"Voz" je, pomalo patetično možemo reći, spasao čast ovogodišnjeg 49. festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma. To je ostvarenje koje vraća veru u poetske, umetničke konotacije dokumentarnog filma

      Godinu dana uoči svog jubilarnog izdanja, beogradski "festival kratkog metra" našao se, sticajem dnevnopolitičkih prilika, pred nonsensom koji nije samo jezičke prirode. Jer, pitanje kako će se zvati 50. festival (hoće li još uvek imati u sebi atribut "jugoslovenski", neodvojiv od njegovog istorijata) tek je odraz ukupnih prilika teritorije na kojoj živimo, nedefinisanog prostora koji već više od deceniju simulira ozbiljnost "države".
      
       Čovek je bezvoljno biće
       Po kvalitetu filmova, ovogodišnji festival ne izdvaja se u odnosu na nekoliko prethodnih godina. Kako neko reče, ima mnogo sjajnih tema, ali malo pravih autora. Za razliku od "slavnih dana" martovskog festivala kada su reditelji poput Vlatka Gilića i Živka Nikolića demonstrirali kako se gotovo "ni iz čega" prave remek-dela dokumentarnog filma, današnji autori uglavnom ne uspevaju da odu dalje od novinske reportaže, od zanimljivih i bizarnih motiva koji se svode na informaciju. Primera radi, desetak filmova posvećeno je tragičnom položaju Srba u kosovskim enklavama - tek jedan ili dva reditelja uspevaju da iz te uzbudljive građe izvuku pravu priču i dublju metaforu.
       Ohrabrujuća je činjenica da se u svakoj kategoriji našao barem poneki film vredan ozbiljnije analize. Među animatorima i dalje je osetna praznina stvorena preranim odlaskom Veljka Bikića - filmovi njegove škole na najbolji način reprezentuju beogradsku scenu animacije 90-ih. Ovogodišnju selekciju crtanih filmova obeležava nekoliko dela koja odlaze dalje od obične dosetke. "Krletka" Dejana Dabića i Zorana Stefanovića bavi se relativnošću pojma slobode (posebno je zanimljiva promišljenost i višeznačnost u korišćenju citata iz Hičkokovih "Ptica"). "The end" Jugoslava Rakite je mali esej o čoveku virtuelne realnosti koji kreće u potragu za vlastitim identitetom. Parodijom Mikelanđelovog "Stvaranja Adama" Rakita sugeriše beznadežnost položaja savremenog čoveka, iskorenjenog i potčinjenog lažnim idolima. Filozofsku dimenziju doseže i animacija Marije Milanović "Senka i njen čovek". Autorka u formi duhovite priče konkretizuje dominaciju nesvesnog u čoveku, donekle i onoga što Jung podrazumeva pod pojmom "senke". Čovek je bezvoljno biće, svedeno na nivo vegetiranja, pravi "junak" je odblesak njegovih maštanja, žudnji i frustracija. Lucidnost filma vraća nas pitanju: živimo li zbilja mi, ili naše životne projekcije?
      
       Priča o Rastku Lupuloviću
       U kategoriji eksperimentalnog filma pažnju privlače "Zbogom XX vek" Baneta Miloševića (svojevrsni inventar kulturnog i civilizacijskog "skladišta" minulog veka), kao i "Peti čin" laureata nagrade za životno delo Nikole Stojanovića, u kojem se filmska erudicija ("montaža atrakcija", najviše inspirisana citatima iz Grifitovih filmova) vezuje za priču o sunovratu "američkog sna". Stojanovićev film, prožet odlomcima iz "Knjiga proroka" i "Apokalipse", i pored provokativnosti deluje isuviše eksplicitno sa svojom tezom o kazni koja je stigla "novi Vavilon" oličen u današnjoj Americi.
       Pored nekoliko nezrelih, krajnje infantilnih pokušaja u kategoriji kratkog igranog filma izdvaja se "Netaknuti suncem" Andra Martinovića, po motivima priče "Ogrtač" Dina Bucatija. Sniman na filmskoj traci, sa izvrsnom fotografijom Radoslava Vladića i glumačkim umećem Mirjane Karanović i Nebojše Dugalića, "Netaknuti suncem" je na zavidan način izvedena ekranizacija Bucatijeve metafizičke proze.
       I pored malog broja vrednih ostvarenja, dokumentarni film je i ove godine predstavljao okosnicu festivala. U domenu reportaže koja problematizuje postojeće stanje u društvu pažnju je privukao "Mentalitet" Stefana Orlandića-Stojanovskog, film o brutalnom obračunu "patriota" i "vernika" sa homoseksualcima i lezbijkama u centru Beograda prošle godine.
       Korak dalje od TV reportaže odlazi film "Dostojan" Tatjane Fero, priča o nekadašnjem glumcu Rastku Lupuloviću, sada jeromonahu Ilarionu u manastiru Visoki Dečani. Utisak je da je Ferova propustila da na pravi način produbi ovu studiju o nesvakidašnjem duhovnom putu mladog čoveka. Tema je naprosto zahtevala da se ranije glumačko posvećenje (Lupulović je svojevremeno važio za najboljeg glumca svoje generacije) konkretnije veže za sadašnje posvećenje Bogu. (Verovatno je reč o istom izvoru, i pored preovlađujućeg negativnog stava o glumi koje hrišćanstvo zauzima još od Avgustinovih "Ispovesti".)
       "Kuća otvorenih vrata" Radomira Grujića bavi se sudbinom jedine preostale Srpkinje u južnom delu Kosovske Mitrovice. Ličnost starice, prkosne i "svojeglave", daje osnovnu vrednost ovoj reportaži - pored već konvencionalnog, katkad i pretvornog sažaljenja nad sudbinom kosovskih Srba, ovde doživljavamo apsurd i komiku kao univerzalne kategorije ljudskog bitisanja.
      
       Italijani čuvaju Dečane
       Po kompleksnosti ideje i snažnoj priči koja bi mogla biti predložak za igrani film, iz ovogodišnje dokumentarne produkcije izdvajaju se "Čuvari tišine" Dragana Elčića, kao i "Izgubljeni film" Marka Mamuzića. "Izgubljeni film" funkcioniše na nekoliko nivoa: to je priča u priči i film o filmu. Traganje za svojim studentskim filmom (koje iziskuje put do Sarajeva i Zagreba) Mamuzić prevodi u metaforu o sklapanju mozaika prošlosti, o izgubljenoj zemlji koja je možda i realnija od ove u kojoj sada živimo."Čuvari tišine" započinje kao prikaz života monaha u manastiru Visoki Dečani koji snage KFOR-a čuvaju od albanskih terorista. Tek pri kraju filma shvatamo da je to zapravo priča o italijanskim vojnicima koji čuvaju manastir (saznajemo na kraju i šokantan podatak da je 21 vojnik poginuo na ovom zadatku). Šteta je što Elčić nije razvio nagovešteni motiv vere u stalnoj senci smrti - ostaće upamćen prizor u kojem mladi Italijani sa najdubljim pijetetom i bogobojažljivošću celivaju pravoslavne relikvije.
       "Voz" Gorana Kostića nesumnjivo je najbolji film ovogodišnjeg festivala (ta činjenica naravno nije mogla da promakne ni autoritativnom žiriju koji je odlučivao o nagradama). Bez ikakvog komentara ili tendencije, Kostić nam prikazuje vojnike koji vozom nekuda odlaze - marta meseca 1999, noć uoči bombardovanja Jugoslavije. Taj, naizgled običan dokumenat, zadobija neslućenu snagu: to nije samo parabola Srbije 90-ih i njene apsurdne istorije, nego i svevremena priča o vozu smrti, o Molohu rata koji u svoju tminu guta tone ljudskoga mesa (kao i u fantazmagoričnoj ratnoj prozi Krleže ili Babelja). "Voz" je, pomalo patetično možemo reći, spasao čast ovogodišnjeg 49. festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma. To je ostvarenje koje vraća veru u poetske, umetničke konotacije dokumentarnog filma. Na pomenutom nivou, dokumentarac doseže, u značajnim segmentima čak i premašuje, snagu i estetske domete igranog filma.
      
       SRĐAN VUČINIĆ
      
      

Nagrade: Zvanični žiri (Boro Drašković, predsednik, Petar Lalović, Božidar Zečević, Predrag Todorović i Predrag Velinović) dodelio je Gran pri festivala za delo izuzetne umetničke vrednosti filmu "Voz" reditelja Gorana Kostića. "Zlatnim plaketama Beograda" za najbolji dokumentarni film nagrađeni su "Pirotski komarac" Slobodana Jolovića i "Čuvari tišine" Dragana Elčića. Za najbolji animirani film nagrađen je "Senka i njen čovek" Marije Milanović, a za kratki igrani "Netaknuti suncem" Andra Martinovića.