NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Zašto ne izlažem u SANU

Moju izložbu zakazanu za maj ove godine su odložili. I neće je biti. Ne žalim zbog toga. Ako ne trebam ja njima, ne trebaju ni oni meni

      Kad je trebalo da dobija nagrade, nisu mu ih davali. Sada mu ne pada na pamet da pristane na bilo koju. U Muzeju savremene umetnosti na Ušću jedini je slikar koji je zastupljen sa đačkim radovima - onim koje je pravio kao student na Akademiji.
       U Jugoslaviji nikada nije imao samostalnu izložbu. Izuzeci su prezentacija Jugoslovenskog perioda 1953-1963. u Modernoj galeriji u Valjevu i izložba dve slike velikog formata u jednoj privatnoj galeriji 1998. u Beogradu. I sada se događa da je velika retrospektivna izložba njegovih slika, zakazana za maj 2002, jednostavno otkazana. Dakle, član SANU od 1991. ponovo neće izlagati u Galeriji SANU. Jednom mu je, kad je pala Krajina i kad su nam uveli embargo, objektivno bilo nemoguće da izlaže. Sada su došla bolja vremena, a izložbe nema. Zbog čega?
       - Pre godinu i po dana počeli su pregovori između Dejana Medakovića i mene koji mi je rekao: znate, Ljubo, ja bih bio srećan da otvorim vašu izložbu. Odgovorio sam: nema nikakvih problema.
       U trenutku kad smo se dogovarali, odmah sam rekao: znate, postoje tri meseca u godini kad ja ne mogu da izlažem - u junu, julu i avgustu, jer u to vreme nisam u Jugoslaviji. Pitaju: može februar, ja prihvatim i mi se dogovaramo za februar. Posle izvesnog vremena javljaju mi se, ne sećam se tačno ko, i kažu da ne može februar, već da to bude u maju. Dogovoreno - dogovoreno. Pitam da li treba da napravimo ugovor, a oni kažu - taman posla.
      
       I, kad počinje problem?
       - Zovem jedne večeri iz Pariza upravnika Galerije Dinka Davidova i kažem da bi neko trebalo da pokupi slike kako bi fotograf mogao da snimi za katalog. A on kaže: znate, vaša izložba je otkazana. Molim!? A on mi kaže: znate, mi imamo samo juni, juli i avgust.
      
       Oni meseci za koje ste vi upravo rekli da ne možete?
       - Ja kažem da sam rekao kako jedino u tom periodu ne mogu da izlažem, a on mi poruči: pa, kako hoćete. Zovem sutradan gospodina Medakovića i tražim da mi pismeno odgovori koji su razlozi otkazivanja izložbe. Naravno, saznam da će u maju da izlaže neki makedonski umetnik. Nemam ništa protiv Makedonije.
      
       Da li vam je žao što nećete izlagati u SANU?
       - Pa, ne žalim. Ako je tako, ako ja njima ne trebam, ne trebaju ni oni meni. Ja sam jedan od retkih slikara koji uopšte nema nijednu nagradu u životu. Vrlo sam ponosan na to. Nemaju ni Pikaso ni Dali.
       Da li ovaj primer sa vama pokazuje kako se odnos prema umetnosti, odnosno kulturi, sporo menja i posle dolaska nove vlasti?
       - Od ove vlasti, od ove promene, očekivao se jedan novi potez u odnosu na, recimo, kulturu. To znači, po mom mišljenju, da je Jugoslavija morala da napravi jedan program kulturne ofanzive prema svetu, kako da se postavimo i šta da radimo. Da ne ponavljam kako imamo samo dve stvari gde smo na svetskom nivou: sport i kulturu.
      
       Šta mislite pod tom kulturnom ofanzivom?
       - Reći ću vam samo na primeru Francuske. Država Francuska daje sale u kojima Poljaci, Česi, Bugari i ostali prikazuju svoje predstave, jer sad postoje titlovi. Sale su prepune, pošto jezik više nije prepreka. Nijedne naše ozbiljne predstave tamo nema. Ima samo neko đubre koje se pojavilo, o kome se piše, koje ne vredi ništa. A to je bio posao koji je trebalo da uradi naš ministar kulture pošto je i sam iz te fele.
       Ne mogu da prećutim jednu stvar: ovih dana desio se jedan od najvećih zločina prema našoj kulturi. Kažem, zločina i tu reč podvlačim. Na celom spratu palate Bobur bila je ogromna izložba "Nadrealistička revolucija", koja počinje 1920 i neke godine i završava se početkom rata, znači četrdesetih godina. Za one koji ne znaju, tačno preko puta Bobura nalazi se naš Kulturni centar. Da su imali dva miligrama mozga, za godinu i po dana, a pet godina se već sprema izložba u Boburu, neko je morao da osmisli i postavi jednu Milenu Pavlović-Barili, na primer, i da se napiše: srpski nadrealizam u istim godinama. I tako bi svet koji dođe da vidi izložbu u Boburu, a njih je veoma mnogo, video da i preko puta ima nešto slično pa bi svratio. A mi bismo imali fenomenalan prodor sa jednom takvom postavkom.
      
       Da li ste za poslednjih godinu i po dana kontaktirali sa nekim od naših predstavnika nove vlasti u Parizu?
       - Van mojih kodeksa, takozvanih moralnih, uspeo sam preko nekih mojih poznanika da napravim veliki sastanak sa saveznim ministrom spoljnih poslova gospodinom Goranom Svilanovićem, jer je naš Kulturni centar pod direktnom kontrolom SMIP-a. Sastanak je trajao skoro dva sata, priznajem da sam bio u formi, da sam dosta pragmatično razložio celu situaciju i ponudio sam da napravimo jedan skup mozgova... Međutim, naravno, tu nije bilo nikakvog rezultata. Da budem banalan - ušlo je na jedno uvo, a izašlo na drugo.
      
       Šta ste predlagali?
       - Nagovestio sam gospodinu Svilanoviću da sam promenio devet ambasadora otkad živim u Parizu, što znači da sam ja, i ljudi poput mene, ipak pravi ambasadori. Objasnio sam mu da se preko puta našeg Centra nalazi ogromna biblioteka, ogromna knjižara Bobur, pa bi bilo neophodno da u jednom delu imamo našu knjižaru, čime bismo privukli publiku. Niko nije na to reagovao. Naravno, oni su imali svoju priču. Mislim, moja uloga kao savetodavca, pošto ste mi postavili to pitanje, time je završena. Vidite da sam malo sačuvao nekog patriotskog sentimentalizma.
      
       I ranije sa tim sentimentalizmom niste mogli ništa da uradite?
       - Mi smo pustili Bernar Levija, jednog od najbogatijih Francuza, da dođe u našu zemlju i da priča šta hoće, ali on nijednom našem čoveku u Francuskoj nije dozvolio da kaže nijednu reč na televiziji, niti u štampi. Nikad. Nijedan intelektualac srpski nije mogao da kaže "a". A mi imamo tamo prijatelje, veze na televiziji i sve, ali jednostavno je postojao jedan zid. Sada se propaganda nastavlja, ali mnogo perfidnije. Ne priča se više o silovanju Muslimanki, ali na delu je čudna, podzemna, vrlo perfidna priča protiv naše države.
      
       Gde je tu problem?
       - Možda ću da budem preterano oštar, ali mislim da su ljudi koji sad vode politiku jako daleko od kulture. Komunizam je u početku zahtevao socijalistički realizam, dok mu je trebao, a sada je obratno: sada postmodernizam buja zato što mu treba država. Potpuno obrnuta slika. To je eksperiment i to je vrlo bitno, on treba da postoji, ali ljudi koji ga sprovode, ne mogu da se ponašaju fašistički. Oni moraju da puste sve struje, da dozvole svaki eksperiment.
       Uzmite za primer Muzej savremene umetnosti na Ušću. Na pet spratova su govna, koja su mogla da stanu na jedan sprat, a da ono što vredi u našoj kulturi ostane na ostalim spratovima. Znači, mogli su jedan sprat da eksperimentišu, da stave sve te moguće hepeninge i ostale izmišljotine.
       Smatram da svaka kreacija ima pravo građanstva, ali ne može jedna kreacija da uzme toliko maha da ne dozvoli više nikome da postoji.
      
       Živite decenijama u Francuskoj i znate kako pulsira francuska kultura. Kako na nju utiče američka imperija oličena u novcu?
       - Francuska polako ali sigurno popušta. Jer, dok su bili Šarl de Gol i Pompidu i čak i Žiskar d' Esten, zemlja je imala neki otpor i dosta solidnog otpora. Ali danas, recimo, kad uzmem sredom program, i jedanput sam se baš zainatio i uzmem crveni flomaster da obeležim šta je za nedelju dana u programu američko - fasciniralo me je. To je blizu 50 odsto američkih serija, filmova. Govorim o francuskoj televiziji.
       S druge strane, jedan Endi Vorhol je, na primer, 30 i 40 puta skuplji od francuskog Monrija ili nekog španskog slikara. Novac je ušao u sve pore u svetu, pa i u umetnost. Sledeća epoha je epoha da ne kažem robovlasničkog sistema, ali skoro da je tako kad je o novcu reč. Robovaće oni koji su slabiji, uključujući i nas u odnosu na svet. To je naša budućnost, budite sigurni. Danas su počeli da prave veštačke slikare, artificijelne, kao što će da naprave i veštačkog čoveka. Pomoću para formira mu se slika, formira mu se tržište, formira mu se biografija...
      
       Je li to američki uticaj?
       - To je Amerika. Postoje Mekdonaldi i u umetnosti. To je taj muzej Gugenhajm koji ima istu konstrukciju i takvih muzeja će biti najmanje deset u svetu. I sad možete vi da zamislite koliki je apsurd da jedna Španija, koja je zemlja slikarstva i umetnosti, usred Bilbaoa ima u muzeju 95 odsto američkih produkata i Amerikanci su se tu ucrtali da naprave muzej nekoj siromašnoj opštini i da pokažu Špancima šta je umetnost! Dotle ide to. Sada se pravi jedan sličan muzej u Nemačkoj, jedan u Brazilu, jedan ne znam gde... Kao što postoje Mekdonaldi, tako će biti i sa muzejima.
      
       Prilično ste gorki?
       - Nema u ovome što govorim gorčine. Moja privatna situacija je dosta dobra. Imam ljude koji kupuju moje slike, u najvećoj francuskoj izdavačkoj kući koja izdaje isključivo velike monografije, Sercle de art (Krug umetnosti, koju je osnovao Pikaso dvadesetih godina), do kraja godine izaći će monografija o meni. Zvali su me oni. Nisam ja zvao. To je 220 stranica, nekih sto kolora i predstavljaće moje slikarstvo od 1988. do današnjeg dana.
      
       Mnogi su se iznenadili kada su videli da ste potpisali peticiju za Radovana Karadžića?
       - Na to pitanje sam odgovorio jednoj gospođi, Francuskinji, pitanjem: odgovorite vi meni da li ste čitali Robina Huda kad ste bili mladi, i za koga ste tada navijali? Da li za onog kralja idiota koji je angažovao celu vojsku da uhvate šumskog junaka, ili za Robin Huda? Gospođo, ja sam mlad, ja i dalje navijam za Robina Huda! Mislim, to je to.
       Nailazimo na podatke da je Če Gevara bio budala, da je bio lud, ali ne mogu ja sad da navijam za CIA koja ga ganja tamo po šumi. Ne mogu ja sad da budem protiv Zoroa, na primer, koji je moje detinjstvo.
      
       Imate 68 godina, u Parizu ste skoro četiri decenije. Da li razmišljate da se vratite?
       - Ne. Ovu državu smatram Alisom u zemlji čuda i nikakve namere nemam. Jedino leš da stigne. Ja nemam ništa ovde.
       Postoje emocije, naravno, imam puno prijatelja iz detinjstva i nekih koje cenim, ovo je moja otadžbina, ali, tamo je veliki pogon. Pariz je jedna velika košnica. Tu se svašta dešava. U Parizu je najteže odabrati šta ćete da vidite.
      
       Kako biste iskreno odgovorili na pitanje: da li ste uspeli u Parizu?
       - Kad neko priča o tome da smo mi nešto tamo strahovito mnogo uradili, da smo skupi itd., to je čista budalaština. Mi smo u odnosu na neke francuske slikare dosta jevtini, živimo skromno. Dajem pare za knjige, za materijale. Nemam nikakve dvorce. Imam atelje koji meni pripada, dosta pristojan, u dobrom kvartu, naravno, gde nema urođenika i čudovišta, što je vrlo važno, i stanujem u istoj ulici.
       Ne volim đinđuve, ne volim ukrase, ništa ne nosim na sebi, ne farbam se kao što vidite. Znači, vodim prirodan život. Volim prirodu i boravim u njoj po tri meseca, kad god mogu. Veslam i dalje. Imam čamac. Nemam kola. Ne brijem se, ali ne nosim bradu.
       Uvek sam voleo avanturu, avanturističke filmove i romane, da pogledam stripove, kao i najobičniji i najgori porno film, ništa meni to ne smeta. Nemam nikakvih ograničenja. Verovatno spadam u ljude tipa Henrija Milera koji priča o filozofiji, a istovremeno se okrene za nekim dupetom tamo i prokomentariše nešto najvulgarnije. Mislim, to je moja priča u crtežu.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      
Bombardovanje kao vrhunski hepening

Svi ti hepeninzi, sve te demonstracije u 20. veku imale su svoju krunu, a ona je bombardovanje Jugoslavije. Ne govorim ni iz kakvog političkog ugla. Bombardovanje Jugoslavije je vrhunski hepening 20. veka. Vi ste direktno gledali ubistva. Poslali su dva majmuna, Šeja i onoga Klarka. Oni su celoj planeti prikazivali ubistvo, ubistvo jednog naroda, kloniranim novinarima koji su tu sedeli i koji su to posmatrali.
       Naravno, neka Đina Pan nije to radila, ali je sekla sebe, puštala krv. Nekakav Žurnijak, jedan apotekar peder, pravio je krvavicu od svoje krvi pa delio posetiocima da prime kao naforu. Ima puno takvih monstruoznih priča. Ali ova priča sa direktnim ubistvom ljudi, to je za mene vrhunski hepening, vrhunska umetnost jeze, koju je posmatrao ceo svet. I time se završava 20. vek.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu