Sva srpska štampa odjednom piše kako nam je neophodan treći operater u vreme kad ni probleme postojeća dva nismo još rešili. Posredi su svakako interesi velikih svetskih kompanija - pitanje je samo da li kupaca treće licence, ili Mobtela, jer se ovom pričom snižava cena u oba slučaja

      Kako smo dosad živeli bez trećeg operatera mobilne telefonije ni sami ne znamo, ali je poslednji trenutak da se taj propust nadoknadi - to se može zaključiti iz činjenice da su svi mogući mediji poslednjih dana (ako ostavimo po strani permanentne političke šokove) zaokupljeni razmatranjem prednosti koje bi izazvalo hitno uvođenje trećeg operatera na srpsko tržište.
       Nekoliko nedelja unazad traje lobiranje među novinarima, ekonomistima i "ekspertima" raznih provenijencija i pripadnicima vlasti (na razne, pa i vrlo maštovite načine) da se što više govori i piše o tome kako će treći operater da reši ako ne sve, a ono većinu problema u domaćoj mobilnoj telefoniji.
       Slučajno ili ipak nekako namerno, ova priča potisnula je u drugi plan slučaj Mobtel, pitanje odnosa vlasništva između države i braće Karić, kao i prodaju prvog srpskog mobilnog operatera najvećoj svetskoj kompaniji Vodafon, odnosno njegovom zavisnom preduzeću, grčkom Panafonu.
       Zato uopšte nije nezanimljivo ako se cela priča razloži i raščlani - kome je i zbog čega potrebno lobiranje za ulazak trećeg operatera mobilne telefonije u Srbiju, kad ni situacija u postojeća dva ni izbliza nije raščišćena. Drugi zanimljiv deo priče o mobilnoj telefoniji mogu biti istraživanja koja su sproveli agencija "Stratedžik marketing" i Institut G-17 plus o tome šta korisnici i nekorisnici mobilnih telefona u Srbiji misle o pruženim uslugama, cenama, kvalitetu i uopšte fenomenu mobilnih telefona. Rezultati ova dva istraživanja u pojedinim nalazima toliko su frapantno podudarni, kao da ih je radio isti istraživač, ali o tome malo kasnije.
       Da krenemo od prvog i trenutno pravno najspornijeg operatera - Mobtela. Prinudni upravnik Branislav Anđelić (inače direktor vladine Agencije za razvoj Interneta) došao je u firmu po nalogu Trgovačkog (bivšeg Privrednog) suda da u roku od dva meseca utvrdi da li je kompanija za stečaj, ili će se "vratiti u normalno rukovođenje". Sad je, međutim, jasno da se posao ne može kvalitetno završiti za manje od osam meseci, kaže Anđelić u razgovoru za naš nedeljnik.
      
       Prodaja
       Ono što je i laicima od početka jasno - država nikad nije ni nameravala da ovakvo preduzeće (u suštini zdravo, priznaje i prinudni upravnik) stvarno pošalje u stečaj. Pravi cilj je, dakle, prodaja. Istraživanje fenomena kako je Mobtel upao u gubitke, zašto drugi vlasnik, PTT Srbija, ranije nije reagovao pošto nije dobijao dividendu i kako je za to vreme drugo Karićevo preduzeće "Astra simit" (bavi se prodajom pri pejd kartica) izbilo na čelo rang-liste najuspešnijih firmi, nije predmet istraživanja prinudne uprave, kaže Anđelić.
       O pregovorima sa Panafonom za prodaju Mobtela sve je već napisano (i upadljivo mlako demantovano) pa se na tome nema potrebe zadržavati. Usred ovog zapleta, u opticaj se ubacuje priča o trećem operateru. "Svaka priča o tome smanjuje cenu Mobtela za najmanje 200 miliona evra. Mada nemam dokaza za to, nekako mi se logično nameće zaključak da upravo ljudi koji hoće da kupe ovu kompaniju, vode kampanju za navodnog trećeg operatera kako bi joj snizili cenu i kupili je što jeftinije", smatra Anđelić.
       Suprotna (možebiti maliciozna) tumačenja govore da baš vlasti odgovara ova priča, kako bi zamajavala javnost i skretala priču na slepi kolosek, dok na miru završi posao sa Mobtelom.
       "Objektivno, pitanje trećeg ili četvrtog operatera dolazi na red tek kad bude donet zakon o telekomunikacijama. Pretpostavljam da se ovoga puta neće raditi na Miloševićev način, kao što je on prodavao Telekom", kaže za naš list prof. dr Dragor Hiber, koji je na čelu ekspertskog tima za izradu pomenutog zakona. Hiber naglašava da ne govori kao predsednik Upravnog odbora Telekoma Srbija, nego kao čovek koji se godinama bavi telekomunikacionim pravom.
       Sasvim je jasno, kaže Hiber, da se velike strane telekomunikacione kompanije zanimaju za srpsko tržište, jer će se ono tek razvijati. To je, međutim, i za njih proces. Sada "debelo" ispituju tržište, da bi se, kad dođe vreme, pojavile. Ne treba očekivati da se odmah pojave sa torbama novca i pitaju pošto licenca, kaže Hiber. Kad za to dođe vreme, nezavisno regulatorno telo sprovodiće tender, posle odluke Vlade Srbije. Ovo telo, tvrdi Hiber, činiće stručnjaci (na predlog Skupštine) koji do četvrtog stepena srodstva nemaju veze sa sadašnjim operaterima.
       "Firmama koje su zainteresovane za kupovinu treće licence još prošle godine jasno je rečeno da to sada nije u planu i sumnjam da oni nameravaju da kampanjom tu odluku promene. Nije ovo Amerika, da se lobiranjem kroz javnost utiče na odluke vlade. One se donose na osnovu procene šta se trenutno više isplati", smatra Anđelić. "Ako želimo da prodamo Mobtel za ozbiljan novac, a to je 700 do 800 ili čak 900 miliona evra, moraćemo potencijalnom kupcu da obećamo da recimo, u naredne dve godine, ili dok on ne dostigne određeni broj pretplatnika, nećemo izdavati treću licencu", priznaje Anđelić.
       "Pitanje je strategije šta je pametnije učiniti, pošto je to nenadoknadiv resurs - kad je prodat, prodat je. Ako bi se u isto vreme u prodaji pojavile akcije Mobtela i licenca za trećeg operatera, oni bi jedan drugom konkurisali i snižavali cenu. Tu postoje dve filozofije: prva je da država uzme unapred novac za licencu, što je trenutno efikasno, a druga je da je možda bolje izgubiti deo novca na licenci, ali zato više zaraditi na porezu na promet (oko 20 odsto od svake fakture) kad se taj promet poveća. Ovaj priliv je stalan i počinje odmah. Sve je to stvar dobrog tajminga i ozbiljnih analiza", kaže dr Hiber. Sada, smatra on, nije baš najpovoljniji trenutak za prodaju, zato što je svetsko tržište u krizi, pa neke kompanije prodaju svoje akcije (Dojče telekom, Frans telekom ili Stet utvrdili su da su preplatili licence) tako da u ovom trenutku nisu spremne dobro da plate.
      
       Borba
       Ako bi se sada u igru uveo treći operater, smatraju pojedini stručnjaci, ozbiljno bi se ugrozio pre svega drugi postojeći, Telekom Srbija. U ovom preduzeću još nije odvojena fiksna od mobilne telefonije. To će svakako morati da se uradi (u predlogu novog zakona o telekomunikacijama to je predviđeno) pa i oni treba da požure da što više razviju svoju prilično zaostalu mobilnu mrežu kako bi mogla da opstane samostalno. Treći operater bi ih ugrozio, pogotovu što bi se praktično borio za iste mušterije za koje se bore dve postojeće mreže.
       "Da sam na mestu neke velike svetske kuće koja ima strašno mnogo novca, mogao bih da uložim, na primer, 200 miliona dolara i za šest meseci pokrijem tržište, bitno snizim cenu i preotmem najveći broj postojećih korisnika i da privučem nove. U startu bih bio u prednosti u odnosu na domaća dva operatera, koji razvoj finansiraju iz profita i zbog toga maksimalno pumpaju cene. Da nije toga, odmah bi se cene mogle prepoloviti uz sasvim solidan profit. Kompanija koja ima novca, pa je u stanju da podnese manji profit u narednih godinu ili dve, može da snizi cene, preuzme klijente i tržište i sve to za oko 150 miliona evra, za koliko bi se ta licenca verovatno mogla prodati. To je daleko jeftinije, nego da plati 800 miliona dolara za Mobtel i još mu treba vremena da proceni šta zapravo kupuje", kaže Branislav Anđelić.
      
       Konkurencija
       Mišljenje da na srpsko tržište treba što pre uvesti trećeg operatera zastupa G-17 plus - prema istraživanju koje su stručnjaci ove organizacije nedavno sproveli, od toga bi imali koristi i država i građani, ali i preostala dva operatera. Na prezentaciji ove studije rečeno je da "primeri zemalja koje imaju tri operatera govore da je došlo do dinamičnog povećanja broja korisnika mobilne telefonije, što je prevashodno rezultat konkurencije". A povećana konkurencija u telekomunikacionom sektoru privlači domaće i strane investitore, što opet ima pozitivan efekat i na ulaganja u druge sektore. Dalje, povećava se i broj radnih mesta, posebno za visokokvalifikovane stručnjake sa lokalnog terena. Na kraju, a za potrošače najvažnije, jeste snižavanje cene i sprečavanje monopola, smatra G-17 plus.
       "Treća licenca u svetu se uvodi isključivo da bi se pojačala konkurencija. Ali ako imate dva velika svetska operatera, oni se 'kolju' među sobom za tržište. Daleko je važniji antimonopolski zakon koji se poštuje i koji predviđa velike kazne. Bez toga, ne samo da se dva operatera mogu dogovoriti, ako hoće, i da udvostruče cene i korisnici to moraju prihvatiti, nego isto mogu da urade čak i da ih ima pet", smatra Anđelić.
       Za domaće prilično siromašno tržište cena je faktor koji izaziva veliko interesovanje korisnika. Istraživanje "Stratedžik marketinga" u Srbiji (bez Kosova) među korisnicima mobilnih telefona govori da prosečan mesečni trošak za mobilni telefon iznosi 862 dinara. Najviše ispitanika, 52,7 odsto, smatra da su njihovi mesečni računi realni, 14,9 odsto misli da su veoma skupi, a svega 0,3 odsto da su veoma jeftini. Ove račune 89 odsto ispitanih plaćaju sami, svega četiri odsto odgovara da plaća poslodavac, a za sedam odsto plaća "neko drugi".
      
       Dostupnost
       Sledeći rezultat dovodi u pitanje mišljenje kako je mobilni telefon ljudima potreban radi lakšeg obavljanja poslova - u privatne svrhe ga koristi 49 odsto ispitanika, u privatne i poslovne 39 odsto, a samo u poslovne tek 12 odsto anketiranih. Ovo ima veze sa našim mentalitetom- cinici kažu da ljudi ovde pristaju da nose ako treba pocepane čarape, ali neće da se blamiraju pred svetom bez mobilnog telefona. Ekstremni slučajevi šetaju i po više komada i bar preko dva govore u isto vreme.
       Mereno, međutim, prema bruto društvenom proizvodu, građani Srbije troše srazmerno manje na mobilne telefone u odnosu na bogatije zemlje, ali ipak neretko iznad svojih realnih mogućnosti. Zato, prema istraživanju G-17, oko 82 odsto korisnika kao najvažnije poboljšanje koje im se može ponuditi, navodi sniženje cene. Među nekorisnicima, više od polovine kao razlog apstinencije takođe navodi cenu. Može, smatraju, biti vrlo naporno kad je čovek u svako doba dana i noći "dostupan".
       Na kraju, poenta istraživanja - na pitanje da li bi promenili operatera, ako bi se pojavio "neko treći", 36 odsto korisnika odgovara odrečno, 25 odsto potvrdno, dok ostalih 39 odsto bira opciju "možda". Potencijalni treći, kad god da dođe, pored lobista ima očigledno i unapred spremne interesente.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ