Svi se slažu se da Pozorje postalo monotono, nezanimljivo i sklerotično. Ne mogu da se dogovore treba li mu ubrizgati samo domaće ili i strane sveže krvi

      O tome da Sterijino pozorje treba transformisati, govori se od onog časa kada je ono - nezavisno od svoje volje i, naravno, mimo svoje moći - radikalno transformisano. Nije se to desilo preko noći, iako je izgedalo da je udar došao iznenada. Pozorje se raspalo pre nego što se formalno rasturila druga Jugoslavija. Setimo se, u maju 1991. učešće na festivalu, u poslednji čas, otkazali su Hrvati i Slovenci. Došli su Makedonci i Bosanci, ali ni njih sledeće godine više nije bilo. U međuvemenu, neprimetno je iščilio podnaslov festivala - Jugoslovenske pozorišne igre, bez obzira na to što su "igre", u malom, i dalje bile jugoslovenske.
       Transformacija, reforma, promena, obnova. Različiti termini su u opticaju, ali je suština zahteva da se Pozorje organizaciono i umetnički preoblikuje - ista, i izraz je opšte, gotovo plebiscitarne, saglasnosti da je (do)sadašnji koncept neodrživ. Tačnije, ne dovodi se toliko u pitanje sam koncept, koliko njegova realizacija. Rasparčavanjem nekadašnje države rasparčao se i pozorišni prostor i, umesto na drame pisane na jezicima naših naroda, Pozorje je upućeno isključivo na dramske pisce srpskog jezika i jezika naših narodnosti. Odjednom je sužen i prostor za utakmicu koja je, iz godine u godinu, postajala utoliko nezanimljivija što se manje-više unapred znao rezultat. Izostajao je efekat iznenađenja, pošto je Pozorje izgubilo pravo na ekskluzivnost. To pravo oduzeto mu je samom činjenicom da se, fudbalski rečeno, isti klubovi takmiče u onoliko liga koliko kod nas ima festivala, pa je teoretski moguće da jedna predstava igra u svim ligama i pobedi u svakoj od njih.
      
       Ljovisna repertoar
       Pozorje je, drugim rečima, prestalo da bude mesto autoritativnog, pa i arbitrarnog verifikovanja domaćeg dramskog stvaralaštva, bar u onoj meri u kojoj je ta verifikacija podrazumevala posebne, visoke standarde. Primetiće se da je tome doprinela i kolebljivost kriterijuma koji su, budući da je pozorišni atar smanjen i produkcija, ne samo zbog toga, redukovana, ponekad povlađivali vladajućem ukusu, a ovaj je znao biti i pod direktnim uticajem, recimo, komercijalnog ili zabavljačkog. Komentarišući prošlogodišnje Pozorje, mladi kritičar Ivan Medenica jedan njegov tok svrstao je u "ljovisna repertoar", i to ocenio kao posledicu "nespremnosti našeg teatra da prepozna i prizna pokušaj otvaranja prema drugačijem, umetnički, intelektualno i društveno hrabrijem pozorišnom razmišljanju". U tom smislu, Pozorje, ne bi bilo izuzeto iz opšte pozorišne situacije ili pozorišnog konteksta u kojem formira svoj repertoar.
       Kada se, takođe povodom lanjskog Pozorja, ukazivalo na njegovu konzervativnost, dovodilo se to u vezu sa konformističkim stanovištem koje se, s jedne strane, ogleda u prihvatanju staromodnog, u osnovi umetnički i društveno irelevantnog teatra, a s druge strane u zadržavanju pozicije festivala kao pasivnog registratora onoga što se u našem pozorištu događa. Pri takvom stanju stvari, zaključiće Vladimir Stamenković, slika jugoslovenskog pozorišta deluje "i sumorno i obeshrabrujuće". Koliko, i šta, samo Pozorje može učiniti da se ta slika promeni ili bar pokušati da njen izgled bude drugačiji? Pitanje je neodvojivo od, u početku ovog teksta naznačenog, zahteva da se najpre promeni samo Pozorje. Pri tom, ne misli se na ono što je njegova razvijena infrastruktura, već na glavni program kao prezentaciju, i afirmaciju, domaćeg dramskog stvaralaštva. Dejan Mijač smatra da je Pozorje istrošilo svoju ideju i postalo sklerotično. "Može mirno da odumre, iako bi meni bilo žao da nestane." Mijač spada u pobornike radikalnih rezova, promena iz osnova. "Nema - kaže on - nikakvoga smisla da se neguje isključivo srpska drama, u zatvorenom krugu prijatelja". Umesto promocije "u krugu prijatelja", Mijač predlaže da se naša drama promoviše u svetu: "Kako ćemo da je promovišemo ako ne pozovemo svet?"
      
       U "balkanskom getu"
       Pitanja su jednostavna, ali odgovori nisu, ili bar nisu, u saglasju. U razgovorima o budućnosti Sterijinog pozorja (u kratkom razmaku održani su u Novom Sadu savetovanje s tom temom i jedan sastanak u Ministarstvu kulture, u oba slučaja bez zaključaka i rezultata) izdvojila su se, u uslovnoj podeli, dva gledišta. Jedno bi se moglo označiti kao tradicionalističko, drugo kao reformsko ili reformatorsko. "Tradicionalisti" drže da samo treba unaprediti sadašnji koncept Pozorja kao festivala domaće drame, s izvesnim modifikacijama, "reformisti" su, pak, za to da se festivalska građevina temeljno preuredi. I jedni i drugi slažu se da je Pozorje postalo monotono, nezanimljivo, pa i sklerotično, da mu treba ubrizgati sveže krvi, ali saglasnosti nema kad je reč o tome da li ta krv da bude samo domaća ili i strana.
       Vratimo priču, načas, malo u prošlost. Godine 1994. odlučeno je da predstave iz inostranstva, koje su rađene na tekstovima naših autora, ravnopravno učestvuju u konkurenciji za sterijanske nagrade. Festival je internacionalizovan. Čak je, 1995, jednom strancu, rumunskom glumcu Mirči Albuleskuu, dodeljena Sterijina nagrada. Iz godine u godinu, redovno su u Novi Sad dolazila strana pozorišta, isključivo sa Istoka, ali su njihova gostovanja bila više gest dobre volje domaćina, nego što su, po kriterijumima umetničkim, nešto značila za Pozorje. Ista praksa nastavljena je i kada naša zemlja više nije bila pod blokadom, a najzanimljivije predstave na našim tekstovima rađene su na Zapadu. Pozorje je, kako je to duhovito a tačno primećeno, "ostalo zarobljeno u istočnoevropskom, balkanskom getu, u dobrovoljnoj samoizolaciji od sveta". Što se internacionalnog karaktera festivala tiče, odluka iz 1994, koliko znamo, još je na snazi. Toliko o tome.
      
       Ko plaća?
       U sadašnjim raspravama o transformaciji Pozorja njegova internacionalizacija stavlja se u izmenjeni kontekst. Vladimir Stamenković je za to da se svake godine u programu festivala nađu dve predstave iz inostranstva, koje su rađene na našim tekstovima a zadovoljavaju najviše evropske umetničke standarde. Dejan Mijač, u tom smislu, ne bi ograničavao broj: "Da se ponovo nateramo na malo utakmice." Na pomenutom sastanku u Ministarstvu (Mijačev komentar skupa: Živ mi Todor da se čini govor), Ivan Medenica je ponovio ideju koju je prošle godine obrazložio u NIN-u. Dilemu da li se držati tradicije ili pribeći radikalnim reformama on, pre svega, smatra lažnom, pa predlaže pluralizam i hijerarhiju selekcija. Zadržao bi se tradicionalni osnov Pozorja, sa najboljim predstavama domaćih tekstova, i to bi bio njegov takmičarski deo, a prateće selekcije bile bi Pozorje mladih (Ognjenka Milićević vidi neku vrstu berze mlade drame na tom Pozorju) i međunarodni program koji bi svake godine obuhvatao određenu regiju (bivša Jugoslavija, Balkan, bivša Istočna Evropa, srednja Evropa...), sa tematskim i stilskim celinama. Ovo poslednje bi pomoglo da naš pozorišni identitet proveravamo "u kulturama sa kojima delimo zajednički kulturni i duhovni prostor", a ne da se, kao poslednjih godina, preispitivanje nacionalnog identiteta i u pozorištu svodi jedino "na traganje za korenima, za samobitnošću, za onim što nas razlikuje od drugog sveta".
       Stamenković priznaje da ne razume ideju o internacionalizaciji Sterijinog pozorja: "Razumem je, ako ona vodi ukidanju sadašnjeg festivala." Predlogu o dve "relevantne" predstave iz inostranstva dodaje još jedan predlog: da se specijalno za Pozorje pripreme, i na Pozorju prikažu, dve predstave, kao neka vrsta festivalske produkcije, nešto nalik onome što je rađeno u Budvi. Ideju podržava Dejan Mijač, uz dodatak da bi domaću dramu trebalo "debelo nagraditi".
       Sve opcije su u ovom času, kako se to kaže, otvorene. Otvoreno je i pitanje koje stoji na početku i na kraju svih pitanja o budućnosti Sterijinog pozorja, bez obzira na to kako se (ne) odluči: ko će to da plati? Optimisti iz kruga "reformista", kad je internacionalizacija festivala posredi, računaju, između ostalog, na pomoć Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope i na razne međunarodne fondove, pesimisti (iz oba kruga) podsećaju na iskustvo sa olako datim, a neispunjenim, obećanjima.
       Za sada jedino je sigurno da bi 47. Sterijino pozorje u Novom Sadu trebalo da počne 26. maja.
      
       FELIKS PAŠIĆ