O Jevrejima i Arapima i ulozi psihoanalize na našem terenu

      Nije učtivo da ja vama, odraslim ljudima, tumačim zašto se besomučno tuku Jevreji i Arapi; samo ću reći kako na tu stvar gleda Vamik Volkan, čuveni američki psihoanalitičar turskog porekla, učesnik svih značajnih mirovnih misija u svetu. Kad god bi se predstavnici velikih grupa sreli radi pomirenja, kaže Volkan, oni bi se kolebali između bliskosti i odvajanja. Volkan tu pojavu naziva fenomenom harmonike.
       Izraelci i Palestinci načas bi se približili u pregovaračkoj sobi i gotovo izmešali (Svi smo mi braća i sestre, Avramovi potomci), a onda bi se jedan Izraelac neoprezno retorički upitao: Šta je Egipat? Bez Nila, Egipat je ništa! I nastalo bi hitno razdvajanje!
       Naučnik hoće da kaže: zajedništvo do jedne tačke je podnošljivo, ali previše zajedništva izaziva iracionalni strah.
       Pokojni egipatski predsednik Anvar el Sadat smatrao je da je psihološka barijera između Egipćana i Izraelaca nepoželjna (vele da je zato i stradao) i nastojao je da je otkloni. Njeno potpuno odstranjenje, međutim, izazvalo bi dalje komplikacije zato što osećanje podeljenog identiteta bez neke granice podstiče agresiju, jer svaka grupa pokušava da oporavi svoj individualni identitet.
       Kad susedi postanu neprijatelji (takav je uvek bio i naš slučaj!), oni ne žele da priznaju nikakav stupanj sličnosti, jer bi takav ustupak smanjio razliku među njima. Susedi neprijatelja koji imaju sličnosti istaći će i uvećati važnost velikih razlika, a važnost malih prenaglasiti. Zato u jezivim količinama teče krv čudesnom Biblijskom zemljom; na sulude akcije fanatičnih palestinskih terorista-samoubica, izraelska strana odgovara prekomernom silom.
       Mada je pitanje šta je prekomerno kad ginu civili, u grupama, masovno, neprestano...
       Avaj, Volkan dodaje: narod će ubijati da bi potkrepio da je njegova etnička ili nacionalna grupa različita od neprijateljske grupe, ma koliko mala ta razlika bila.
       (Dok ovo prepisujem, ne mislim samo na Bliski istok, nego, sa istim pravom, i na Balkan.)
       I reč-dve o moralu. Lični moral povezan je i sa unutrašnjim vidovima čovekovog razvoja. Zajednička savest grupe takođe je sklona regresiji i, laički bih rekao, izvitoperavanju. Vremenom, stvara se sposobnost da se neprijatelj ubije bez griže savesti.
       Kolektivni moral najčešće nas uči isključivosti.
       Praotac je zaboravljen.
       * * *
       Kad sam bio u Vitlejemu, tada pod palestinskom upravom, u Crkvi Hristovog rođenja verujući su smerno šaputali molitve, napolju, u kafićima, bilo je preglasno, mladi poštanski činovnik klanjao je na prostirci od kartona, a onda ljubazno uzeo hrpu razglednica da ih redovnim putem prosledi u Evropu; bio je sunčan dan.
       Osećali smo duh mesta, svečano raspoloženi; tu je počela priča o Hristu. I drugde pod Palestincima, u Jerihonu, na Maslinskoj gori, pratio nas je duh mesta i mir. Nije bilo neudobno ni u bučnom Istočnom Jerusalimu. (Mada je, ruku na srce, estetsko-higijenska razlika između Istočnog i Zapadnog Jerusalima upadljiva.)
       Svetinje su se poštovale, tri religije mirno su se dodirivale. Nevičnom evropskom oku činilo se čak i da se uvažavaju.
       Danas su u mestu rođenja Isusa Hristosa tenkovi, a sveštenici ginu. Više se ne može govoriti o duhu mesta, nego o duhu smrti. Načete su i neke crkve. Šta li je sa onim poštanskim činovnikom; ubija li, ili je ubijen?
       Pomišljam odavde, bezbedno udaljen, na veličanstveno rastinje i kupole Maslinske gore; raspoloženje senči psihoanalitičar Volkan proverenim činjenicama o grupnoj ljudskoj desturktivnosti. Zemlja kojom je hodao Hristos je najuzbudljivija - u duhu - koju sam ikad video, ali, eto, i nju devastiraju...
       Jevreji i Arapi, dva starozavetna naroda, ni jedan ni drugi, nemaju jače formalne veze s Hristosom, ali bi mogli da ga iskoriste za mir, na kraju krajeva, i za zaradu.
       Takav im je teren.
       Možda bi i Bliski istok trebalo opteretiti Hagom, ali u tom slučaju Hag bi konačno morao i da izučava istoriju, nekoliko hiljada godina unazad...
       * * *
       I mi smo se, mislim Srbi, ponašali onako kako grupno ponašanje vidi savremena psihoanaliza; tako se dogodilo da je danas i Vlajko Stojiljković činjenica našeg života!
       * * *
       Kaže Šešelj u Skupštini Srbije da ovo što je dogovoreno između Srbije i Crne Gore, i oročeno na tri godine, nije nikakva zajednička država.
       I nije naročita, ali je jedina moguća.
       Nema sumnje da bi se čovek komotnije osećao između Karlobaga i Virovitice, samo niko tu ideju neće da oroči!
       * * *
       Pitanje za kraj: s kojim mandatom i iz čije izborne volje svaki entuzijasta može da pljune instituciju šefa države!?
       Samo se JUL-u moglo da sa 0,60 glasova u biračkom telu bude toliko slušan i slikan!