"Nisam zadovoljan, ali to nije važno, jer očuvali smo zajedničku državu. Niko ne može da natera građane Srbije da žive u uslovima nepodnošljive zajednice, ali mislim da dogovoreni uslovi nisu nepodnošljivi. Sve ću učiniti da se ubrza proces harmonizacije dva tržišta"

      Tokom pregovora o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore najspornije su, očito, bile ekonomske teme. Najznačajniju ulogu u svim tim razgovorima o ekonomskim temama imao je potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus. To je bio i razlog da g. Labusa zamolimo za komentar postignutog i potpisanog sporazuma.
      
       Kako su tekli pregovori?
       - Pregovori su prošli kroz više faza. U početku sve je ličilo na dejtonske razgovore u kojima su Havijer Solana i članovi njegovog tima razgovarali odvojeno sa svima. U drugoj fazi smo predsednik SRJ Vojislav Koštunica i ja razgovarali sa predstavnicima vlasti Crne Gore, u završnoj fazi je bilo i jednih i drugih razgovara, a takođe i dva plenarna sastanka. Razmena mišljenja je bila polemička, ali veoma korektna.
      
       Vi, Koštunica i premijer Srbije Zoran Đinđić prethodno ste definisali minimum funkcija zajedničke države. Da li smatrate da ste to postigli? Šta niste postigli i zašto? I, koliko ste zadovoljni?
       - Minimum funkcija zajedničke države definisan je na osnovu Platforme DOS-a i koalicije Zajedno za Jugoslaviju. Moj posao je bio da prevedem ove načelne stavove na niz konkretnih rešenja u oblasti ekonomije, a Koštunica je to uradio u oblasti političkih institucija. Osnovna ideja je bila da se očuva zajednička država, a da se kao oblik te države zadrži (redefinisana) federacija i obezbedi zajednički ekonomski prostor. Zajedničku državu smo održali, ali smo morali da pristanemo na konfederaciju i na dva odvojena ekonomska sistema koja će se usklađivati kroz proces Stabilizacije i asocijacije sa EU.
       Nije moglo više da se postigne, jer to nisu dozvoljavale političke prilike u Crnoj Gori. Takođe, na početku pregovora imali smo mnogo jaču podršku Evrope za federalnu opciju, nego na kraju razgovora. Strah Evrope od referenduma u Crnoj Gori i problemi Beograda u odnosima sa Hagom učinili su svoje.
       Lično nisam zadovoljan, ali to nije važno. Ja sam potpisao taj sporazum i dok sam na ovoj funkciji u Saveznoj vladi, sve ću učiniti da se ubrza proces harmonizacije dva tržišta. To sam i do sada radio, ali na bazi dobrog ličnog odnosa i poverenja sa premijerom Vujanovićem i ministrom Ivaniševićem. Sada ćemo to preneti na proces Stabilizacije i asocijacije. Ja idem početkom aprila u Brisel da pokrenem nastavak ovog procesa, da konkretizujemo procedure i odredimo rokove.
      
       Ako se pođe od pretpostavke da su predsednik Crne Gore Milo Đukanović i njegovi u tim pregovorima zastupali interese Crne Gore, onako kako ih oni vide, da su predstavnici Srbije zastupali interese Srbije, može li se reći da ste vi - predstavnici savezne države i sadašnjih saveznih institucija - u tome bili najneuspešniji?
       - Dva dana pre završnih pregovora pozvao sam ambasadore EU da ih obavestim o stanju pregovora. Tada je jedan od njih sa iznenađenjem konstatovao da nije Đukanović u uglu iz koga nema izlaza, nego da sam to ja. Tome je doprinela snažna medijska kampanja da je sve već dogovoreno i da su ostala samo neka "sitna" ekonomska pitanja. Na kraju ja sam popustio i u tom smislu vi ste u pravu da nisam bio uspešan pregovarač. S druge strane, pregovori su pružili šansu svima nama da održimo zemlju. Čak i ako je ne održimo, raspad će teći mirno, niko neće biti oštećen i biće priznat od međunarodne zajednice. Do danas nisu postojale nikakve šanse za takvo priznanje.
      
       Koji je problem rešen ovim sporazumom? Ne čini li vam se da je većina problema ipak samo odgođena za neko vreme, da gotovo ništa nije rešeno, a da su dugom spisku postojećih problema samo dodati i neki novi?
       - Prvo, zaustavljen je trend razbijanja zemlje. Čak i dok smo pregovarali, u Crnoj Gori su usvajani zakoni koji odvajaju njeno tržište od ostalog dela zemlje. Takva politika je, ipak, prekinuta. Drugo, odložen je domino - efekat izlaska Crne Gore iz zajedničke države. Znači, imamo tri godine da nešto učinimo na Kosovu i da obezbedimo sigurnost Srbima u tom delu zemlje. U suprotnom, Kosovo bi odmah proglasilo nezavisnost posle uspostavljanja nezavisnosti Crne Gore.
      
       Šta je to što smo dobili: nova država, unija dveju nezavisnih država ili nešto sasvim originalno? Zašto ste se odlučili za "originalno rešenje" po svaku cenu?
       - Ovo rešenje, kao što sam već rekao, obezbeđuje regionalnu stabilnost u naredne tri godine. Mi ne znamo kako će se odvijati događaji u našem susedstvu i koliko će to ugroziti stabilnost Balkana i nas na njemu. Takođe, ne znamo koji je sledeći korak u borbi protiv međunarodnog terorizma i kako će se to odraziti na prilike u regionu. I malo dodatne sigurnosti, što se postiže ovim sporazumom, nešto je u okviru opšte neizvesnosti. To je na strani pozitivnog bilansa. Na drugoj strani je provizoran karakter dogovora. Ponuđeno rešenje više predstavlja šansu da do njega naknadno dođemo, nego što to u startu omogućava. Ako takve želje nema, onda se zaista nije ni trebalo truditi da nađemo "originalno rešenje".
      
       Svi kažu: reč je o kompromisu. O kakvom kompromisu? Čiji su sve interesi uzimani u obzir prilikom formulisanja kompromisnog predloga: interesi građana Srbije i Crne Gore, interesi privrede, domaćih privrednih subjekata, stranih investitora, ili interesi samih učesnika u pregovorima?
       - Tri su stvari za mene bile od presudnog značaja. Jednu od njih sam već objasnio - to je stabilnost regiona. Mi smo trenutno zemlja ocenjena od OECD-a kao zemlja najvećeg investicionog rizika. To moramo eliminisati po svaku cenu. Druga se odnosi na naše šanse da se priključimo EU. Posle sastanka Konsultativne radne grupe u februaru pregovori o Stabilizaciji i asocijaciji sa EU su prekinuti zbog, kako je rečeno, "institucionalne nesigurnosti". Morali smo da nađemo odgovor na pitanje ustavnog uređenja zemlje što pre, bez obzira na to koliko ono bilo "originalno". Od EU smo dobili garanciju da takvo uređenje neće biti smetnja za naš brzi ulazak u Evropu. Treće, nama treba zajednička država u naredne tri godine da realizujemo dogovor o otpisu duga u okviru Pariskog kluba.
       Dakle, u pitanju su interesi svih. Kao pregovarač, nemam nikakvih ličnih interesa u postignutom sporazumu. Sasvim suprotno, ja moram da objasnim zašto sam ga potpisao iako sam verovao da treba drugačije da izgleda.
      
       Ko je učinio najviše ustupaka i zašto?
       - Jasno je da smo mi koji smo verovali u modernu federalnu državu učinili najviše ustupaka. Tačno je da sam ja bio pod velikim pritiskom, ali je isto tako tačno da sam mogao da kažem "ne". No, tada bih bio mnogo više nesrećan nego danas. U Crnoj Gori nijedna strana nije želela da ide na referendum, iako su svi o tome pričali i junačili se. Imali bismo produženu ustavnu krizu i neviđeni pritisak da se Srbija "otcepi" od Jugoslavije. Ja potpuno razumem osećanje povređenosti kod ljudi u Srbiji, jer je bilo dosta neumesnih primedbi s druge strane. Međutim, budimo potpuno svesni jedne istine - svet Srbiju danas ne bi priznao kao nezavisnu državu. Za tri godine ta mogućnost postoji, ukoliko vlasti u Crnoj Gori ne žele da rade na održanju zajedničke države.
      
       Plan Havijera Solane predstavljen u njegovom tekstu u jednom podgoričkom listu Đelić i Dinkić su označili kao pokušaj stvaranja "Frankenštajn države". Ne čini li vam se, ipak, da je taj plan bio mnogo bolji od ovoga što je na kraju usvojeno?
       - To što se zove "Plan Havijera Solane" bila je prva verzija ponude Podgorice za pregovore. Ona je učinjena preko Solane. Javnosti nisu poznati svi detalji tog plana, a neki su čak i pogrešno predstavljeni. U odnosu na prvobitan predlog konačna verzija dogovora predstavlja poboljšanje. Ta poboljšanja nisu dovoljna da se govori o jednom "čistom" rešenju, i tu se slažem sa kritičarima. Međutim, ponavljam, postoji šansa da se zaista obnove integracioni procesi u zemlji.
      
       Crna Gora nikada nije mogla da funkcioniše bez ekonomske pomoći sa strane, pa ni u bivšoj i sadašnjoj Jugoslaviji. Da li je zalaganje EU da Crna Gora ostane u zajednici sa Srbijom možda rezultat namere EU da troškovi dodatne pomoći za Crnu Goru, koju su evropske i druge zemlje izdašno pomagale proteklih godina, prebace na Srbiju, ili barem podele sa Srbijom?
       - Crnoj Gori će narednih godina biti potrebna značajna budžetska podrška. To neće pasti na teret Srbije, a bojim se i da će učešće međunarodne zajednice svake godine da se smanjuje. Crna Gora mora ozbiljno da krene putem ekonomske reforme i da obezbedi održivu privredu. Još jednom da ponovim, Srbija neće biti pogođena zbog budžetskog deficita u Crnoj Gori. Mi treba da se brinemo za naš budžetski deficit.
      
       Nije li Đukanovićevo zalaganje za nezavisnu državu Crnu Goru više rezultat računice da će tako obezbediti više pomoći sa strane nego izraz stvarnih aspiracija za samostalnu državnost i ispoljavanje nacionalnog identiteta?
       - Ne znam da li je to razlog. Nezavisna Crna Gora je rizičan eksperiment u ekonomskom smislu, ali građani Crne Gore imaju pravo na takav eksperiment. Oni će moći to pravo da koriste za tri godine i korišćenje tog prava tada neće imati nikakve negativne posledice po Srbiju. Danas nismo u takvoj situaciji.
      
       Kako zamišljate mogućnost da se sadašnje razlike (u propisima, carinskim stopama i sl.) eliminišu "harmonizacijom ekonomskih sistema" Srbije i Crne Gore sa sistemom EU?
       - Uzmimo primer spoljnotrgovinskog sistema. U trgovinskom režimu i Srbija i Crna Gora moraće da eliminišu kvantitativna ograničenja. To je inače i zahtev Svetske trgovinske organizacije (STO). To znači da u jednom prelaznom režimu od tri godine ukinemo sve izvozne kvote i dozvole za uvoz i da pređemo na čistu carinsku zaštitu domaćeg tržišta. U oblasti carinskih stopa Crna Gora će morati da povećava svoje stope do nivoa koji ima EU prema trećim zemljama. Na drugoj strani, Srbija će morati neke svoje stope da smanji iz istog tog razloga. Trenutno, niti smo mi spremni na smanjenje stopa, niti Crna Gora na povećanje. Ali to će se neminovno desiti u naredne tri godine. Dosadašnja politika Crne Gore u pogledu sniženja carinskih stopa je bila pogrešna, ali mi iz Beograda nismo mogli u to da ih uverimo.
      
       Vi ste tražili neke dodatne garancije od EU? O kakvim je garancijama reč, šta će i kako EU ubuduće garantovati?
       - Jedna garancija se odnosi na servisiranje spoljnog duga. Nijedna republika ne treba da snosi negativne posledice ukoliko druga padne u dužničku docnju. Ovde nismo dobili formalne garancije, ali je Solana dao političke garancije da će EU pažljivo pratiti razvoj finansijskih prilika u zemlji i da će preduhitriti padanje u docnju bilo koje republike. To ne znači obavezu EU da pokriva naše spoljne dugove, ali svakako znači uspostavljanje veze između finansijske podrške koju ćemo primati iz EU i stanja u zemlji.
       Druga garancija je vezana za proces Stabilizacije i asocijacije. Neka ustavna rešenja (kao, na primer, dva odvojena tržišta) predstavljaju formalnu prepreku za nastavak procesa Stabilizacije i asocijacije. Dobili smo garancije da takva prepreka neće više da postoji. Takođe, ukoliko jedna republika zaostaje u procesu približavanja EU, to neće biti smetnja za drugu republiku.
       Ja sam već javno rekao da držim Solanu lično odgovornim za realizaciju ovih garancija. Preko njega, u stvari, postoji odgovornost EU za navedene garancije.
      
       Ovo rešenje garantuje samo nesmetan protok ljudi na prostoru buduće unije, dok će za robu i kapital to biti dve samostalne države i ići teže?
       - Tačno, i u tome se ogleda ekonomska slabost ustavnih rešenja ako se posmatraju samo sa stanovišta sadašnjeg stanja. Međutim, dogovor je napravljen s dobrom voljom da se u budućnosti olakša protok robe i kapitala. Ja sam pitao članove crnogorske delegacije da li oni to zaista žele. Odgovor je bio potvrdan i dat pred svim ostalim pregovaračima.
      
       U sporazumu ("polaznim osnovama") kaže se da će EU "pomagati" i "nadgledati" procese usklađivanja trgovinske i carinske politike... I, da se jedna članica može žaliti na drugu članicu kod EU. Šta to tačno znači? Da li je EU ovim dobila i preuzela ulogu arbitra i kako zamišljate tu arbitražu?
       - To nije uloga arbitraže. Ona je bila ponuđena jednog momenta, ali ja sam bio izričito protiv toga. Suština je u tome da će ona republika koja ometa usklađivanje carinske i trgovinske politike biti usporena u procesu Stabilizacije i asocijacije, a možda i kompletno isključena iz njega.
      
       Predsednik Političkog saveta G-17 plus ne krije svoje nezadovoljstvo i kaže da je tu reč o opasnom eksperimentu koji otvara mogućnost nerealnih političkih ambicija? On još kaže da vi niste ustali od stola i napustili pregovore samo zato što ste pristojan čovek, mada je za to bilo valjanih razloga. Da li ste tokom pregovora zaista razmišljali da dignete ruke od svega?
       - Jedna stvar su lična osećanja, a druga obaveze. Ja nisam mogao da dignem ruke od svega, jer sam imao obavezu da zastupam Saveznu vladu u pogledu održavanja zajedničke države, a u poslednjem delu pregovora i Vladu Srbije kada je bilo jasno da od federacije nema ništa.
      
       Šta ste mislili kad ste na kraju rekli da u takvoj vladi kakva se ovim sporazumom predviđa, nemate nameru da učestvujete?
       - Ja sam u vladi koja ima mnogo više obaveza i odgovornosti od ovlašćenja. Zbog toga sam morao mnogo više da pregovaram i koordiniram, nego da tražim rešenja i sprovodim ih. Ovakav položaj zahteva mnogo više vremena nego što svako od nas normalno ima. Ja, jednostavno, ne mogu sebe ponovo da dovedem u istu poziciju. Jednom je dovoljno, dva puta je suviše. Neka i novi ministri odrade za zemlju po jedan ovakav mandat.
      
       Da li će, po vašem mišljenju, skupštine Srbije i Crne Gore prihvatiti ovakav sporazum?
       - Ja verujem da hoće. Ukoliko neki drugi "slučaj" ne izazove duboku političku krizu u zemlji, skupštine Srbije i Crne Gore prihvatiće ponuđeni sporazum.
      
       Predsednik Koštunica je izneo ocenu da neko u Srbiji "opstruira razgovore" o budućnosti Jugoslavije, dok je na drugoj strani bilo i ocena da su predstavnici Srbije u tim pregovorima bili suviše pasivni. Šta je od toga tačno: kako su se, po vašem mišljenju, držali predstavnici Srbije, šta su tražili i šta su dobili? Da li je bio dovoljno mudar stav Srbije da će prihvatiti svako rešenje?
       - Vlada Srbije nije imala stav da će prihvatiti svako rešenje. Ona je iskreno podržavala zajedničku platformu DOS-a i koalicije Zajedno za Jugoslaviju. Međutim, postojao je i rezervni plan šta da se radi ukoliko zajednička platforma može samo delimično da se ostvari. O tome smo se veoma precizno dogovorili.
      
       Zašto bi građani Srbije trebalo da žive u nekoj eksperimentalnoj zajednici ako nema dovoljno garancija da će ta zajednica biti efikasna i da će oni od toga imati bilo kakve koristi?
       - Niko ne može da natera građane Srbije da žive u uslovima nepodnošljive zajednice. Mislim da dogovoreni uslovi nisu nepodnošljivi, jer Srbija ima velika ovlašćenja u uređivanju svog privrednog i političkog prostora. O razlozima zašto vredi ostati u zajedničkoj državi još tri godine, već sam govorio.
      
       Kako sada gledate na sve učestalije zahteve da i građani Srbije ipak treba da se izjasne u kakvoj će državi živeti?
       - Ja sam jednog momenta predlagao "zbogom" klauzulu, što je trebalo da znači da Srbija dobija međunarodno priznanje za svoj referendum o nezavisnosti i pre isteka roka od tri godine ukoliko proces usaglašavanja ide traljavo i na njenu štetu. Na kraju su me uvereli da bi takvo pravo unelo još više neizvesnosti u postojeći sporazum. U svakom slučaju, i Srbija će se izjasniti za tri godine o sudbini zajedničke države.
      
       Koliko je tokom razgovora/pregovora bilo reči o Kosovu i eventualnom uticaju ovog rešenja na budući status Kosova?
       - To nam je stalno bilo na umu i naša osetljivost za pitanje Kosova je slabila našu pregovaračku poziciju. Morali smo da pristanemo na niz ustupaka da bismo održali zajedničku državu i produžili važnost Rezolucije 1244.
      
       Kako ste razumeli smisao tvrdnje ministra finansija Srbije Božidara Đelića da je Crna Gora upala u platni sistem i ukrala milijardu dinara, zbog čega Srbija - navodno - nije mogla da dobije neke strane kredite? Da li je to tačno?
       - Jeste, tačno je, ali nisu u pitanju strani nego domaći krediti i nije u pitanju krađa nego zaduživanje budžeta. U dogovoru sa MMF-om odredili smo najveći iznos do koga se budžeti mogu zaduživati kod centralne banke. To je važno za stabilnost valute. Onda se jednog trenutka otkrilo da se i budžet Crne Gore zadužio kod ZOP-a, iako je tamo marka platežno sredstvo. Zato je Srbiji ostao manji prostor za zaduženje kod Narodne banke, na veliko iznenađenje ministra finansija.
      
       Gde će ko od učesnika ovih pregovora biti za dve godine?
       - Teško je odgovoriti na to pitanje.
      
       Da li ste spremni da se kandidujete za mesto predsednika Srbije na sledećim izborima?
       - Moram da priznam da počinjem da razmišljam o tome, jer me svi to pitaju. Ipak, to je još uvek preuranjeno pitanje. Sve zavisi od daljeg razvoja događaja. U narednih nekoliko meseci moji prioriteti su proces stabilizacije i asocijacije sa Evropskom unijom i pregovori o uključenju u Svetsku trgovinsku organizaciju.
      
       Kad predviđate sledeće izbore: savezne, predsedničke u Srbiji, parlamentarne u Srbiji?
       - Savezni i predsednički izbori sigurno do kraja godine; republički izbori neće biti ove godine.
      
       STEVAN NIKŠIĆ