Redovni parlamentarni izbori, bez obzira na to kakav će biti novi sastav ukrajinske Vrhovne rade, postali su ogledalo permanentne krize vlasti

      Ukrajinski predsednik Leonid Kučma nije krio da je zadovoljan što je pobedio na predsedničkim izborima pre tri godine, niti je dao da se primeti da nije najsrećniji što je dobio glasove jedva četvrtine birača. To što tada, u 50-milionskoj Ukrajini, od oko 37 miliona građana s pravom glasa ni polovina nije izišla na birališta, bilo je protumačeno kao izraz nezadovoljstva stanovništva zbog sopstvenih teških životnih prilika, a još kao protest zbog neispunjenih obećanja i komplota vlasti i tzv. oligarha, na koje mali čovek gleda kao na legalizovanu mafiju. Mada je u nedelju, na redovnim parlamentarnim izborima, odziv birača bio čak za petnaest odsto veći, ni Kučma ni koalicija Za jedinstvenu Ukrajinu, kojoj je predsednik služio kao izborna maskota, nemaju razloga za preterano zadovoljstvo iako su se proglasili pobednicima pre nego što je prebrojana i polovina glasova. Doduše, i ostali učesnici u izbornoj trci mada iz drugih razloga, ne mogu da se ponose postignutim.
      
       Ruka Moskve
       Bez obzira na to kakav će biti odnos snaga u novom parlamentu i ko će osvojiti najviše glasova - blok Za jedinstvenu Ukrajinu, koji je faktički Kučmin front sa doskorašnjim šefom predsedničke administracije Vladimirom Litvinom na čelu, Komunistička partija Ukrajine Petra Simonenka, socijalisti Aleksandra Moroza, faktički najpopularnijeg među akterima političke scene, ili nova liberalna desnica pod firmom Naša Ukrajina bivšeg premijera Viktora Juščenka - buduća Vrhovna rada (jednodomni parlament) predstavljaće, ništa manje nego sadašnja, poprište starih konfrontacija u novom ruhu. Ako je apstinencija birača na predsedničkim izborima 1999. značila da građani "nikome više ne veruju", ni vlasti ni opoziciji, podeljeni glasovi na izborima za parlament 2002. to na svoj način potvrđuju, bez obzira na to što su dve trećine izišle na birališta, jer niko nije dobio podršku koja bi mu omogućila da formira samostalnu vladu.
       Ali, to je samo pola priče, jer je reč o rezultatima na osnovu kojih se, po principu proporcionalnosti, iz partijskih kandidatskih lista formira polovina parlamenta. Druga polovina će biti sastavljena prema većinskom principu, pa se Kučmin štićenik Litvin nada da će u 225 izbornih okruga - u kojima presudan uticaj imaju lokalni biznis-glavari, predsednikova leđa, i gde su mogućnosti manipulacije veće - osvojiti čak 80 odsto mandata. Sa mandatima koji će mu pripasti proporcionalno u prvoj polovini Rade, Kučmin blok bi mogao da istera blizu 210 poslanika. Ostatak do polovine plus jedan mogao bi i da se kupi, ako zatreba, ali ostaje problem kako steći dvotrećinsku većinu potrebnu za promenu Ustava.
       Ukrajinski parlamentarni izbori imali su i "rusku dimenziju", malo neobičnu i, naizgled, nelogičnu. U Moskvi se na ove izbore gledalo kao na najznačajniji martovski politički događaj, "više domaći nego spoljni", a zanimljivost se sastoji u tome što je ruski vrh, koji sebe smatra "liberalnom desnicom", otvoreno, uz rizik da se meša u unutrašnje stvari suseda, stao na stranu Kučminog bloka (centra), i podržao levicu (komuniste), protiv desnice (Juščenkovih liberala).
       Otkako je 1999. osvojio i drugi predsednički mandat, Leonid Kučma se stalno suočavao sa neprijatnostima raznih vrsta - kod kuće i na svetskoj sceni, posebno u odnosima s Moskvom. U Vašingtonu je dobro priman, ali mu je usput zamerano da je, u stvari, samo "umivenija varijanta" beloruskog lidera Aleksandra Lukašenka. Izazivao je Moskvu preteranim ispoljavanjem naklonosti prema Zapadu, posebno u liku SAD i NATO-a, ali je ipak shvatio da je za Ukrajinu, kao uostalom i za većinu postsovjetskih država, Rusija - "realna Amerika". Na jednoj strani, "Veliki sporazum" o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu s Rusijom doneo mu je mnoga "jednostrana preimućstva", kako tvrde moskovski kritičari tog dokumenta, a na drugoj, uplašen da će ostati bez gromadnih prihoda od tranzita nafte i gasa, pošto Rusija gradi nove vodove ka Zapadu, zaobilazeći Ukrajinu, bio je "privoljen" da potpiše memorandum kojim priznaje višegodišnji dug za ruski gas, odnosno prihvata da ga plati.
      
       Afere
       Više se znojio zbog domaćih muka, počev od afera zbog kojih je bio smenjen njegov prvi izabranik za premijera Lazarenko (koji sada sedi u nekom američkom zatvoru), preko sukoba sa medijima zbog "neobjektivne slike Ukrajine", protiv koje se - kako stalno tvrdi - vodi "politička kampanja bez presedana, sa svim elementima psihološkog rata", pa do konfrontacije sa parlamentom. U jeku te poslednje krize, mediji i opozicija su ga osumnjičili da je naručio otmicu i ubistvo novinara Georgija Gongadzea, čije je telo, bez glave, nađeno u jednoj šumi, isto kao i za potonju saobraćajnu nesreću u kojoj je stradao lider pokreta Narodni ruh Vjačeslav Čornovil.
       Ali, pošto su vlast i moć u Ukrajini pretežno u rukama predsednika, Kučma ne samo da nije potonuo, i pored zahteva da podnese ostavku, nego je uspeo da ispliva potpuno suv. S takvom sposobnošću lako mu je bilo da poveruje da i treći put može da bude izabran za predsednika. Račun mu sada kvari njegova žrtva, Juščenko, koji je još kad je bio izbačen iz tima najavio povratak - svoj na čelo vlade i svojih reformskih zamisli u parlament. Iako je relativno kratko, nepune dve godine, bio premijer, iako bez političkog pedigrea (do tada njegov najveći domet je položaj predsednika Nacionalne banke), Juščenko je do aprila prošle godine, kad je smenjen, pokrenuo zamajac ukrajinske privrede i uzdrmao Kučmin establišment, što ga je koštalo mesta, jer su njegove reforme pogodile interese predsednikovog tima. Prema istraživanju jednog instituta u Kijevu, Kučma je treći član najcrnje trojke moćnika, a njegovo najbliže okruženje čini 15-20 najbogatijih "porodica".
      
       BRANKO STOŠIĆ