Romske pesme se ne mogu prevoditi. Ko razume, zna da je to sama emocija. Znate, svašta sam videla, iseku glavu. Kažem čoveku: "Neću da ti pevam više, beži!" On sav u krvi. Pa, rekoh, šta je to u mom glasu da se ljudi ubijaju!

      Nikad nisam imala probleme zato što sam Romkinja. Mada, kad sam počinjala karijeru, u Sarajevu, nisam smela da kažem šta sam - priča za NIN Vida Pavlović, pevačica kojoj je pre nekoliko godina Svetska unija Roma dodelila titulu kraljice romske muzike. "Znate, u to vreme u Sarajevu bilo je mnogo Roma prosjaka, štrokavih, čemer i jad. Nisu mogli da zamisle da ima kulturnih, obrazovanih Roma, koji žive normalno. Jednom me je u svoju televizijsku emisiju pozvao Muharem Serbezovski, pevala sam na romskom i pitali su me šta znači ime pesme. Nisam smela da kažem, rekoh: Ne znam, ja ću to kroz pesmu da vam kažem. Nije bilo šanse da im kažem ko sam. Zapravo, ja sam samo po ocu Romkinja, taj jezik sam naučila tek kad sam se udala. Ali, mene niko nikad nije ni pitao šta sam, sad je to nešto počelo! Meni ne smeta moje poreklo, a ni onima koji me vole. Ne zameraju mi što sam ja, da tako kažem, Ciganka.
      
       HAMAM-BAR: Moj otac se bavio muzikom, kažu da lepo pevam, na njega. Rođena sam u Futogu, moja sestra i ja stalno smo pevušile, to nam je bio hobi. Sednemo na "ćošak", okupe se devojke i nadmećemo se koja bolje peva. Starije žene nas slušaju, komentarišu: Vida će biti velika pevačica! Udala sam se, normalno, sa 16 godina. Tako je onda bilo, pobegne devojka, uda se i završi posao. Moj prvi muž bio je muzičar, sa njim sam otišla u Sarajevo, tamo krenula sa karijerom.
       Deset godina pevala sam u boljim sarajevskim kafanama. Da budem iskrena, život kafanske pevačice ranije bio je lepši nego što je danas. Radila sam u "Hamam-baru", a tamo nije svako mogao da uđe. Samo veliki biznismeni, lovatori.
       Zaim, Safet i Zehra Deović bili su božanstva, jedva sam čekala da dođu i slušaju me. Da čujem njihov komentar: Mala Vida je čudo! Posle "Ilidže", nije bilo teorije da Toma Zdravković i Bora Spužić Kvaka ne svrate kod mene i slušaju me. Pohađala sam časove lepog pevanja, sećam se reči profesora: Vida što ume, to niko drugi ne ume, a što ne zna, nauči za dva dana. Pevala sam i kod čuvenog Salka, ali nisam često menjala lokale. Nije bilo potrebe, niti je bilo zamislivo da neko drugi dođe i peva u njima. Dogodilo se da sam na Trebeviću slomila nogu, baš kad su došli neki budžovani iz beogradskog Komiteta. Pokojni Šerbo (bože me prosti, svi su pokojni), koji je tu svirao, pita: Gde je Vida? - Slomila nogu. - Mora da peva! I pevala sam, s nogom u gipsu.
      
       DVOJKE: Godine 1972. Ismet Šerbo, kolege znaju šta je on bio za muziku u Bosni, ponudio mi je da snimim ploču. Nisam htela. - Ma, ajde, ajde! Odemo u Zagreb, u "Jugotonu" snimim predivnu kompoziciju "Gledala sam s prozora". Ploča je prodata u tiražu od 500 000 primeraka. To je stara, izvorna pesma, koju su već bili snimili i Cune i sestre Runjajić, nisam očekivala da će u mojoj verziji postati hit. Ponašala sam se kao dete: zatvorim se u sobu, slušam ploču i sebi kažem: Bože, da li je istina da ja to pevam!? Kasnije sam prešla da živim u Beograd, na inicijativu Budimira Jovanovića. Snimala sam za PGP: "Teku časi bola" i "Došli dani tugom rasplakani". Dok je Budimir bio živ, nisam imala potrebu da biram kompoziciju; tačno je znao šta meni treba, šta mogu da otpevam. I danas, recimo, Mića Nikolić, Dragan Aleksandrić, Milan Vasić, koji su pisali sve moje pesme, znaju šta je za mene i kad odabiru, zna se: Ovo je Vidino, ovo je Merimino, ovo Zoričino... Moje pesme, uglavnom su "dvojke", lepe lagane pesme, koje za stolom mogu da se otpevaju.
       Počela sam sa sevdalinkama, koje ne može svako da peva. Mora da se drži ritam, jedan ton, koji mora da se otpeva pravilno. Romsku muziku, takođe, treba umeti pevati. Romi i te kako znaju šta je dobra pesma, ne može im se podvaliti. Takođe, ne možete vi u romskoj muzici psovati ili izgovarati neku vulgarnost. Ja sam uvek vodila računa da moje pesme, pre svega, budu kulturne.
       BELI BORA: Ono što u filmu "Skupljači perja" radi Beli Bora, to je dečija igra u odnosu na ono što sam ja videla. Dok sam na nekom slavlju pevala "Dema miro" ("Tatino devojče"), mladić je flašom sebi izvadio oko. Strašno je to bilo. Kad bi se tekst prevodio s romskog, zvučio bi smešno, zapravo, romske pesme se ne mogu prevoditi. Ko razume, zna da je to sama emocija, čisto osećanje. Znate, svašta sam videla, iseku glavu. Kažem čoveku: Neću da ti pevam više, beži! On sav u krvi. Pa, rekoh, šta je to u mom glasu da se ljudi ubijaju!
       Znate kako je izgledao moj boravak u Beču: slećem avionom, nemam vremena da se presvučem jer me ispred lokala u kome pevam čeka masa ljudi. A koliko god je sala u kojoj pevam velika, toliko je u njoj cveća. Kad uzmem mikrofon, to je padanje, plakanje, kuknjava. Događalo se da ljudi otvore torbu punu novca i kažu: Uzmi koliko hoćeš! Meni bude neprijatno, neću ja da uzmem, dajte koliko vi hoćete! E, da sam umela da uzimam lovu, sad ne bih morala da razmišljam o poslu. Moj muž Steva je muzičar, uglavnom smo bili skupa, tako da udvarači nisu smeli da prilaze. Kad vidi da postaje opasno, da će biti ljubljenja, onda kaže: Ženo, dođi ovamo! stani pored mene.
      
       NA SVETU PETKU: Kad uđem u studio, imam utisak da sam sama na ovom svetu. Decu nemam, to mi teško pada, ali, dobro, tu su deca mojih sestara koje su umrle. Kažem: Bože, zašto to tako mora da bude? Pa, čekaj, makar da im otpevam, neka plaču, neka čuju moju tugu. Događalo se da kad ploče dostignu tiraž od 200 hiljada, prestanu da ih štampaju. Jednom prilikom, Nazif Gljiva je rekao: Ako Vida proda 500 hiljada ploča, šta ćemo mi da radimo!
       Malo su me novinari nervirali, da vam kažem i to. Na "Beogradskom saboru" samo sam znala da otpevam, uvek sam bila nekako po strani. Nijedan novinar nije hteo sa mnom da uradi ni najmanji intervju. E, kad sam doživela ovacije sa kompozicijom "Ostala je pesma moja", kad su zbog nje moje kolege plakali iza zavese, svi su potrčali ka meni. Onda im je moj suprug rekao: Kad je dosad ništa niste pitali, nemojte ni sad - ona je ovaj uspeh ostvarila "slučajno"! Ali, dobro, život teče dalje, neka mene tako. Možda je trebalo da budem agresivnija, bezobraznija, verovatno bih tako bolje prolazila. Ja znam da pevam, rekoh, ništa drugo mi i ne treba, i prepustila sam se sudbini.
       Malopre sam pevala u kupatilu, a ponekad se dogodi da napišem pesmu dok spremam ručak. Mislim da sam dobra domaćica, volim da se družim s ljudima, volim kad mi neko dođe s harmonikom, da podelimo radost, po mogućstvu. Da pevamo i sviramo - to je za mene život, to mi daje elan. Ranije smo se puno družili: Šaban Šaulić, Snežana Savić, Snežana Đurišić, pa Nada Topčagić... Znali smo da budemo zajedno i po tri dana. Sad niko nema vremena za druženje, sve je u nekoj jurnjavi, brigama i strahu, nemaštini. Nedavno pričam s mužem, kad smo se uzeli, bili smo podstanari, posle izvesnog vremena kupimo garsonjericu - jao, nismo mogli da verujemo da je naša. Kad slavimo Svetu Petku, bude kod nas po 30 ljudi, pravo veselje. Sad, vidite koliki je samo naš salon, ali više ne dolazi toliko ljudi.
       Više se ne pravi dobra muzika i dobra pesma. Takvo je vreme, svi bi samo hteli da odmah zgrnu pare. Ja ću prestati da pevam i žao mi je što nemam kome da ostavim moje znanje. Često na televiziji, ove mlade pevačice izvode moje pesme - Ovo peva kraljica, mama Vida! Bude mi drago, volim to. Znate u čemu je poenta: ako te kolege ne mrze, znači da te niko ne mrzi. Eto, ja mogu da kažem da me ljudi vole. Možda zato me hvata tuga, kad pomislim da ću jednog dana morati da prestanem da pevam. Kad odem negde, ljudi mi iskazuju ljubav. - Pa, gde si kraljice, ništa bez tebe! Rekoh: ljudi, ostarila sam, pustite me da odem u penziju. - Nema šanse, kažu.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu: 1982. Moj veliki profesionalni bljesak došao je sa kompozicijom "Ostala je pesma moja". Mislim da ona predstavlja moju "ličnu kartu".               1997. Svetska unija Roma dodelila mi je izuzetno priznanje: Kraljica romske muzike.               1998. Tri dana je restoran u Lukavcu kraj Tuzle bio prepun mojih obožavalaca iz raznih krajeva Bosne. A ja sam mislila da su me zaboravili.               2001. Otvorila sam svoj muzički klub "Novi Romanitar", nazvala sam ga tako u znak velikog poštovanja prema starom "Romanitaru", koji više ne postoji. Osećam se manje zaboravljenom u njemu, jer često navraćaju moji prijatelji i kolege.               Mart, 2002. Na moj koncert u Kelnu došla je publika iz Zagreba, sve vreme su plakali.               1963. Udaja, odlazak iz roditeljske kuće, početak novog života.               1964. Odlazak u Sarajevo, početak bavljenja muzikom.               1972. Prva pesma koju sam snimila "Gledala sam s prozora", doživela je veliki uspeh i promenila moj život.               1975. Prelazim u Beograd i postajem ekskluzivac PGP-a. Tih dana sećam se i po tome što su mnogi pevači dolazili u studio da vide kako izgledam.               1976. Udala sam se za muzičara Stevicu Jovanovića. Godine srećnog braka i zajedničkog rada.               1982. Moj veliki profesionalni bljesak došao je sa kompozicijom "Ostala je pesma moja". Mislim da ona predstavlja moju "ličnu kartu".               1997. Svetska unija Roma dodelila mi je izuzetno priznanje: Kraljica romske muzike.               1998. Tri dana je restoran u Lukavcu kraj Tuzle bio prepun mojih obožavalaca iz raznih krajeva Bosne. A ja sam mislila da su me zaboravili.               2001. Otvorila sam svoj muzički klub "Novi Romanitar", nazvala sam ga tako u znak velikog poštovanja prema starom "Romanitaru", koji više ne postoji. Osećam se manje zaboravljenom u njemu, jer često navraćaju moji prijatelji i kolege.               Mart, 2002. Na moj koncert u Kelnu došla je publika iz Zagreba, sve vreme su plakali.