Model privatizacije EPS-a upadljivo nalikuje onome predloženom u Programu restrukturiranja elektroprivrede u Srbiji koji je urađen za potrebe United States Energdž Association (USEA)

      Nemaju zaposleni u Elektroprivredi Srbije zašto da brinu, pošto će sasvim sigurno osetiti blagodeti prelaska na tržišno ekonomisanje, sve i ako padnu na braniku tranzicije i ostanu bez posla; osmisliće Vlada Srbije socijalne programe i popuniti fondove, prekvalifikovati radnike ili ih poslati u penziju, zaposliti u novim rudnicima (kada budu otvoreni) ili u malim i srednjim privatnim preduzećima, opet, kada takva budu otvorena. Tako za NIN kaže srpski ministar rudarstva i energetike Goran Novaković, najavljujući skori početak restrukturiranja EPS-a koje bi, u stvari, trebalo da bude predigra za konačno rešavanje (pečaćenje?) njegove sudbine, s konačnim ciljem da za "šest-sedam godina vi, kao kupac, možete da birate od koga ćete da kupite struju, a rezultat toga je da će njena cena pasti". Nevolja je, međutim, u tome što će ona, da bi pala, najpre morati poprilično da poraste.
       Program restrukturiranja EPS-a koji sastavljaju Vlada Srbije i nadležno ministarstvo, a koji treba da "utegne" najveću kompaniju u ovoj zemlji i od nje načini "normalno preduzeće", sačinjen je, i biće objavljen krajem ove, odnosno, početkom naredne nedelje. "Program restrukturiranja predviđa da se EPS razbije u tri kompanije - za proizvodnju struje, prenos i distribuciju. U okviru proizvodnog dela postojaće dve kompanije, hidro i termoproizvodnja, u okviru koje će biti i površinski kopovi uglja pošto čine tehnološku celinu sa termoelektranama", govori ministar Novaković, dodajući i da će umesto postojećih 11 distributivnih preduzeća biti osnovano pet: "Novoosnovane kompanije bile bi u prvom naletu vlasništvo države, a onda bi se polako privatizovale."
      
       Otkazi
       Do početka privatizacije EPS-a će se, ipak, pričekati još bar dve-tri godine, a prvi je nalet ono što najpre treba izdržati; cena struje će do te, 2004/2005. godine, planira se, dostići "ekonomski isplativ" nivo od oko četiri i po centa po kilovat-času, što će pokrivati ne samo operativne troškove već izmirenje ostalih finansijskih obaveza, remonte, amortizaciju i "povraćaj uloženog kapitala". A ko će "pokriti" račune (računčine) koje će građani tada dobijati? Ministar se nada da će rast cene struje biti praćen rastom zarada ("Ako vam je plata nekih 800-1000 maraka, i žena vam zarađuje još 600-700, neće biti problem da se plate računi za ta dva zimska meseca", kaže), ali, složiće se, dosad to praćenje i nije bilo baš - u stopu.
       No, nije problem samo ovde, "utezanje" EPS-a značiće i otpuštanje popriličnog dela od sadašnjih 63 hiljade zaposlenih. "Postoji fama da restrukturiranje podrazumeva otpuštanje radnika. Pa jeste, podrazumeva otpuštanje nekih radnika, ali kojih to radnika? Svaki od delova EPS-a, kada se odvoje, videće se koliko će moći da opstanu na tržištu", govori ministar Novaković, dodajući doduše da "nema restrukturiranja dok ne bude para za socijalne fondove". Novaković ne zna koliko ljudi će morati da promeni posao. - "Teško je dati cifru", kaže - premda napominje da će za desetak godina, "kada EPS bude radio samo prenos struje, u njemu raditi između tri i pet hiljada ljudi".
       I tako dolazimo do dela priče koji je, zasad, na dugom štapu ali, izgleda, ipak neminovan - privatizacija naše nacionalne elektroprivrede. Premda će nekoliko puta ponoviti da su različite opcije i dalje u igri, čak i češko-slovenački (pošto već govorimo o zemljama u tranziciji) model zadržavanja čitave kompanije u državnom vlasništvu, Novakovićevo ministarstvo najbliže je, izgleda, onom liberalnijem, britansko-američkom principu koji "veoma dobro funkcioniše, ali ne uvek, što se pokazalo nedavno na primeru Kalifornije". Ipak: "Efekat liberalizacije i privatizacije EPS-a može da bude samo dobar." Ovakav model budućnosti EPS-a, za koji se u najmanju ruku može reći da je razrađeniji od svih ostalih, podrazumeva, dakle, privatizaciju distribucije i proizvodnje struje, dok bi u državnom vlasništvu ostao samo njen prenos. U toj varijanti, napominje ministar, najpre bi se privatizovala distributivna preduzeća.
      
       Prodaja
       Interesantno je, inače, poređenje koje koriste stručnjaci da bi opisali svoje viđenje ovakvog rešenja sudbine Elektroprivrede Srbije: "To je kao kada biste prodali srce i vene, a zadržali arterije." Ovo je, dodajmo, doslovan i zajednički komentar i stručnjaka EPS-a i onih izvan firme koji inače koriste svaku priliku da ih napadnu. Ministar pak, odgovoriće lakonski: "To je stari mentalitet. Svuda u svetu je dokazano da firme koje su u privatnom vlasništvu rade bolje." S druge strane, činjenica je i da se, pored spomenutih Češke i Slovenije, i druge evropske zemlje, poput Francuske ili Nemačke, opiru liberalizaciji svog elektro-energetskog tržišta, ali o ovome nam, u budućnosti, tek predstoje šire diskusije.
       U svakom slučaju, model privatizacije EPS-a o kome je ovde reč upadljivo nalikuje onome predloženom u Programu restrukturiranja elektroprivrede u Srbiji koji je urađen, kako stoji na naslovnoj strani dokumenta do koga je NIN došao, "za potrebe United States Energdž Association (USEA)", a čije je "curenje" u javnost izazvalo poprilično nezadovoljstvo kod nadležnih državnih službenika. Sada međutim, ministar Goran Novaković reći će, "tako je, to je nešto što je vrlo slično", i priznati da "smo to zajedno uradili". Ali, to može da se pročita i na strani pet dokumenta: "Ovaj izveštaj je pripremio tim domaćih i stranih konsultanata u saradnji sa predstavnicima republičkog Ministarstva rudarstva i energetike i Elektroprivrede Srbije." S druge strane, angažovani od strane USEA, radili su "konsultanti firme Dilojt tuš, PPL Resources i International Resources Group Ltd". Cilj programa (pod tačkom b): "Formiranje industrijske strukture koja će omogućiti prenos rizika investiranja i odgovornosti sa Vlade Republike Srbije na privatni sektor."
       USEA je, inače, asocijacija koja okuplja veliki broj američkih privatnih energetskih kompanija, državnih institucija, ministarstava i agencija (poput USAID-a koji je i pomogao izradu ovog programa), naučnih laboratorija...
      
       Sumnja
       Član je ove asocijacije i Dilojt tuš, što bi svakako moglo da baci zrnce sumnje na potpunu nepristrasnost njegovih preporuka Vladi Srbije o tome šta da uradi sa EPS-om (ko je spreman da stavi ruku u vatru garantujući da je preporučeni model restrukturiranja više u skladu s našim državnim interesom nego s interesom eventualno zainteresovanih kompanija iz asocijacije?). Ministar Novaković objašnjava pak da se ova firma ne bi kockala sa svojom reputacijom, pošto od nje zapravo i živi, ali kaže i, "nisam razmišljao o tome i nisam odlučivao o tome", te, da izbora u izboru konsultantske kuće zapravo nismo ni imali: "Kada imate novac možete da budete jako nezavisni; kada ga nemate, kao mi, onda ćete da kupite od onih koji će da vam ga daju. A onda vam oni postavljaju i određene uslove." Drugim rečima, pošto je USAID platio izradu programa, sam je i odabrao izvršioca, čemu je pogodovalo i to što je Dilojt tuš jednu studiju restrukturiranja EPS-a već uradio 1997. godine, tako da ju je sada samo osavremenio. "Mogli smo mi da nađemo i drugu firmu", kaže Goran Novaković, "ali bi to mnogo koštalo".
       Logično je i očigledno pitanje koje se dalje nameće, gde leži interes Amerikanaca da ulože novac i vreme u izradu Programa restrukturiranja elektroprivrede u Srbiji, odnosno, rade li to oni na kupovini EPS-a, pogotovo što se među izrađivačima Programa nalazi i kompanija PPL, i sama članica USEA, koja već ima sličnih poslovnih interesa u Evropi?
       Očiglednome se međutim na put stavlja ministar Novaković, koji će reći i da "postoje i druge studije", da su "sad bili i neki Irci koje je poslala Evropska unija", ali i, "ja ne vidim Amerikance kao neke specijalne kupce u energetskom sektoru". "Za Amerikance je, kako oni vide, rizik skoro neprihvatljiv. Ali videćemo, videćemo kako će se situacija odvijati..." kaže Novaković, napominjući da u ovom trenutku u ulozi potencijalnog kupca pre vidi velike zapadnoevropske kompanije, premda konkretnih razgovora na ovu temu još nije bilo.
       Rizik investiranja u Jugoslaviju (Srbiju) svakako da nije mali, naprotiv, i tom se delu argumentacije malo šta može prigovoriti izuzev, kako to da su se, onda, USEA i njene članice pojavile (pojavljuju) na tržištima Makedonije, Bosne, Moldavije, Gruzije, Jermenije, Kazahstana, Kirgistana, kao i na onim, ipak sigurnijim, Poljske, Mađarske, Litvanije, Letonije, Bugarske i Rumunije?
      
       Budućnost
       Američka asocijacija i predstavnici vlada svih gorepobrojanih zemalja učestvovali su, juna 2000. godine, na konferenciji o privatizaciji energetskog sektora održanoj u Budimpešti. Preporučeni i ponegde već sprovedeni model restrukturiranja i privatizacije, te redosleda poteza i u jednom i u drugom procesu, u dlaku su identični programu čije nam je osnovne crte prepričao ministar Novaković, ali, ne manje zanimljivo je i ostalo što stoji među zaključcima skupa: na putu ka svetlijoj budućnosti u kojoj će liberalizovano tržište oboriti cenu struje stoji, odmah po privatizaciji, to što se "potrošači mogu suočiti sa višim cenama" uz ukidanje svih subvencija, a "mogući su i (novi) gubici posla kako bi privatne kompanije postale efikasnije". Postaće one efikasnije i "poboljšanom naplatom" odnosno "selektivnim isključivanjima neplatiša", i to uz preporuku da se zakon formuliše tako da ne postoji pravo žalbe na odluku o isključenju struje kako se ne bi gubilo vreme.
       Uzgred, podsetimo i na ministrovu najavu da bi se najpre privatizovale distribucije, a potom proizvodnja - preporučuje se to i u zaključcima budimpeštanske konferencije, a "razlog za ovaj redosled je jednostavan. Tipično, postoji neodložna potreba da se poboljša priliv novca i naplata od potrošača. Kada je distribucija privatizovana i priliv novca stabilizovan i transparentan, proizvođač (struje) u boljoj je poziciji i ima veću šansu da će mu biti plaćeno".
       Vredi spomenuti i još jednu od preporuka, ovoga puta zemljama koje pate od nedostatka struje, a koja kaže da "može postati neophodno da se dozvoli cross-onjnership, tj. da vlasnici distribucije poseduju i proizvodnju", tobož da bi obezbedili snabdevanje potrošača.
      
       Uzori
       Povrh svega toga, iako se jednodušno konstatuje kako prenos električne energije ne treba privatizovati pošto je od strateškog značaja, preporučuje se ipak, kao logična, prodaja i ovog dela elektro-sistema.
       Ukratko, dakle, na državi je da obavi najprljaviji deo posla - otpuštanja, finansiranje toga, poskupljenja struje, ubeđivanje javnosti da se sve to čini u njenom interesu - a tek onda će inostrani strateški partner biti privučen na tržište. Zašto bi se, onda, elektroprivreda uopšte i prodavala, pogotovo ako izađemo na cenu od četiri i po centa za koju Svetska banka ocenjuje da bi "bila dovoljna za nacionalnu elektroprivredu"? "Zato što nam treba novac za nova ulaganja, u zaštitu životne sredine, izgradnju novih bolnica...", odgovara ministar Novaković.
       Naposletku, oceniće, "svi više-manje znamo šta treba da se uradi, problem je da se to uradi". Da li je, međutim, problem budućnosti EPS-a baš toliko jednostavan da se može rešiti na jedan jedini način, ili je moguć i nekakav drugačiji put, postaće jasnije već kada vladin program restrukturiranja stane pred javnu raspravu. Uostalom, setimo se, kada smo krenuli put tranzicije, da li su nam uzor bile Češka i Slovenija ili Bugarska i Kirgistan?
      
       NIKOLA VRZIĆ