi da formira svoju partiju, ali mu ne manjka ambicija da pod kontrolom drži već osnovane albanske stranke. Zahvaljući Zakonu o amnestiji članova ONA i on je sada slobodan građanin, iako još ne napušta Malu Rečicu niti otpušta dobro naoružanu grupu "savetnika". Oni koji ga bolje poznaju, tvrde da je i finansijski moćan, ne samo da izdržava tročlanu porodicu, suprugu, sina i kćerku, u Cirihu, nego da kapitalom kojim raspolaže može i mnogo više, što i priliči čoveku koji je počeo rat, a zatim ga i dobio.
       Ahmeti nastavlja igru na šahovskoj tabli Makedonije, na kojoj su pored njega u ulozi kralja, ostali još samo raznobojni pešaci raštrkani bez ikakvog reda i povezanosti. To se posebno odnosi na makedonski politički korpus koji se nikad nije udružio, ni kad se nejaka država našla u smrtnoj opasnosti, povijajući se pod oružanom ofanzivom Ahmetijevih ekstremista. Za Georgijevskog je najveći neprijatelj bio i ostao bivši premijer, vođa socijaldemokrata Branko Crvenkovski, a za ovog opet - lider VMRO-a.
      
       Hag i izbori
       Kako to obično biva u najnovijoj istoriji naroda bivše Jugoslavije, prema utvrđenom redosledu poteza, u sredini ili posle ratnih obračuna pojavljuju se međunarodni činovnici koji uspostavljaju mir, a završnu operaciju izvode sudije Haškog tribunala. U Makedoniji se dosledno poštuje takav scenario pa je već počelo prikupljanje dokaza o zločinima počinjenim prošle godine na ovim prostorima. Naivna makedonska vlast dugo je živela u zabludi da će ekipe iz Haga tragati za zločinima Ahmetijevih ratnika, ali i za njim lično. Ispostavilo se da su eksperti za međunarodno pravo prve ašove zarili u grobove kod skopskog sela Ljuboten u kojima su sahranjeni Albanci stradali u avgustu prošle godine, u okršaju sa makedonskom policijom. Sumnja se da žrtve nisu bili pripadnici ONA, kako je tvrdila vlast, nego civili albanske nacionalnosti.
       Otežavajuća okolnost za policiju, a posebno za njenog ministra Boškovskog, svakako je činjenica da je u Ljubotenu dva dana pre tog okršaja, kad su izginuli Albanci, stradalo osam pripadnika MUP-a, a devet ih je bilo ranjeno. Do tragedije je došlo kad je kamion u kojem su se nalazili policajci aktivirao dve protivtenkovske mine postavljene na putu. U Hagu su skoro uvereni da su policajci iz osvete kasnije u Ljubotenu ubijali Albance, ne gledajući da li su civili ili Ahmetijevi bojovnici. Zato mnogi u Skoplju već vide Boškovskog među optuženim u Hagu, a Ahmetija, u najmanju ruku, u parlamentu kao zastupnika albanskih interesa.
       I ne bude li tako, Makedonija više nije slična državi iz vremena pre nego je Ahmeti podigao ustanak čija se godišnjica ovih dana obeležava u Tetovu i selima u kojima su Albanci većinsko stanovništvo. Georgijevski se sada bori da povrati poverenje međunarodne zajednice koja je velikodušnija prema Ahmetiju i njegovim komandantima nego prema njemu i makedonskim policajcima i vojnicima. Do toga mu je naročito stalo pred održavanje parlamentarnih izbora čiji datum još nije određen, ali će, po svemu sudeći, biti zakazani za sredinu septembra. Prema sondaži javnog mnjenja, i glasači su sve manje na strani njegovog VMRO-a, ali i međunarodne sudije, kao i predsednik države Boris Trajkovski kojem je ostalo da odradi više od pola petogodišnjeg mandata.
       Istovremeno, Crvenkovskom, vođi opozicionih socijaldemokrata, slažu se karte na za njega najbolji način - država je u socijalnom, ekonomskom i političkom haosu. Pred izbore ništa bolje nije ni mogao da poželi. Za svaki slučaj, Crvenkovski je obnovio i učvrstio veze sa Berlinom i Londonom, a planirao je i posete drugim centrima moći u Evropi. Ako ni to ne bude dovoljno da svrgne VMRO i socijaldemokrate vrati na vlast, Crvenkovski najavljuje "makedonski 5. oktobar", sličan onom u Beogradu kad je zbrisan režim Slobodana Miloševića. Za sada se u Skoplju samo delimično veruje da je moguć i takav rasplet. Osim toga, Skoplje je najveći albanski grad na svetu i o tome Crvenkovski treba da vodi računa, upozoravaju ga dobronamerni.
       On im odgovara da Makedoniji nema spasa ako VMRO još četiri godine ostane na vlasti. Sledećih izbora, kaže, u tom slučaju neće ni biti.
      
       PERO SPARAVALO