Naziv: "Skup"
Pisac: Marin Držić
Reditelj: Jagoš Marković
Pozorište: Teatar "Bojan Stupica"

      Vladimir Stamenković
      
       Opsednut potrebom da se bavi Mediteranom, inspirisan kao i uvek kad interpretira renesansne komedije, Jagoš Marković je na smeo i originalan način prišao Držićevom "Skupu"; u stvari, postavio ga je na scenu u saglasnosti s mogućnostima koje pruža moderno, reformisano dramsko pozorište.
       Na izgled, on nije ništa promenio u tekstu, dopustio je da komad ostane ono što u neku ruku i jeste: da bude klasična priča o patološkom tvrdičluku, o ocu koji sprečava ćerku da se uda za siromašnog mladića, o tome kako jedna negativna strast biva poražena u sukobu s onim što diktira ljudsko srce. Ali, u pristupu toj istoriji, Jagoš Marković je i u potpunosti izbegao ustaljene, konvencionalne, šablonske obrasce. On, dakle, nije dozvolio da se predstava izrodi u silovitu, pravolinijsku afirmaciju života, onoga što se u renesansi podrazumevalo pod suštinom ljudske prirode.
       Ili, još tačnije, reditelj je u predstavi potisnuo u stranu živahnost, čulnost i raspusnost, sve što po navici povezujemo s renesansnom komediografijom. A umesto toga je doveo u prednji plan prigušenu nežnost, platonsku senzualnost, bitnu komponentu u jednom od tokova te književnosti. U suštini, Jagoš Marković je otišao i korak dalje: on je završnim prizorom, u kojem dvoje mladih ljubavnika odlazi preko jednog zida, preko granice stvarnog, u neki drugi svet, čak možda prema nebu, ugradio u predstavu gorku, pesimističku sugestiju da se jedino bekstvom iz stvarnosti može očuvati ljudsko u čoveku.
       Tako intoniranu, pa umnogome i preinačenu priču, u kojoj je niz dijaloških epizoda transponovan u gestove, u neme radnje, u veoma izražajne slike bez reči, Jagoš Marković je postavio na neobičnu scenu, koju je oblikovao Boris Maksimović. U tom čudnom prostoru, gde je horizont presečen jednim zidom, oko otvorenog groba, na kosom platou od krečnjaka izrastale su, ponekad u geometrijskom poretku, groteskne, dekirikovske figure, koje su često prekoračivale okvire mogućeg i racionalno prihvatljivog. Ti likovi su iznutra rušili žanrovske odlike renesansne komedije, sprečavali su da predstava samo proizvodi komične efekte.
       Osim toga, u predstavu je uvedena i serija drugih uspelih inovacija. Neke od njih su imale zadatak da pre svega unapređuju parodiju; druge su prvenstveno podsticale dramski razvoj. Ali njihova funkcija se nije iscrpljivala isključivo u tome. One su, i jedne, i druge, u krajnjoj liniji upotpunjavale radnju, činile je složenijom.
       U prve je spadalo to što je jednoj ženi, Đurđiji Cvetić, pripala glavna muška uloga, čime je, osim što je travestija jednog žanra dovedena do vrhunca, Skup pretvoren u dvosmislenu, opasnu ličnost, izdvojen iz kruga prirodnih bića, zbog čega je senka koju on baca na zbivanja postala dijabolična. S druge strane, kad su, u tumačenju Predraga Ejdusa i Cvijete Mesić, u Zlatom Kumu i Varivi naglašavane karikaturalne crte, time je, pored uskomešavanja komičnih događaja, u likove ugrađivano i zrno tipološke karakterizacije, ali posredno i psihološko objašnjenje njihovih postupaka. A bez utišanog, prefinjenog, specifičnog vokalnog dijaloga Andrijane i Kamila, koje su igrali Maša Dakić i Marinko Madžgalj, predstava ne bi imala dragocenu poetsku dimenziju.
       Do kraja tekuće pozorišne sezone teško da će ijedan drugi događaj prevazići značaj predstave na kojoj je Jagoš Marković prikazao Držićev "Skup" u novom ključu, usaglašen sa shvatanjem da u današnjem pozorištu visokog nivoa verbalni i neverbalni faktori moraju imati ravnopravno mesto i biti uklopljeni u organsku scensku celinu.