NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ode voz

Kad uzima od jednih, a daje drugima, kad zakida - kao što zakida železničarima i cenjka se sa lekarima i farmaceutima - Vlada Srbije bavi se odmeravanjem koja će od nepopularnih stvari koje će morati da preduzme, proizvesti manju ili veću nepravdu

      Zar je pravedno, na ovoliku skupoću, odbiti zahtev železničara da im se plata poveća za deset odsto? Sadašnja je, u proseku, oko 450 nemačkih maraka, a svako ko živi u Srbiji, zna da od toga mnogo života i nema.
       Ko je ijednom promolio nos u svet, zna da lekari nigde nisu tako malo plaćeni kao kod nas. Ako posle godina i godina studiranja, specijalizacije i usavršavanja neko treba da obavlja tako značajnu i odgovornu funkciju, i svakog dana jedan ljudski život drži u ruci, onda mora da bude adekvatno nagrađen. Nije ni čudno što je ljudima dozlogrdilo.
       Zar ne mogu srpska vlada i Elektroprivreda Srbije (EPS) da tako odrede cenu struje da čovek sa prosečnim primanjima može da je plati? Kad nam standard bude evropski, onda i cena struje može da bude kao u Nemačkoj.
       Sramota je da čovek ode u dom zdravlja, a tamo ništa od aparata ne radi, pa za svaku analizu mora da plati privatniku. Kad će već jednom tu neko da uvede red?
       Zašto Srbija mora da ima godišnju inflaciju od 20 odsto, kad je u svim normalnim zemljama ona četiri puta manja?
       Ko može da preživi i zaradi za sebe i porodicu kad ti porezi ne daju da dišeš?
       Ako ste upravo šest puta živo klimnuli glavom dok ste čitali gornje redove, zaustavite i bilo kog prolaznika na ulici da s njim proverite da li ste u pravu. S velikom sigurnošću moglo bi se pretpostaviti da će vam taj neko reći: "Svaka ti je na mestu."
       Bilo bi lepo da je tako, verovatno bi vam i Vlada Srbije dala za pravo, i možda bi svi ministri lično postavili kamen-temeljac za brze pruge, presekli vrpcu na otvaranju telefonske centrale u Trgovištu, i uradili sve drugo što se od njih s pravom traži, kad bi to ekonomski bilo moguće.
       Kad uzima od jednih, a daje drugima, kad zakida - kao što zakida železničarima i cenjka se sa lekarima i farmaceutima - Vlada Srbije bavi se odmeravanjem koja će od nepopularnih stvari koje će morati da preduzme, proizvesti manju ili veću nepravdu, i koliki će broj ljudi takvom merom biti pogođen.
       "Ih, pa i mi znamo da budžet mora da bude uravnotežen i da ne sme da se troši nedomaćinski", reći ćete vi, a onda podići obrve i pitati "al' što baš uvek na meni da se slomi?"
       Železničari koji već nekoliko dana stoje na kočnici lokomotiva, lekari i farmaceuti koji pišu vladi da im je strpljenje na izmaku, nepregledni redovi ljudi koji ljuto pominju sve od šalterskog službenika Elektrodistribucije, "pa do najodgovornijeg", možda su prevideli kratku vest Republičkog zavoda za tržište rada u kojoj se kaže da je prošle godine, po raznim osnovama, bez posla ostalo 270 hiljada ljudi, možda nemaju rodbinu u Priboju pa im niko nije javio da je tamo gotovo bez reči otpušteno na stotine radnika i da se kola, ipak, svakog dana lome na nekom drugom.
       Sasvim je tačno da Vlada Srbije nije prema svima ista i da nije uvek pravedna.
       Direktore u društvenim preduzećima, koji su sastavljali spiskove prekobrojnih radnika - kojih ove godine treba da bude između 60 000 po procenama vlade, i 140 000 po procenama nezavisnih eksperata, niko još nije pokušao da smeni. Ko digne glas, može da izgubi posao, pa se nije šaliti. Ko je na spisku za otpuštanje, tog niko i ne sluša. O štrajku kod privatnika niko i ne pomišlja. Zna se ko je gazda pa ko ne može drugačije, taj trpi, a kome nešto smeta, može da poljubi pa da ostavi.
      
       Vlada je, međutim, takva ustanova, koja ima dve vrste ciljeva koji se vrlo često kose jedan s drugim. Jedan cilj je da, terorijski - na dobrobit svih, održava makroekonomsku stabilnost, vežba budžetsku disciplinu i sprovodi takvu politiku koja će uz najmanje troškove održavati najveću efikasnost državnih finansija, a samim tim i javnih preduzeća kojima rukovodi.
       Vlada je, međutim, "ustanova" koja opstaje samo dotle dok ima političku podršku, a to znači dok je javnost podržava i na eventualnim izborima to verifikuje.
       Našoj vladi pod se pomera pod nogama svaki dan. Jednog dana se posvađaju Koštunca i Đinđić, drugog se naljuti Velja Ilić, trećeg dana parče Demokratske opozicije Srbije (DOS) najavi da pravi treću opciju, a onda se u neki petak predveče izrodi "afera Perišić".
       U takvoj situaciji, vlada, ili bar njen politički deo koji podozreva da se spremaju izbori, gleda da se nekako umili građanstvu. A građanstvo, pogotovu ako je organizovano i masovno, kao što su to, na primer, železničari, sasvim legitimno i pametno koristi priliku da vladu dočeka na mušicu" kad je politički gusto" i iskoristi svoju priliku.
       Neprestana politička klackalica proizvodi takvu vrstu nepravednosti koja uvek mnogo košta Peru Perića koji plaća komunalije do 10. u mesecu, isključuje bojler kad je struja skupa i telefonira koliko mu džep dozvoljava. Pere Perići nikada ne stižu da se organizuju niti u rukama imaju neko ubojito ucenjivačko sredstvo.
       Baš zato redovno "prelaze u trpno stanje" svaki put kad neko iz neke javne službe pomisli da može da zaustavi voz ili tramvaj, da blokira kolima ulice oko Vlade Srbije i okači stetoskop o klin. I, naravno, svaki put kad partijski lideri procene da im je trenutni politički dobitak važniji od neuhvatljive ekonomske ravnoteže koja, kao što je poznato, ne ulazi direktno u glasačku kutiju.
       Jer... dok kažeš Pera, ode voz.
      
       TANJA JAKOBI


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu