Informativni program na televiziji (bilo kojoj, uključujući i strane) neredovno gledam iz istih razloga iz kojih ne čitam novine. Sve je ubitačno isto, osim imena mesta i ljudi. Bilo bi isto i da je televizija postojala pre dve hiljade godina - ta totalna nezanimljivost, uzaludnost i beskorisnost je vrsta prokletstva koju neminovno navlačite prihvatajući ulogu ekskluzivnog glasnika loših vesti. Ili mislite da je normalno početi emisiju rečima: "Dobar dan. Dve stotine ljudi poginulo je..."? Šta je dobro u tom danu? Jedno je sigurno: to nikada nećemo saznati gledajući informativni program. Da ne govorimo o pretencioznom prenemaganju spikera i voditelja, koji, sa retkim izuzecima, deluju kao da umesto transparentnih (fensi reč, znači "providno") laži i manipulacija koje bi uvredile i inteligenciju čovečije ribice, saopštavaju nešto zaista, zaista važno.
       Domaća TV proizvodnja - sa retkim izuzecima - svodi se na bujice reči, mišljenja, rasprava, stavova, pitanja i odgovora koji nikome nisu potrebni. Gotovo svi voditelji sa divljačkom strašću podilaze gostima, gosti - dok im nos nezadrživo raste - uzvraćaju na isti način, a gledalačko telo, silom lišeno svih drugih oblika zadovoljstva, uživa u beskrajnoj radosti poniženja.
       Ako bi nešto trebalo izdvojiti - a da nije repriza - prvi izbor je "Goli ručak" (B92), serijal o kuvanju u kome momak po imenu Džejmi u pola sata sabije više duha, energije, korisnih informacija i lude zabave nego kompletna domaća produkcija u proteklih deset-petnaest godina. Od igranih serija - osim klasičnih varijanti poput "Ali Mekbil" (BK), ili "Simpsonovih" (Pink) - pokušavam da ne propustim "Seks i grad" (B92) i "Godine prolaze" (RTS 2). Prva na dosad neviđen način pristupa jednoj neobično plemenitoj stvari - ženskom prijateljstvu - sjajno uklopljenoj u ultramoderni kontekst. Druga, diskretno i efikasno dokazuje da nema teme koju tipično engleska TV kombinacija talenta, duha i veštine ne može učiniti atraktivnom. Zašto mi ne dozvoljavamo talentovanim scenaristima, ako ih imamo, da napišu tako nešto za televiziju? Zašto je to uvek preskupo, a gomila beskorisnog naklapanja, uz krajnje neprijatne novokomponovane serije o "našim naravima i svakodnevici", u kojoj se "prepoznajemo" - nije?
       Ako govorimo o muzici na TV, govorimo o emisiji "Kasno uveče sa Džulsom Holandom". Epizode kasne koju godinu, ali to ni najmanje ne smeta, jer većina ljudi koji se pojavljuju nosi obeležje bezvremenosti. Kad ste, da pomenem najsvežiji primer, poslednji put videli Iana Đurija na TV? Da li je to omelo uživanje u nastupu njegovih Blockhead-a u Holandovoj emisiji? "Kasno uveče..." bez greške pokazuje kako vrhunske umetnike na televiziji predstaviti sa odgovarajućom merom dostojanstva i atraktivnosti.
       Kad smo već kod muzike, gost emisije "Nivo 23" (Studio B) bio je Gile iz Električnog orgazma. Njega uvek volim da vidim i jedino se pitam zašto većina ostalih muzičara ne ume (ili neće) tako da se ponaša i govori?
       Volim i dodelu "Oskara", ali sam gledao skraćenu verziju, jer noćne prenose ne čekam još od vremena mečeva Mohameda Alija. Naravno da "Gospodar prstenova" nije pobedio u glavnim kategorijama. Rasno je jednoličan, Frodo nijednom rečju nije osudio rat u Bosni, niko nema sidu, reditelj je Novozelanđanin, a ni Sauron nije eksplicitno označen kao Šumadinac. Čemu uopšte takvi filmovi?
      
       ALEKSANDAR ŽIKIĆ