Najpoznatiji bosanski Srbin general Ratko Mladić, više se ne nalazi u Srbiji. U kontaktima sa zapadnim zvaničnicima načelno je dogovoreno da Tužilaštvo u Hagu neće podizati nove optužnice, kao i da predsednik Srbije neće biti izručen do kraja mandata

      Pošto su zbog uskršnjih praznika zaposleni u američkoj administraciji imali slobodan dan, nekoliko najviših jugoslovenskih i republičkih funkcionera preuzelo je obavezu da ovdašnjim smrtnicima saopšti vest o uvođenju sankcija. Nešto posle ponoći, predstavnici Stejt departmenta izjavili su da je državni sekretar Kolin Pauel odložio donošenje odluke o sertifikaciji pomoći (oko 40 miliona dolara), na osnovu čega bi se dalo zaključiti kako je priča o sankcijama bila samo gruba prvoaprilska šala. "Odlučili smo da ne odlučimo", rekao je Rojtersu američki diplomata, dodajući da ne postoji precizan vremenski okvir u kome bi Pauel saopštio odluku.
       Nekako istovremeno, vodeći srpski političari su takođe odlučili da ne odluče, ali zato imaju veoma precizan vremenski okvir.
       "Vlasti u Beogradu su učinili značajan napredak u ispunjenju uslova, ali državni sekretar smatra da je još preuranjeno za sertifikaciju", izjavio je portparol Pol Riker i podsetio da SAD očekuju korake ka ispunjenju trećeg uslova, pune saradnje sa Tribunalom u Hagu.
      
       Novi realisti
       Oslobađanjem albanskih zatvorenika i obustavom finansiranja Vojno-školskog centra u Republici Srpskoj ispunjena su prva dva uslova. Evropska unija je saopštila da će nastaviti sa finansijskom pomoći SRJ bez uslovljavanja, ali je napomenula da očekuje potpunu saradnju sa Hagom. To što sankcije nisu uvedene, nipošto ne znači da zemlja nije došla u ozbiljnu krizu, ponašajući se kao čovek sa istanjenim živcima koji stavlja jednu nogu nad provalijom, ispipava gustinu vazduha i vraća se kući. Dramatični noćni sastanci, posleponoćna obraćanja prozeblim novinarima, grčevita jurnjava za vremenom i propuštenim milijardama dolara, postali su sastavni deo neodgovorne politike, koja je 1. aprila ušla u novu, nadrealnu fazu.
       Tog dana, predsednik Crne Gore Milo Đukanović izjavio je da je neshvatljivo što savezna skupština nije još donela zakon o Hagu, iako bi, do sada, svako pominjanje nepostojeće savezne skupštine doživljavao kao tešku ličnu uvredu. Predstavnici Socijalističke narodne partije u saveznoj vladi podržali su odluku Vlade Srbije o neposrednoj primeni Statuta Tribunala, mada su do sada blokirali donošenje zakona kojim bi se predvidela izručenja. Protiv smenjivanja načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića izjasnili su se Milo Đukanović, predsednik Srbije Milan Milutinović i reformistički deo vladajuće koalicije, uz ocenu da nije vreme za tako radikalne poteze.
       U neformalnim razgovorima, predstavnici reformističkog bloka su govorili kako se svi putnici za Holandiju kriju u vojnim objektama, ili da je vojska spremna da osujeti neka od izručenja, ali su te priče nekako utihnule nakon što se Pavković diskretno približio Đinđiću. Kao još jedna od prepreka što se u Ševeningenu nisu pojavili novi stanari, pominje se nespremnost policije da učestvuje u takvim akcijama (navodni povod za protest "crvenih beretki" bilo je hapšenje braće Banović), kao i odbijanje sudija da napišu odgovarajuće rešenje. Te priče, međutim, imaju rok trajanja do prvih izručenja.
       Na području Jugoslavije se, prema relativno ozbiljnim izvorima, nalazi sedam optuženih lica sa ovdašnjim državljanstvom i 15 osoba iz Republike Srpske. Najpoznatiji bosanski Srbin general Ratko Mladić, za koga se najviše interesuje američka administracija, više se ne nalazi u Srbiji. U kontaktima sa zapadnim zvaničnicima načelno je dogovoreno da Tužilaštvo u Hagu neće podizati nove optužnice, kao i da predsednik Srbije neće biti izručen do kraja mandata.
       Nekoliko nedelja pre isteka ultimatuma, obavešteni novinari su mogli da čuju kako će se izručenja dogoditi prvih dana aprila, jer su hapšenje i izručenje Miloševića, obavljeno 31.marta sat i po pre ponoći po američkom vremenu i noć uoči Donatorske konferencije u Briselu, naišli na odlične efekte među zapadnim prijateljima ali i značajnu osudu među domaćim biračima. "MUP je bio spreman da izvrši svaku vrstu obaveze koju je pred njega postavila republička vlada ali vlada nije htela da u sumrak 31. marta još jedanput gura naše društvo u onu vrstu ekstremne pozicije kakva je postojala pre godinu dana. Ultimatum nas ne interesuje, mi želimo da postignemo takvu saglasnost da bi se politika mogla sprovoditi bez dodatnih otežavajućih posledica", izjavio je šef poslaničke grupe DOS-a Čedomir Jovanović.
       Jedan od sagovornika NIN-a kaže da su dvojica optuženih, u kontaktima sa predstavnicima vlade, načelno pristala da dobrovoljno odlete za Amsterdam, ali su oko 15. marta predstavnicima republičkih vlasti rekli da su promenili mišljenje. "Ne mogu da kažem da ih je neko nagovorio, ali su možda promenili mišljenje dok su slušali kako predsednik države svakodnevno baca drvlje i kamenje na Hag. Zato smo hteli da Koštunicu izvedemo na čistac, da pokažemo kako ta politika uvlači zemlju u izolaciju, sankcije i sukob sa čitavim svetom", kaže jedan od Đinđićevih saradnika.
      
       Reformisti i legalisti
       Žestoki verbalni obračuni, u kojima se pravi perverzan izbor između milijardi dolara i pravne države, sankcija i odgovornosti, nisu dali odgovor na pitanje u čemu je pravi izvor sukoba. Da li je pitanje saradnje sa Hagom jedan od uzroka sukoba Koštunice i Đinđića ili je haško pitanje poslužilo samo kao sredstvo kojim se ta bitka zaoštrava?
       Iz bloka, koji sebe naziva reformskim, može se čuti da Koštunica ima jedan nastup prema svetu, a drugi pred domaćom publikom, da je spreman da zbog teorijskih principa žrtvuje sve ekonomske rezultate Vlade Srbije, da koalicionim partnerima obično prepušta prljave poslove a za sebe čuva samo ugled i poštovanje. "On dobro zna da se mora sarađivati, ali organski ne podnosi ni Hag, ni Amerikance i tu je glavni problem za nas", kaže pripadnik ekspertskog krila DOS-a, koji se pita kako Koštunica nije uspeo da ubedi SNP za godinu dana, a Đinđić jeste za nekoliko dana. Premijer je na haškom pitanju uspeo da izoluje Koštunicu u zemlji, a svetu poruči kako je on vlasnik svih ključeva u Srbiji, procenjuju njegovi simpatizeri. Nevolja je što uzimanjem ogromnog komada moći premijer mora da preuzme takav komad odgovornosti, što u Srbiji nije preterano preporučljivo.
       Druga strana odgovara da se odlukom Vlade Srbije suštinski ukida zakonodavni i sudski deo vlasti, da je DSS preuzeo najveću moguću odgovornost kada je pripremio verzije zakona o Hagu ("mogli su posle da tvrde kako su sva izručenja obavljena po našem zakonu"), da Đinđić želi Zapadu da pokaže kako je kooperativniji od Koštunice i da istovremeno podeli odgovornost kod kuće, da ne želi zakon jer izručenja koristi za brojne trgovačke aranžmane sa optuženim ili osumnjičenim licima. "Velikom kampanjom i neverovatnom dramatizacijom kako će se nebo srušiti na nas, Đinđić želi samo da pripremi javnost za izručenja, kao što su prošle godine, uoči Vidovdana, mediji bili zasipani pričama o hladnjačama da bi to bilo potpuno zaboravljeno", kaže funkcioner legalističke stranke.
       U čitavoj priči uopšte nije jasno zašto se saradnja sa Hagom doživljava kao prljav posao, jer se do sada verovalo da je ispitivanje zločina najsvetliji zadatak demokratskih snaga u zemlji.
       Nije jasno zašto se Koštunica označava kao glavni krivac izolacije, kada njegova stranka ne učestvuje u saveznoj, republičkoj, pokrajinskoj vladi, dok se reformisti hvale kako sada imaju vojsku i SNP na svojoj strani. Ostaje sasvim nejasno zašto nove vlasti u Srbiji nisu pokrenule nijedan proces za ratne zločine u zemlji, jer bi takva aktivnost mogla da ublaži pritiske iz sveta.
      
       Udvaranje javnosti
       Problem svih problema je, izgleda, u nečemu što se zove javno mnjenje. Prema svim dosadašnjim istraživanjima, ubedljiva većina građana negativno ocenjuje Tribunal u Hagu, ali se istovremeno žestoko grozi i na samu pomisao sankcija, izolacije i sukobljavanja sa svetom. Gnušanje nad Hagom i prodajom ljudi kao jedinim izvoznim uspehom naše vlasti, bilo bi svakako znatno slabije kada bi ljudi počeli da osećaju plodove kooperativnosti sa svetom. Ali ne osećaju, i sve se manje nadaju poboljšanju ekonomije.
       U međuvremenu je počeo proces Miloševiću koji je prosto okamenio negativan stav prema Hagu, a direktni televizijski prenosi izgleda nisu doprineli katarzi, suočavanju sa istinom, odgovornošću i pomirenjem. Vatrene zagovornike politike ekstradicionizma je suđenje stoleća stavilo pred veoma neugodno usklađivanje rejtinga u međunarodnim organizacijama i podrške u Srbiji. Kada dođu izbori, vodeći ljudi neće održati nijedan miting u Vašingtonu ili Briselu. Poslednja dva potresa, slučaj Perišić i 31. mart, pokazuju da veliki broj dosovskih funkcionera brani američke interese vatrenije od samih američkih zvaničnika, ponašajući se kao ljudi koji otvaraju kišobran svaki put kad se naoblači u Vašingtonu. U demokratskom društvu je takvo ponašanje sasvim legitimno, ali je problem što se njihov nesporan ugled na Zapadu nikako ne prenosi na ugled zemlje koju predstavljaju. Ta vrsta servilnosti ili prekomerne kooperativnosti mogla bi da bude motivacioni pokretač za nova, neprijatnija uslovljavanja, koja bi potkopala ono što predstavlja bazu demokratskih snaga u Srbiji.
       Posle promene stava SNP-a, ponovo je otvorena dilema: zakon ili primena Statuta, što ne znači da će izručenja čekati legalizaciju saradnje. Predsednik Veća građana savezne skupštine Dragoljub Mićunović izjavio je u sredu posle podne, kada su ponovo održane konsultacije DOS-a i SNP-a, da bi se na dnevnom radu skupštine uskoro mogao naći Grubačev zakon o saradnji sa Hagom. Preživeli optimisti se nadaju da će on biti usvojen dok još bude imao na šta da se odnosi.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

Odluka ili uredba U "Službenom glasniku" Republike Srbije od 27.marta pod rednim brojem 441 objavljena je odluka vlade, koja se u medijima inače naziva Uredbom o saradnji sa Hagom. Zanimljivo je da odluka, koju je potpisao potpredsednik vlade Jožef Kasa, uopšte nema naziv, što inače imaju sve odluke, uredbe ili rešenja vlade. Istorijska odluka smeštena je između uredbe o izdavanju doplatnih poštanskih maraka u 2002 i o odluke o obrazovanju komisije za podsticanje ulaganja u privredu (sledi odluka o obrazovanju saveta za evropske integracije).        Pozivajući se na član 90 tačka 2 i člana 135 tačka 2 Ustava Srbije, vlada je odlučila da će republički organi "postupati po proceduri koja je određena Statutom i Pravilnikom o postupku i dokazima tog suda". Drugi član odluke kaže da će se primenjivati do donošenja zakona.