NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Difuzno na srpski način

"Postmoderna" ili "postmodernizam" su nazivi za veoma raznorodan skup teorijskih, kritičkih i umetničkih koncepcija i postupaka. Zato se svako ko se tim terminima služi na nedovoljno određen način, izlaže opasnosti da bude pogrešno shvaćen i kritikovan zbog nepreciznosti ili neosnovanog uopštavanja.

      Program filozofskog postmodernizma definiše se pre svega kroz zalaganje njegovih zagovornika za radikalni pluralizam; dakle, kroz shvatanje o međusobnoj nesvodivosti, ali i podjednakoj legitimnosti različitih tipova racionalnosti, kulturnih i životnih formi. Negativno formulisano, može se reći da se postmodernizam odlikuje odbacivanjem shvatanja o postojanju jedinstvenog, univerzalnog referentnog sistema koji bi nudio pouzdane i uvek važeće kriterijume za rešavanje sporova između različitih tumačenja stvarnosti ili za donošenje odluke o pravu među nepomirljivo suprotstavljenim vrednosnim orijentacijama.
       Postmodernizam se, posebno, suprotstavlja shvatanjima koja mogućnost takve odluke vezuju za neku jedinstvenu, apsolutnu instancu - recimo za čovečanstvo kao univerzalni subjekt, ili za istoriju sveta - čiji bi sud bio konačan i neopoziv. Odatle proizlazi i postmodernistička kritika filozofije kao tradicionalnog držaoca "monopola" na istinu.
       Prema postmodernističkoj dijagnozi, obuhvatni pojmovi uma, istine, smisla, subjekta ili istorije koji su oblikovani u filozofskoj tradiciji, pa i sama racionalna argumentacija uopšte, predstavljali bi samo loše prikrivene manifestacije terora jedinstva i prisile na potčinjavanje svega što je različito.
       Paušalnost ovakve dijagnoze u obračunavanju sa filozofskom tradicijom učinila je da postmoderna u filozofiji stekne značajan broj poklonika, ali je doprinela i padu teorijskog nivoa postmodernizma, posebno kod manje nadarenih epigona. Kritičari filozofske postmoderne njenim pristalicama često zameraju zbog eklekticizma, neozbiljnosti i zamenjivanja dosledne argumentacije neobaveznom igrarijom. Do izvesne mere, čak su i sami postmodernisti morali da priznaju osnovanost ovakvih prigovora. Tako je jedan od uticajnijih programskih zagovornika postmodernizma Volfgang Velš predložio razlikovanje između autentičnog ili "preciznog" postmodernizma, i "difuznog" postmodernizma kao pomodne pojave kod široke publike. Ako prihvatimo to razlikovanje i pokušamo da ga primenimo na filozofsku postmodernu u Srbiji, moraćemo, nažalost, da priznamo da veći deo naše postmodernističke produkcije stoji upravo u znaku "difuzne" postmoderne.
       Postmodernizam u Srbiji, bar kada je reč o filozofiji, nije autohtona pojava. On je, kao i druge filozofske orijentacije koje su kod nas preovlađujuće, rezultat uticaja koji su došli sa strane, i nastao je, bar u nekim svojim varijantama, u atmosferi ponekad bučnog i nekritičkog preuzimanja gotovih slogana o "smrti subjekta", "kraju smisla" ili "kraju istorije".
       Srpski i zapadni postmodernizam u filozofiji imaju, međutim, jednu značajnu zajedničku crtu: i jedan i drugi su nastali u periodu krize marksizma i radikalnih levičarskih shvatanja, i predstavljaju pokušaj da se za njih pronađe alternativa. Marksistički usmereni zapadni kritičari postmoderne često su isticali da iza ove stoji više ili manje prikrivena, više ili manje priznata, više ili manje svesna liberalistička ideologija. Zagovornici postmodernizma na Zapadu morali su da profilišu svoje pozicije u odnosu na ovakve prigovore.
       Postmodernizam u srpskoj filozofiji mnogo manje je nastojao da se razgraniči od liberalne ideologije. Razloge za takvo stanje stvari treba tražiti u posebnim okolnostima pod kojima je postmoderna kod nas recipirana. Tokovi recepcije filozofskog postmodernizma u Srbiji hronološki se gotovo podudaraju sa procesom raspadanja kroz koji su jugoslovenska država i jugoslovensko i srpsko društvo prošli u toku poslednjih decenija, koji još traje. Taj proces, kao i slom socijalizma kao državnog sistema, doveli su u pitanje, još dublje od krize socijalističkih ideja na Zapadu, smisao tradicionalnog levičarskog političkog angažmana. Utoliko je postmoderna u Srbiji u izvesnom smislu mogla da ima olakšanu igru u odnosu na svoje glavne teorijske protivnike. Čini se, ipak, da ona u toj igri zaista nije iskoristila sve mogućnosti koje su joj stajale na raspolaganju.
       Neki među zapadnim kritičarima postmodernizma izrazili su sumnju da bi filozofska postmoderna mogla da ugrozi temeljne moderne vrednosti humanosti i demokratije, odnosno da proklamuje povratak na predmoderne forme mišljenja i delanja. Iza te nedoumice stoji istorijsko sećanje na sudbinu Ničeove filozofije u nacističkoj Nemačkoj. Strahovanja ove vrste nisu se pokazala opravdanim ni u slučaju evropske postmoderne uopšte niti u slučaju postmodernizma u Srbiji.
       Jedan od paradoksa srpskog postmodernizma kao teorijske pozicije koja se definiše insistiranjem na nesvodivosti razlike sastojao se u tome što se u eventualnom sporu između (problematičnih) partikularnih - npr. nacionalnih - i (takođe problematičnih) univerzalnih perspektiva, redovno opredeljivao upravo za ove potonje, i stavljao na stranu saglasnosti i pomirenja (u tom smislu se može razumeti antiratni angažman većine srpskih postmodernista) pre nego, kao što bi se moglo očekivati, na stranu sukoba i nesvodive razlike.
       Bilo bi, ipak, preterano pripisivati sve teškoće koje odatle proizlaze samo "difuznom" karakteru postmodernizma u srpskoj filozofiji; njihovo razmatranje vodilo bi u šire preispitivanje filozofije u Srbiji u njenim odnosima prema transformacijama evropske filozofske tradicije, kao i prema specifičnim istorijskim i društvenim okolnostima koje čine njen lokalni kontekst.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu