Ako, na trenutak, ohladimo kapisle, mogli bismo reći da je sadržina američkog zakona slična nedavno donetom propisu o naplaćivanju kazne od 1 000 dinara, u slučaju kad pešak prelazi preko neobeleženog prelaza ili "na crveno svetlo". Razumno je pretpostaviti, da sve dok se držimo javno oglašenog, korisnog, mada ne i popularnog pravila, nema potrebe da se upuštamo u valjanost utvrđene cene kazne

      Na berzi dana Nikola Šainović, bivši potpredsednik savezne vlade i Vlajko Stojiljković, nekadašnji srpski ministar policije (franko Hag, što bi rekao bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević) vrede koliko i 800 miliona dolara trogodišnjeg aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, 100 miliona dolara američke bilateralne pomoći, i 51 odsto otpisa duga kod Pariskog kluba (oko dve milijarde dolara).
       Deo vrednosti isporuke optuženih Haškom tribunalu je trenutno teško izmeriti. Ipak, prilično je jasno da će, ukoliko Jugoslavija ne sarađuje sa Haškim tribunalom, protiv nje biti uvedene pasivne sankcije - što znači da će SAD (a verovatno i EU) glasati negativno u odborima međunarodnih finansijskih institucija i da će uskratiti zemlji obećanu bilateralnu pomoć.
       Deluje razumno zapitati se da li je od međunarodne zajednice fer da, posle svih merljivih i javno priznatih uspeha zemlje u demokratizaciji, borbi protiv korupcije i ekonomskim reformama, tek tako žrtvuje sudbinu cele zemlje samo zbog opstanka jednog, za mnoge diskutabilnog suda.
       Jugoslovenski predsednik Koštunica nametnuo je javnosti dilemu veoma rabljenu i u vreme bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića - može li dostojanstvo zemlje imati bilo kakvu cenu, ili nijedna cena nije suviše visoka. Takav Koštuničin stav dovodi građane Srbije u
       (u najmanju ruku) neobičnu situaciju da mu se kao vrhunski simboli odbrane njihovog dostojanstva nameću ljudi poput Šainovića i Stojiljkovića koji su ih u prošlosti doveli u stanje potpune ljudske, materijalne i fizičke degradacije.
       U svom, do sada, najoštrijem napadu na Koštunicu, srpski premijer nazvao je jugoslovenskog predsednika dvoličnim, neodgovornim čovekom i kukavicom uvodeći u igru dodatnu vrednost para Šainović - Stojiljković. Ako je već sve na međunarodnom planu (zasad, privremeno) propalo, na lokalnom planu ima još dovoljno materijala da politički protivnici (predsednik i premijer) pokušaju da jedan drugog definitivno pregaze i pre očekivanih predsedničkih izbora u Srbiji.
       U vreme dolaska na vlast, 5. oktobra 2000. godine, DOS se dobrovoljno obavezao da će sarađivati s Haškim tribunalom i zauzeo jasan (i besplatan) politički stav da će svim predstavnicima bišeg Miloševićevog režima za koje se utvrdi da su krivi za zločine protiv čovečanstva, genocid i slične delikte - suditi. Američki Kongres doneo je u novembru te godine (a potom i prošle godine u isto vreme) već gorepomenuti zakon kojim se bilateralna pomoć i međunarodna podrška SAD uslovaljavaju saradnjom sa Haškim tribunalom, ispunjavanjem uslova iz Dejtonskog sporazuma i poštovanjem ljudskih prava.
       Ako, na trenutak, ohladimo kapisle, mogli bismo reći da je sadržina američkog zakona slična nedavno donetom propisu o naplaćivanju kazne od 1 000 dinara, u slučaju kad pešak prelazi preko neobeleženog prelaza ili "na crveno svetlo". Razumno je pretpostaviti, da sve dok se držimo javno oglašenog, korisnog, mada ne i popularnog pravila, nema potrebe da se upuštamo u valjanost utvrđene cene kazne.
       Da je prošle godine bivši predsednik Jugoslavije izručen na vreme (uspostavljanje legalne procedure za takav čin Jugoslaviji nikad niko nije ni osporavao ni nametao), verovatno ne bismo došli u situaciju da se pitamo da li je naše dostojanstvo nešto oko čega se može cenjkati, niti bismo bilo kome davali povoda da utvrđuje stalno novu, nižu cenu naše saglasnosti.
       Cela dilema, ili Šainović ili naša ekonomska budućnost, u izvesnoj meri je krivo postavljena. U dostojanstvu se, što je predsedniku Koštunici možda promaklo, vežbamo svaki dan, mada nam se stomak okreće. Krajem marta MMF se saglasio da ubuduće (ako trogodišnji sporazum bude bio usvojen) šalje svoje kontrolne misije svakih pola godine, a ne kvartalno, jer ima poverenje u ekonomske poteze domaćih reformista. Reformisti su početkom aprila uzvratili i njima i nama, tromesečnom inflacijom dvostruko nižom od planirane.
       Isporuka Šainovića i svih drugih je stvar (preuzete i obećane) političke odgovornosti. Nema smisla da vešamo crveni fenjer, samo zato što neko to još nije shvatio.
      
       TANJA JAKOBI