Osim što premijeru Lionelu Žospenu uspeva da se prikaže kao “čovek nove energije” dodatnu glavobolju predsedniku Francuske Žaku Širaku zadaju izjave ostalih kandidata koji se nadaju da će kao “treći čovek” biti u poziciji da se pogađaju

      Kao toliko drugih stvari u razvijenom demokratskom društvu, kakvo je francusko, tačno se zna kada i gde se mogu lepiti izborni plakati. Ovo pravilo zasnovano na ideji “političke korektnosti” smišljeno je kako bi svi politički subjekti (partije i pojedinci...) u pokušaju da osvoje vlast, bili ravnopravni. Bar u principu, bar na početku trke u kojoj, gotovo po pravilu, pobeđuju oni s najviše novca.
       Pripremajući prvi krug predsedničkih izbora, najavljenih za 21. april, francuska administracija našla se u muci kako da na relativno malom, ograničenom prostoru obezbedi istovetne predizborne uslove za šesnaestoro ljudi koji veruju da mogu i treba da budu novi predsednik Francuske. U dilemi da li produžiti listu lokacija ili plakate umanjiti maltene toliko da fotografije kandidata ne budu mnogo veće od onih u pasošu, jedino je jasno da odluka mora biti doneta brzo, jer su kampanje, čak i malih kandidata, uveliko odmakle, a gubitnici bi posle 5. maja, odnosno drugog kruga izbora, mogli da se i požale sudu.
      
      
       Širak u prednosti
       Iako će Francuzi birati između dvanaest muškaraca i četiri žene među kojima je prvi put i jedna crnkinja, Kristin Tobur Delano, može se očekivati da će se u drugom krugu naći Žak Širak, predsednik Francuske i Lionel Žospen, francuski premijer.
       Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja konzervativni Širak sa oko 20 odsto vodi ispred socijaliste (nekadašnjeg trockiste) Žospena za koga bi glasalo nešto manje od 20 odsto glasača što je ujedno i najniži nivo podrške predsedničkim kandidatima u istoriji Francuske. Predsednički izbori u Francuskoj 2002. godine ostaće upamćeni i po tome da su kandidati relativno kasno objavili svoje namere. Širak je to učinio kako bi se što duže okoristio “glamuroznom ulogom” sadašnjeg predsednika. Žospen nije želeo da se diskredituje u javnosti koja mu nije previše sklona i koja bi ga možda i ismejala da je bio brzoplet. Ostali “mali favoriti” uživali su u mogućnosti da naizmenično kritikuju Širaka i Žospena, a da pri tom ne kažu mnogo o svojim programima.
       Za razliku od glasača koji, uglavnom, ne kriju da neće ispuniti svoju “dužnost”, jer im se “politika smučila” odnosno da je zemlji neophodan “vođa s vizijom”, oba favorita ne kriju svoju rešenost da pobede na kraju ovogodišnjeg izbornog maratona.
       Kandidujući se po četvrti put Žak Širak (69), poželeo je da bude “predsednik svih koji žive u Francuskoj”. Iako je u prethodnoj kampanji Širak bio briljantan i šarmantan, činjenica je da kao predsednik nije učinio mnogo toga da bi na međunarodnom, ako već ne na unutrašnjem planu, ojačao uticaj i položaj Francuske. Takođe, Širak nema jasan program koji bi mogao da ponudi. Početkom godine zbog moguće umešanosti u korupcionaške skandale Širaku naglo opada popularnost čak i među pristalicama Ralldž for Republic.
       Nasuprot Širaku, Lionel Žospen (65), vođa Socijalističke partije, uspeva da ublaži imidž hladnog i krutog intelektualca što se moglo videti i po efikasnosti s kojom je uspeo da “neutrališe” Širakov napad. Pred vratima gotovo demolirane sinagoge L’ Avr, Širak je zahtevao od premijera i vlade da hitno preduzmu konkretne mere kako se u Francuskoj, usled izraelske krize, ne bi razbuktalo nasilje i antisemitizam.
       “Dramatična situacija na Bliskom istoku ne može opravdati agresiju protiv jevrejskih sunarodnika ili bilo koga drugog”, rekao je samo nekoliko sati kasnije Žospen, istovremeno naređujući da dodatnih 1100 policajaca i žandarma čuva jevrejske objekte u Marseju gde je jedna sinagoga spaljena.
       Čini se da je ovim potezom Žospen uspeo da privuče ako ne glasove onda bar simpatije oko 600 000 Jevreja u Francuskoj a da istovremeno ne izazove bes oko pet miliona muslimana koji trenutno žive u Francuskoj.
      
      
       Opasni La Pen
       Osim što Žospenu uspeva da se prikaže kao “čovek nove energije” dodatna glavobolja predsedniku Francuske Žaku Širaku, koju izgleda ne može da ublaži ni pojavljivanje novog izdanja knjige “Francuska za sve”, jesu sve direktnije izjave ostalih kandidata koji se nadaju da će kao “treći čovek” biti u poziciji da se pogađaju sa sadašnjim predsednikom i(li) premijerom.
       Na užas i Širaka i Žospena najozbiljnije treba računati na ultraradikalnog vođu Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pena, (73), koji pokušava da ublaži utisak “nostalgičnog nacionaliste antievropske orijentacije”. Na samom početku ovom političaru, koji uživa popularnost 13 odsto javnog mnjenja, osporavano je i pravo na kandidaturu za predsedničke izbore, jer neki od neophodnih 500 potpisa nisu bili validni. U svom maniru Le Pen je dostavio i više nego što je trebalo - 503 potpisa. Koliko god Le Penova popularnost bila primamljiva, a ona može jednog od kandidata učiniti i predsednikom Francuske, ni Širak ni Žospen ne usuđuju se da sa njim započnu čak ni tajne pregovore koji bi, ukoliko bi bili obelodanjeni, u samoj završnici uništili obojicu.
       Čovek, odnosno žena, sa kojom bi se moglo pregovarati jeste Arijet Lagulije, (62), član Evropskog parlamenta i vođa Radničke borbe. Ova veteranka predsedničkih izbora u Francuskoj, kandiduje se peti put što je više čak i od Širaka, ima podršku oko 11 odsto glasača. Da je nedavno u Evropskom parlamentu glasala za usvajanje poreza na finansijske transakcije koji bi bio iskorišćen za pomoć siromašnim zemljama, gospođica Lagulije imala bi verovatno i veću podršku od Le Pena. Da sve bude još komplikovanije, predsednica Radničke partije izjavila je da u drugom krugu neće sugerisati svojim pristalicama da li da glasaju za Širaka ili za Žospena. Međutim, ukoliko se uporede programi, vidi se da su Radnička i Socijalistička partija međusobno bliže.
       Takođe, Žospen je mogao da pregovara i sa Žan-Pjer Ševenmanom (63) nekadašnjim Širakovim ministrom unutrašnjih poslova a sadašnjim vođom Građanskog pokreta koji ima oko sedam odsto glasova, isto koliko i vođa zelenih Noel Mamer. Zaštitnik “republikanskih vrednosti” Ševenman je prihvatljiv izbor za tradicionaliste i na levici i na desnici. Širak bi u drugom izbornom krugu vrlo lepo mogao da naglasi problem nasilja i porasta kriminala protiv Žospena i kompromis bi se našao brzo i lako da za vreme prvog predsednikovog mandata Ševenman nije tri puta podnosio ostavku.
       Preostalih 11 kandidata, kako se iz intervjua što na televiziji, što na radiju i u ponekim novinama moglo primetiti, mahom antievropski nastrojenih, ima oko trideset odsto poverenja glasača. Vođa Komunističke partije Robert Hue ima šest procenata. Fransoa Bajru sa pet odsto jedini je za evropske trendove, dok je Alen Medelen jedini pravi zagovornik otvorenog tržišta. -Žan Sen Žoze, vođa organizacije “Lov, pecanje, priroda i tradicija” ima dva odsto koliko i Bruno Megre iz Nasional Republik. Za “moralne slobode” u modernoj politici bori se Kristin Buten za koju bi glasalo oko dva odsto, dok za jedinog nezavisnog kandidata Korin Lepaž, revolucionarnog komunistu Olivijer Bezansanton, vođu Radničke partije Danijel Glukšaj, Kristin Tobir Delano i Nikolas Mige iz Udruženja poreskih obveznika ne bi glasalo ni preostala tri odsto Francuza koji jedva čekaju da izaberu predsednika i sledećih sedam godina budu ostavljeni na miru.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ