NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Goranova priča

Iv-En Prentis: pod bombama NATO-a u Jugoslaviji(3)

      Dva dana nakon što sam izbegla pred bombama NATO-a, nađoh se na granici Kosova i Makedonije. Napuštala sam ratnu zonu hramljući, bolna, ne obazirući se na ubeđivanja prekaljenih kolega koji su me nagovarali da ostanem. Beli pramenovi dima vili su se iza udaljenih planinskih venaca koji se protežu duž južne kosovske granice, prema Prizrenu. Alijansa je nastavila napade na srpske pozicije. Zvuk aviona NATO-a bio je prigušen, uporan i preteći; odlazili su i vraćali se sa svojih misija, jedan za drugim.
       Dokopala sam se sigurnosti, očekujući da će me obuzeti osećaj olakšanja. Umesto toga, osetih krivicu. Elzi, njenom kamermanu i meni je bilo lako da odemo. Ali, šta s onima koje smo ostavili iza sebe? Šta, na primer, s veselim vozačem koji nas je dovezao do granice? Sada je na "ničijoj" zemlji, kupuje benzin na crno u Makedoniji, pre no što se otisne na nesigurno putovanje ka Prištini. Šta s onim skromnim ljudima koji žive u stanu blizu nekadašnjeg Jugopetrolovog skladišta, večite mete, u prištinskom predgrađu? Kako su sačuvali zdrav razum? Možda i nisu, ali kako to da znamo?
       Bio je 1. jun, vreo i vlažan dan. Beše teško poverovati da je ova granica nedeljama predstavljala Meku za televizijske kamere, povazdan gladne intervjua s ojađenim muškarcima, ženama i decom koji su se slivali s Kosova. Sada su reporteri većinom digli ruke od granice i svoje vreme provodili, prilično isfrustrirani, u Skoplju, žudeći za kopnenom invazijom i nastojeći da dobiju mesto na prvom tenku koji se ukotrlja u pokrajinu. Nadali su se da će biti prisutni tog veličanstvenog dana kad etnički Albanci krenu natrag na svoja ognjišta. U miru i harmoniji, kako su tada mnogi očekivali.
       Nekoliko stotina metara dalje od makedonske granice ugledasmo prve izbeglice. Prizor je podsećao na parking kraj stadiona Vembli, na dan finalnog meča. Hiljade i hiljade automobila marke "jugo", "zastava", "folksvagen", kombiji, traktori, prikolice - svi behu pažljivo parkirani usred Nedođije. Malo dalje, na suprotnoj strani puta, nalazili su se šatori - desetine hiljada šatora, nalik rastućoj naseobini, s vešom koji se sušio svuda naokolo i kuhinjskim potrepštinama poslaganim po prašnjavom tlu.
      
       Nismo videli mnogo izbeglica, verovatno zato što su u svom platnenom gradu potražili utočište od nemilosrdne žege. Nekolicina je besciljno tumarala od šatora do šatora. Hteli smo da zastanemo i porazgovaramo s nekima od njih, no tome se usprotivi vozač koji je iz Skoplja došao po nas - da li zato što mu se žurilo, ili što nije preterano saučestvovao s albanskim beskućnicima, teško je reći.
       Osvrnusmo se da još jednom pogledamo Kosovo. Osetih da gledam prekrasan, ali uklet pejzaž. Pitala sam se da li ću se ikada vratiti i pokušati da pronađem malog pastira koji nam je pomogao nakon bombardovanja, ili seljaka koji nas je snabdeo cigaretama i vodom. To što sam za dlaku izbegla smrt, učinilo je da Kosovo postane mesto mog drugog rođenja, mesto gde mi je podaren novi život. Osećala sam bliskost sa svima koji su mi pomogli i želju da ih vidim ponovo i uverim se da su i oni, kao ja, na sigurnom.
       Deset dana nakon što sam napustila Kosovo, stigle su trupe NATO-a. Pre isteka meseca, ponovo sam srela mladog vojnog doktora; krajem juna, on i njegova porodica postali su izbeglice, nastanivši se u bloku višespratnica u industrijskom gradu Pančevu, nadomak Beograda. Pošto sam provela desetak dana u Londonu, čekajući novu vizu, vratila sam se u srpsku prestonicu.
       Goran Zdravković demobilisan je 12. juna. Napustio je planinsko uporište Lokvicu i javio se, u skladu s naređenjem, direktoru prizrenske bolnice, u kojoj je radio pre no što je regrutovan. Mladi doktor skinuo je svoja vojna obeležja nekoliko sati pre no što su nemačke NATO trupe započele trijumfalnu šetnju kroz Prizren, pozdravljene radosnim klicanjem velikog broja naoružanih Albanaca. U ponedeljak ujutro, 14. juna, Goran je otišao u bolnicu, pred kojom se sakupila gomila Albanaca. Pogledavši unutra, ugleda more albanskih lica koja su zurila kroz prozore. "Nisam se našao u takvoj opasnosti za sve vreme rata. U trenutku sam bio opkoljen", rekao mi je. Mnogi u gomili koja je mahala zastavama izgledali su kao da su iz Albanije, a ne iz Prizrena - poznavao je brojne etničke Albance, jer ih je u prošlosti lečio. Neki su ličili na gerilce, kratko ošišani i lica opaljenih suncem. "Pridružio sam im se u pesmi, igri i izvikivanju albanskih slogana, i tako se izbavio."
       On, njegova krhka supruga i dvoje dece pridružili su se konvoju dugom pet kilometara, koji je mileo za Jugoslovenskom vojskom. Sa sobom su poneli foto-aparat koji je Goran dobio od oca, porodične foto-albume - večiti podsetnik svakog izbeglice na život koji je vodio nekad - odeću, dečje igračke i nekoliko stotina nemačkih maraka.
       Bilo je teško povezati scene koje je Goran opisivao s Prizrenom u kome sam bila pre samo nekoliko nedelja, jutro pre no što smo bombardovani. U to vreme većina etničkih Albanaca živela je s jedne strane kamenog mostića u centru grada, a većina Srba s druge strane, blizu pravoslavne crkve. Na ulicama se osećala napetost. Albanci nisu bili voljni da razgovaraju s novinarima, posebno ne u društvu srbofila Danijela Šifera i njegovog telohranitelja. U jednom trenutku uspela sam da se osamim i da, u jednoj od sporednih uličica, pronađem nekoliko Albanaca koji su govorili engleski.
       Rekli su mi da je malo Albanaca napustilo Prizren, ali da zasigurno znaju da su ljudi iz obližnjeg sela bili prisiljeni da odu, autobusima, nekoliko dana ranije. Pitala sam ih šta misle o sve jačem NATO bombardovanju. "Veoma smo srećni. Napred, NATO!", uzviknuli su, šireći ruke i dižući pogled ka nebu.
       S obe strane grada pijačne tezge bile su krcate voćem i povrćem, premda su se pripadnici obe zajednice žalili na cene, duplo veće od onih u Beogradu. Nenad je kupio kesu trešanja, koje smo oprali na gradskoj česmi, a zatim ih podelili između sebe.
       Prisustvo policije nije se mnogo osećalo. Srbi su u grupicama sedeli na suncu, pred belo okrečenim kafeima, pijući kafu i pivo. Kaluđerice iz rimokatoličkog samostana u predgrađu rekoše nam da se NATO bombardovanja plaše više nego srpskih snaga bezbednosti. Ali, dodadoše da su čule da su Albanci iz obližnjeg sela proterani iz svojih domova. Ispred pravoslavne crkve stajalo je nekoliko uplakanih Srpkinja. Objasniše nam da su se upravo pomolile za sinove vojnike koji su nestali, a koje su, verovatno, oteli pripadnici OVK.
       Tog nedeljnog jutra, bilo je napeto u Prizrenu, ali gradom nije vladao strah. Starac, koji je s prijateljima pio kafu kraj kamenog mosta, dao mi je crvenu ružu. U daljini su se povremeno čule eksplozije NATO bombi, ali ne beše ni traga pokolju i razuzdanoj pucnjavi o kojima će, posle ulaska NATO trupa u njegov grad, pričati Goran. Pre no što je pobegao, Goran je bio prisutan kada su se dvojica pijanih Srba dovezli u grad pevajući srpske pesme. Bili su ustreljeni naočigled nemačkih vojnika.
       Goran mi je ispričao svoju životnu priču. Kada smo se prvi put sreli, on ne beše samo moj spasilac, već i čovek koji moju sudbinu drži u svojim rukama. Mesec dana kasnije on, njegova žena Sonja i dvoje dece - šestogodišnji Radosav i trogodišnja Bojana - živeli su u besparici, u jednom od pančevačkih solitera. Nisu imali ni rezervnu odeću i obuću.
       Dok je govorio, njegove jasnoplave oči gorele su od istog onog besa koji sam osetila kada je, mesec dana ranije, govorio o NATO bombardovanju. Premda je njegovu priču nemoguće potvrditi, ona je u skladu s pričama drugih Srba koje sam imala priliku da sretnem, s iskustvom koje sam sama stekla posetivši Kosovo osamdesetih i ranih devedesetih godina, kao i s pričama koje sam čula iz nezavisnih izvora. Zahvaljujući Goranu, stekla sam uvid u mentalitet kosovskih Srba, koji su godinama strepeli da će ih Albanci preplaviti. Poznavali su i poštovali pojedinačne Albance, no samu albansku naciju smatrali su neškolovanom, prevrtljivom i željnom da se dočepa celog Kosova.
       Čerčil je rekao da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari. Do 1968. godine, kada je rođen Goran, čitava oblast već beše svedokom brojnih ratova i sukoba u kojima su se, stotinama godina unazad, Srbi, Albanci i Turci borili za prevlast. Ipak, do kasnih šezdesetih godina Kosovo je bilo relativno mirno, umnogome zahvaljujući politici maršala Josipa Broza Tita, komunističkog lidera Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zemlje nastale posle Drugog svetskog rata.
       U suprotnosti s onim što je tvrdio gospodin Kempbel, Kosovo beše mesto na kome je svaki međunarodni novinar želeo da se nađe. Od početka NATO kampanje, region je postao informativna crna rupa. Jedina dvojica novinara kojima je pošlo od ruke da se dočepaju Kosova bili su novinar Bi-Bi-Sija Džeki Rouland, koji je tamo proveo dve nedelje, i Pol Votson iz "Los Anđeles tajmsa". Samo zahvaljujući svojoj beskrajnoj svojeglavosti, Votson je uspeo da ostane na Kosovu tokom celog NATO bombardovanja. Kada je ostalim dopisnicima naređeno da se pokupe i odu, nekoliko dana pre no što su počele da padaju prve bombe, Votson se ukopao u mestu i odlučio da ne mrda. Jugoslovenske vlasti pokušale su da ga se reše i milom i silom, da bi na kraju digle ruke od njega, dozvolivši mu da ostane u Hotelu "Grand" u Prištini. Možda su verovali da će ga bombe primorati na odlazak. Prevarili su se.
       Dok je Votson prkosio prvim žestokim udarima na Prištinu, ja sam iz Londona bombardovala jugoslovenske vlasti faksovima i telefonskim pozivima, moleći ih za novu vizu, po mogućstvu onu s kojom će me pustiti da uđem u zemlju.
       Jugoslovensku granicu prešla sam rano po podne 26. aprila, posle nepodnošljivo dugog čekanja da mi carinici pregledaju papire, nekoliko puta nazovu Beograd i provere da li mi je dopušteno da uđem u zemlju. Konačno, kiselo mi se osmehnuše i mahnuše mi da prođem. Taksijem sam se dovezla do Subotice. Moj vozač, Đovani, nije mogao da me sačeka u Mađarskoj, jer je svim srpskim muškarcima između šesnaest i šezdeset godina bilo zabranjeno da napuštaju zemlju.
       Đovani mi reče da je prekasno da pođemo za Beograd i pozva me da budem gost u njegovom domu, gde će me poslužiti kafom i šljivovicom. U danima mira, put od Novog Sada do Subotice autoputem trajao je oko dva sata. No, mostovi koji vode do Novog Sada bili su srušeni, što je primoralo vozače da voze zaobilaznim putevima zakrčenim svakojakim prevoznim sredstvima, od konjskih zaprega do teretnih vozila.
       Đovani je bio sitan, proćelav, okretan čovek, četrdesetak godina star, koji se često osmehivao. Pamtio je bolje dane - pričao mi je kako je nekada švercovao robu iz Trsta. Pre nego što me je odveo kući, pokazao mi je svoj rodni grad, pun lepih kuća crvenih krovova. U zgradi koja predstavlja lokalni simbol američke kulture - restoranu Mekdonalds - obavljala se obuka u pružanju prve pomoći. Rat je učinio nemogućom nabavku burgera, zemički sa susamom, koka-kole i tost-sira. Stolovi i stolice behu gurnuti u stranu, dok su mladići i devojke s lažnim ranama ležali na nosilima. Njihova ozbiljna lica bila su u dubokom neskladu s iskeženim osmehom Ronalda Mekdonalda.
       Tek četiri nedelje kasnije uspela sam da stignem do Beograda, spremna da počnem da izveštavam o ratu.
       U petak 7. maja 1999. godine u Nišu, NATO je napravio grešku. Umesto da pogode vojnu zgradu blizu aerodroma, bombarderi su svoj tovar izručili nad spletom uličica blizu centra grada. Najmanje trideset troje ljudi je poginulo, a mnogi su ostali bez ruku, nogu, ili s teškim grudnim i stomačnim ranama.
       Ovo nije bilo "obično" bombardovanje, ukoliko takva stvar uopšte postoji. Bačene su kasetne bombe, koje se pretvaraju u mlaz smrtonosnih komadića metala čim eksplodiraju. Jugoslovenska vlada je i ranije optuživala Alijansu da koristi ovo oružje, no Zapad je takve optužbe odbacivao s prezrivim smeškom. Ali, sada su kasetne bombe bačene naočigled svih. Desetine neeksplodiranih svetložutih kanistera punih šrapnela ležalo je naokolo, usred ruševina. Neki su bili odgurani u stranu, kraj pločnika. Ko se usudio da dodirne, a kamoli pomera, ove jezive ratne alatke?
       Nekoliko minuta nakon napada, jugoslovenska vlada sakupila je u Beogradu sve novinare koji su bili u mogućnosti da se smesta upute u Niš i obznane svetu šta se desilo. Kretali smo se u konvoju, velikom brzinom, putem koji će uskoro biti neprohodan zbog novog NATO bombardovanja. Stigavši na cilj, Renco Đanfaneli i ja lagano se uputismo stazom između bombi i leševa. Jedan od preživelih plačući nam reče da mršave noge koje su virile ispod pokrova pripadaju ženi u osmom mesecu trudnoće. Dva kršna momka iznesoše iz jedne kuće staricu na stolici, koja je htela da se pridruži svojim susedima, umesto da tuguje sama. Sredovečni muškarac odvuče nas za rukav u svoje dvorište; tamo, u šupi ispod kuhinjskog prozora, ležao je još jedan neeksplodirani žuti kanister.
       Renco je sa sobom poveo visoku, crnokosu Irenu, prevodioca, koja nam je pomogla da razgovaramo s preživelima, posle čega otidosmo u bolnicu. Stakla na čuvarevoj kućici behu razbijena u paramparčad. Čuvar je poginuo, a medicinsko osoblje koje je pohitalo da pomogne povređenima jedva je izvuklo živu glavu. U bolnici je jedna žena jaukala, nogu zavijenih u krvave zavoje, okružena sapatnicima koji su se tu našli zbog različitih povreda. Ožiljci koje će ovaj i drugi napadi NATO-a ostaviti za sobom biće vidljivi i posle mnogo godina.
       Nakon što je NATO bacio kasetne bombe na Niš, obični Srbi ujedinili su se u svojoj osudi snaga Zapada. Slično je bilo i u ostalim delovima Srbije - što je NATO više tukao po zemlji, to ljudi behu složniji u pružanju otpora spoljnjem svetu. Podeljeni su ostali samo politički lideri.
       NATO je, u međuvremenu, bio primoran da prizna upotrebu kasetnih bombi u Nišu. Mnogi su verovali da je upotreba ovog oružja zabranjena Ženevskom konvencijom, no neko u Briselu se dosetio da ustvrdi da je njihova upotreba dopuštena "na otvorenom, protiv kopnenih snaga". Činjenica da su desetine civila pokošene u centru grada, u po bela dana, proglašena je greškom zbog koje je izraženo žaljenje. No, ta greška nije sprečila dalju upotrebu kasetnih bombi još mnogo puta posle toga. Meri Robinson, bivša predsednica Irske i predsedavajući Komisije za ljudska prava Ujedinjenih nacija, posetila je Niš nekoliko nedelja posle bombardovanja kasetnim bombama i otvoreno govorila protiv akcije NATO-a. Zapadni mediji izvestili su o ovoj poseti, no beše očito da nju, zbog onog što je rekla, smatraju blago neuračunljivom.
      
       Niš je bombardovan deset dana nakon mog dolaska u Srbiju. Slušala sam o posledicama bombardovanja i obišla mesta u Beogradu i okolini koja su bila pogođena, no nikad pre nisam videla toliko mrtvih civila. Kao da sam rat, do tada, posmatrala kroz pogrešan kraj dvogleda - sve mi se činilo veoma dalekim.
       Takav utisak delimično dugujem činjenici da sam ja, kao i većina stranih novinara, odsela u luksuznom hotelu Hajat na Novom Beogradu. Uglačani mermerni podovi, palme u saksijama, svetlucave fontane i armija diskretnog osoblja činili su da se gosti osećaju zaštićeno, daleko od kovitlaca svakodnevice. Stotine televizijskih novinara, kamermana i tehničara sa svih strana sveta našli su u "Hajatu" sigurnost; šetkali su se po hotelu u farmerkama, jaknama s mnoštvom džepova i bakandžama za pešačenje. Ovo mora da je bila jedna od retkih prilika kada osoblje beše besprekornije odeveno od gostiju. Teško je reći šta su zaposleni u hotelu mislili o nama, premda su nastojali da u svako doba budu veoma ljubazni i predusretljivi. U maju, na vrhuncu vazdušne kampanje, hotel je proglašen za "Hajatov" hotel godine. Mora da je za neke od zaposlenih predstavljalo napor da se smeškaju novinarima iz zemalja koje ih bombarduju, da bi se potom uputili na neizvestan i opasan put do svojih domova.
       Glavna sala za ručavanje bila je zatvorena sve vreme kampanje, te je restoran sa švedskim stolom postao centar zbivanja u Hajatu. Jedan od španskih novinara uobičajio je da kelnere ljuti, a nas zabavlja, time što se javljao na telefon restorana i razdraganim glasom pitao: "Treći svetski rat, kako mogu da vam pomognem?" U Srbiji se sve plaćalo u kešu, jer su, usled međunarodnih sankcija, inostrani bankovni računi bili zamrznuti. Za cenu kafe i sendviča u Hajatu, srpska porodica mogla je da se hrani nedelju dana; u poređenju s cenom ture pića u baru "Djuk Elington", hotel "Hajd Park Hilton" činio se jeftinim. Čak ni strani dopisnici koji su stigli puni para nisu mogli da izdrže takvu skupoću više od nekoliko dana, te je hotel našim novinama i TV stanicama omogućio da troškove plaćaju na "Hajatov" račun u inostranstvu.
       U "Hajatu" sam se najčudnije osećala kada bih plivala u velikom bazenu, kraj egzotičnih palmi i ležaljki zastrtih peškirima, i gledala kroz prozore na razrušeni pejzaž napolju. Preko puta hotela uzdizala se uništena zgrada, nekadašnje sedište vladajuće Socijalističke partije. Dok sam plivala gore-dole, mogla sam pažljivo da osmotrim iskrzane ostatke roletni i zavesa koje su se vijorile s porazbijanih prozora ove visoke građevine, dva puta pogođene u aprilu. Kada prva raketa "tomahavk" nije pogodila glavnu televizijsku antenu na krovu, poslata je druga. Sada su isprepletane žice ličile na džinovskog zgužvanog mrtvog pauka koji počiva na vrhu zgrade.
       U veliki hol "Hajata", samo jedna osoba pristizala je sa stilom na koji je ovaj hotel s pet zvezdica navikao u srećnijim vremenima. Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan, optuženi ratni zločinac, paradirao je u pratnji telohranitelja obrijanih glava, sa svojom suprugom u mikro-suknjici. Arkan je predvodio paravojne formacije, poznate pod imenom Tigrovi, u Hrvatskoj i Bosni, i bio pod sumnjom da je s istim trupama delovao na Kosovu. Smatrali smo da u "Hajat" dolazi tako često jer svetu želi da pokaže da su takve sumnje neosnovane, te da nije na Kosovu, već da mirno pijucka kafu u Beogradu. Arkan u tamnom odelu, samozadovoljnog osmeha, s šoljicom kafe u ruci, uvek je delovao izmešteno, kao kakav poznati fudbaler na dan svog venčanja. Beše teško zamisliti ga kako umornim borcima naređuje da krenu u bitku.
       Nakon što su kasetne bombe bačene na Niš, Renco, Irena i ja vratili smo se u Beograd, malo pre 11 uveče. Poslali smo izveštaje našim novinama i upravo se spremali da predahnemo uz pivo, kada hotel potrese strahovita ekspolozija. Svetla počeše da trepere; kelneri se razleteše po restoranu, opominjući goste da se odmaknu od prozora. Minut kasnije odjeknu još jedna eksplozija. Televizijske ekipe zgrabile su svoju opremu i istrčale napolje, dok ja nešto opreznije iskoračih u noć.
       "Mora da je most", govorila je većina užurbanih novinara. Most "Gazela" preko reke Save jedna je od glavnih veza između starog i novog Beograda. Ubrajan je među glavne mete NATO-a, a svaki vozač koji bi se odvažio da se njime uputi noću, vozio je vrtoglavom brzinom, suspregnuta daha, u strahu od vazdušne uzbune. Na kraju je most pošteđen, jer je u njegovu korist, pričalo se, intervenisala francuska vlada.
       Šta je pogođeno? U tom trenutku pred hotelom se začu škripa kočnica; iz taksija izađe zadihana irska novinarka, koja je upravo pristigla s večere u gradu. "Pogodili su kinesku ambasadu!", reče. Ambasada, koja se, kao i hotel, nalazila na Novom Beogradu, nestala je u višesatnom plamenu, pošto ju je pogodila krstareća raketa. U vatri je stradalo troje novinara kineske novinske agencije Ksinhua; istom prilikom izgorele su i nade Alijanse da će izbeći dalje greške.
       Samo bi napad na rusku ambasadu mogao imati gore posledice. Dolaskom zore, nakon što su poginuli izvučeni iz spaljene ruševine, milioni Kineza počeli su da vapiju za osvetom. Zapadne ambasade behu zaposednute, dok je Džejmi Šej pokušavao da objasni neobjašnjivo. Tvrdio je da je meta bila jugoslovenska vojna zgrada. Koordinate unete u kompjuter koji vodi "pametnu" raketu bile su pogrešne.
      
       EVE-ANN PRENTICE
      
       (Nastaviće se)
      
      

Novinarka londonskog Tajmsa, dugogodišnji ratni izveštač sa Balkana i mnogih drugih kriznih žarišta u svetu, inače ćerka lorda Vadona, člana Doma lordova Britanskog parlamenta, Iv-En Prentis, našla se 30. maja 1999. godine u vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju na teritoriji Kosova, u blizini Prizrena, u trenutku kada je pilot jednog borbenog aviona na tlu ugledao grupu civila i odlučio da na njih izruči smrtonosni tovar bombi...U knjizi pod naslovom "Rat jedne žene", ("One njoman's njar", Ducknjorh Publishers, London) objavljenoj 2000. godine u Londonu detaljno je opisala svoje dramatično iskustvo iz rata u kome je i sama bila ranjena, i iznela brojna svedočanstva o stradanju nedužnih civila i velikom razaranju koje je NATO prouzrokovao u Jugoslaviji. Zbog svojih ratnih izveštaja objavljivanih u Tajmsu, a pogotovu zbog ove knjige, Iv-En Prentis je u svojoj zemlji bila izložena žestokim napadima i proglašena za neku vrstu nacionalnog izdajnika od onih koji nisu bili spremni da osim "zvanične verzije" tog rata, kakvu su prezentovali Džejmi Šej i savetnik za medije britanskog premijera Tonija Blera Alister Kembel, čuju i drugu stranu, nepristrastno novinarsko svedočanstvo sa lica mesta...
       Ipak, u toj svojoj borbi za tradicionalne visoke vrednosti britanskog profesionalnog novinarstva, nasuprot "patriotskim istinama" kojima je u ono vreme bila obasipana javnost u njenoj zemlji, nije ostala sasvim usamljena. A, među ljudima koji su tada otvoreno stali u njenu odbranu, bio je najglasniji veliki dramski pisac Harold Pinter, odajući joj priznanje za hrabrost, profesionalno i intelektualno poštenje.
       NIN će u nekoliko nastavaka objaviti odlomke iz knjige Iv-En Prentis koja, do sada, nije prevedena na srpski jezik, a čitaoci zainteresovani za originalno englesko izdanje sva obaveštenja mogu naći na Internet adresi http://www.amazon.co.uk,
      
       Priredio: STEVAN NIKŠIĆ,
       Prevela MAJA KALUĐEROVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu