NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Velika jeza

Mi ovakvu situaciju u zdravstvu doživljavamo kao ozvaničavanje eutanazije radi smanjenja broja pacijenata, kaže Sonja Živković

      Mršave žene u velikoj bolničkoj sobi Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije smešile su se iako je prošlo jedanaest odnosno šest dana otkad je prestala da radi i poslednja mašina za zračenje koja im je jedini lek. Činilo se da im je drago da sa nekim prekrate mučno čekanje na terapiju zračenjem koja se prekinula zbog kvarova na aparatima. Jedini uslov za razgovor bio je da sačekamo desetak minuta da se malo doteraju zbog fotografisanja.
      
       Poniženje
       Četrdesetsedmogodišnja Sonja Živković iz Doboja ima elegantnu plavu maramu na glavi, minđuše i efektnu, ali diskretnu šminku. Leči se od karcinoma na materici i dojci. Izgleda da je najživahnija u sobi i kroz smeh najavljuje da će lično, ukoliko se aparati ubrzo ne osposobe za rad, organizovati štrajk nezadovoljnih pacijenata: "Bićemo štrajkači u pižamama. Takvi ćemo izaći na ulicu. Mi ovakvu situaciju u zdravstvu doživljavamo kao ozvaničavanje eutanazije radi smanjenja broja pacijenata."
       Sonja misli da "obezbeđivanje uslova za lečenje treba da bude prioritet svakoj vlasti" i da "svaku vlast treba da zanima šta se događa u društvu". Kaže da ako pacijent dođe na tretman u bolnicu koji obično traje 20 dana, on posle toga izlazi sa drugačijom energijom, s nadom da će ozdraviti. "A ako boraviš dva meseca na silnim prekidima zbog kvarova aparata, zapadaš u depresiju iz koje malo ko može da te iščupa."
       S njom se slažu sobne drugarice Dušanka Aksentijević iz Trstenika i Nadežda Janković iz Velike Plane ali i ostale koje su ostale povučene u sebe. Angelini Marković (45) iz Lazarevca takođe je nekoliko puta prekinuta terapija zbog kvarova na aparatima za zračenje. Ona ne krije suze, kroz jecaj priča: "Svako od nas bi da što pre izađe iz bolnice i ode svojoj kući... ali, ipak smo tu mnogo duže nego što bi trebalo. Bilo bi lepo da nam neko pomogne, jer život dosta znači..."
       Čuje se buka u sobi do njihove. Unose mladu ženu u prilično teškom stanju. Zaposleni su je očekivali nekoliko meseci ranije, ali nije uspela da dođe na vreme, jer nije imala dovoljno novca za put iz Republike Srpske, priča nam Branka Matić, glavna sestra Odeljenja za ginekološko-onkološka oboljenja. Svi zaključuju da se u bolničkom životu Srbije (osim rukovodećih kadrova) malo šta promenilo. Ovaj nacionalni institut i dalje kuburi s aparatima i tehničkim pomagalima starim preko 30 godina, a konstantno nedostaju posteljina, spavaćice i pižame (novi peškiri su se odnekud stvorili). "Naši pacijenti na Odeljenju provedu prosečno oko 45 dana. Nemaju ni televizor, ni radio, ništa što bi eventualno moglo da ih oraspoloži." Pacijentkinje kažu da nemaju osnovna sredstva za održavanje higijene. Same nabavljaju toalet-papir i sapun, a topla voda je ovde retkost. "Ponižavajuće je da ne možete da se operete pred lekarski pregled..."
      
       Ljutnja
       Zbog specifičnosti bolesti koja onkološke bolesnike često menja i fizički i psihički (depresija se gotovo podrazumeva) i zbog nenormalnih okolnosti u Institutu prisustvo psihologa bilo bi neophodno. Tako je u svim zapadnoevropskim zemljama. Institut je već neko vreme bez ove važne osobe, jer prethodno zaposlena više nije mogla da izdrži i više ne dolazi na posao. "Podrška je ovim ljudima najpotrebnija. Uostalom, u stranim bolnicama podršku psihologa ima i lekar koji leči obolele od malignih bolesti", ističe primarijus radiolog Sonja Petrović-Stupar. O posledicama zastoja svih mašina ona kaže: "Svaki dan je važan kada je zračna terapija u pitanju. Na nju se ne sme čekati (nekad je i deset dana pogubno), niti se sme prekidati."
       Do izlaska ovog teksta kvarovi na aparatima za zračenje će biti otklonjeni - tvrde nadležni, ali lečenje 350 bolesnika je prekinuto i još tolikom broju bolesnih ljudi odgođen je početak lečenja. I pre šest meseci dogodilo se isto - prvi put u istoriji ovog instituta prestali su da rade svi aparati koji život znače. Uprava ove institucije obavestila je javnost i sve nadležne u državi koji su im još tada obećali pomoć, pre svih Vlada Srbije. Ministar finansija Božidar Đelić i potpredsednik vlade Žarko Korać složili su se da je neophodna nabavka nove opreme za radioterapiju u svim onkološkim centrima u Srbiji ali se, do danas, ništa nije uradilo.
       I posle prošlonedeljne havarije ljudi iz vlade ponovo ne škrtare na obećanjima. Zatražili su od rukovodstva da im dostavi spisak neophodnih mašina za zračenje posle čega se vlada obavezala da će raspisati konkurs za njihovu nabavku. Iz pouzdanih izvora NIN saznaje da su se ministri veoma naljutili što su javnost i mediji upoznati s katastrofalnim stanjem pa su čak rukovodiocima Instituta spočitali što nisu dizali galamu u vreme prošlog režima dok sad to na sav glas čine. S druge strane, mnogi sumnjaju da je situacija toliko dramatična jer se Nikola Mitrović bivši direktor ove ustanove do oktobra meseca 2000. godine kao visoki funkcioner JUL-a hvalio kako Institutu dobro ide, te je uvreženo mišljenje njegovih kolega iz drugih zdravstvenih ustanova da je "mogao da pomogne svoj Institut kao niko drugi". Uostalom bio je predsednik Odbora za zdravstvo JUL-a dok je Mirjana Marković bila član Etičkog komiteta Instituta.
       Pre samo nekoliko godina Mitrović se hvalio: "Mi nemamo ozbiljnijih finansijskih problema i veoma smo dobro opremljeni: posedujemo skener, magnetnu rezonancu, gama-kamere, ultrazvučne aparate i dovoljne količine lekova. Ovo je utoliko značajnije što ne dobijamo ni dinara iz budžeta, već se finansiramo iz sopstvenih izvora." Najavljivao je da će do kraja 2000. godine naša zemlja početi da proizvodi domaće citostatike u fabrici "AC Farm". Posle 5. oktobra iste godine, bez dvoumljenja je podneo ostavku i ubrzo, bio je priveden u policiju i pritvoren zbog sumnje da je umešan u niz malverzacija prilikom kupovine lekova. Recimo, ukupna cena paketa citostatika kupljenih 1998. godine, nekako je uvećana za oko 350 000 maraka. Danas, njemu se sudi za "zloupotrebu službenog položaja" kao i njegovim saradnicima Tomislavu Jankoviću, bivšem direktoru Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu, Zoranu Višnjiću, bivšem direktoru "Medifarma", i Radoslavu Sekuliću predsedniku Upravnog odbora firme "Best grup" - svi oni su osumnjičeni za malverzacije sa citostaticima.
       Mnogi miljenici prošlog režima u belim mantilima odmaraće, kako sada izgleda, iza rešetaka.
      
       Kolaps
       Slobodan Čikarić direktor Službe radioterapije ističe da je stanje na Institutu već duže vreme alarmantno i da su oni slali apele i elaborate i prethodnoj vlasti - poslednju u martu 2000.godine. Nikakav odgovor nisu dobili. Nikada ranije, kao tokom ove godine, nije se desilo da svi uređaji prestanu s radom. Šta je uzrok kolapsu radioterapije u Srbiji (slična je situacija i u Nišu, Kragujevcu, Kladovu, Sremskoj Kamenici)? Samo u Beogradu leči se 50 odsto obolelih u zemlji, uključujući Republiku Srpsku i tu se kreira onkološka politika države.
       "Pogrešna investiciona politika poslednjih deset godina dovela je Institut u očajan položaj. Za citostatike godišnje odlazi između četiri i pet miliona maraka a za radioterapijske mašine - ništa. U stvari, greška je u zakonu. On mašine za zračenje ne tretira kao lek iako one to po svim parametrima jesu. Prethodno rukovodstvo otvaralo je paramedicinska i nemedicinska odeljenja, dok je lavovski deo odlazio u fantomsku fabriku citostatika", kaže profesor Čikarić. Pod paramedicinskim odeljenjima naš sagovornik podrazumeva Odeljenje marketinga kao i nesuđenu radio-stanicu koju je Mitrović napravio u prostorijama Instituta, a koja je koštala 200 000 dolara. Rukovodstvo pokušava da povrati taj novac i da ga iskoristi za popravku polumrtvih mašina. Do sada je nova uprava pokušala i sama da delimično reši svoj problem tako što joj Republika Srpska duguje oko 4,5 miliona maraka ali je nedostatak novca u Republičkom fondu usporio ovaj proces. U međuvremenu, sklopljen je ugovor sa RS i Simensom koji će Institutu poslati na ime dugova - linearni akcelerator koji košta tri miliona maraka. Od ukupno 800 000 maraka dosadašnje humanitarne pomoći Institutu, svega 90 000 maraka dodeljeno je radiološkoj onkologiji i ta donacija je dobijena od "Lekara sveta" iz Francuske.
       Radioterapija kao lek koristi jonizujuće zračenje koje proizvodi u megavoltažnim mašinama čija se cena kreće od jednog do pet miliona maraka. Za jednogodišnju potrošnju citostatika u Institutu se može nabaviti najskuplja megavoltažna mašina za dobijanje visokoenergetskih fotona i elektrona koja će proizvoditi lek tokom 12 do 15 godina, računa dr Čikarić.
      
       Lek
       Kroz ovu kuću godišnje prođe između šest i osam hiljada obolelih. Oni se leče hirurškim putem (njih 51 odsto), hemioterapijom (31 odsto) i radioterapijom (58 odsto). Radioterapija je dakle samostalna ili u kombinaciji s ostalim terapijama dominantna u Institutu. Tako je i u svetu. Zbog toga se u razvijenim zemljama Evrope broj ovakvih mašina kreće između tri i šest na milion stanovnika dok kod nas jedan aparat opslužuje dva miliona stanovnika. "Pre 20 godina u Institutu smo imali četiri megavoltažne i dve ortovoltažne mašine za zračenje. Danas ne radi nijedna mašina. Samo su Beogradu, po svetskim standardima, potrebne bar četiri mašine za optimalno funkcionisanje radiološke onkologije", kategoričan je Čikarić.
       Ovih dana stručnjaci će staviti na papir sve što im je neophodno za dalji rad i proslediti ga Vladi Srbije. Doktor Čikarić misli da se poželjna suma kreće između 12 i 15 miliona dolara za Institut i ostale centre u Srbiji. "Popravke ne vrede bez novih mašina, pogotovo što se naše eksploatišu tri puta više nego u drugim zemljama." Ovo je važno, jer stručnjaci predviđaju da će nam se buran život koji smo vodili poslednjih desetak godina obiti o glavu: procenjuje se da će u narednih 20 godina kod nas porast obolelih od maligniteta biti za deset odsto veći od svetskog proseka. U Srbiji će 2020. godine 300 000 ljudi bolovati od neke vrste karcinoma. "Poslednji je čas da se osmisli i počne da sprovodi dugoročna zdravstvena politika", mišljenje je Čikarića. Može li se taj posao ozbiljno uraditi bez ministra zdravlja?
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      
      
Trenutno stanje

1. Linearni akcelerator nabavljen 1977. godine definitivno ne funkcioniše već deset godina. Bunker u kome je smeštena mašina služi kao magacin uglavnom za citostatike.
       2. Izotopska mašina (takozvana kobalt-bomba) nabavljena je pre 25 godina. Definitivno je mrtva od jula 2000. godine. U bunkeru se nalazi oslabljen izvor Co-60 čije odlaganje u "groblje" izotopa zahteva znatna novčana sredstva - preko 100 000 maraka.
       3. Linearni akcelerator nabavljen 1987. godine, i bio je u funkciji s dužim i kraćim prekidima do pre mesec dana. Za neke rezervne delove stigla je humanitarna pomoć u iznosu oko 100 000 maraka. Sada je vitalni deo mašine u kvaru a njegova nabavna cena iznosi oko 230 000 maraka. Mašini je odavno istekao rok trajanja i radila je tri puta više od dozvoljenog. Neophodni deo je nabavljen, svaki čas se očekuje da stara krntija proradi.
       4. Linearni akcelerator "Varian" nabavljen je 1994. godine i to je najskuplja mašina u Institutu. Kvar je otklonjen pre neki dan. Prema prvim procenama stručnjaka, najverovatnije će i za ovu mašinu biti potrebno nabaviti vitalne delove čija je cena preko 200 000 maraka.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu