DELO: “Straža”
KOREOGRAFIJA I REŽIJA: Jožef Nađ
MUZIKA: Mauricio Kagel
KOSTIMI: Bjanka Ursulov
MESTO: SNP, Novi Sad

      Nadrealističkom opusu J. Nađa: Pekinška patka, Sedam nosorogovih koža, Smrt imperatora, Orfejeve lestvice, Vojcek, svojevrsnom scenskom Vavilonu inspirisanom književnim opusom Dantea, Borhesa, Beketa, Džojsa, Bihnera i Kafke, pridružuje se i imaginarni svet Nađove podsvesti, apsurdan, groteskni, ispunjen crnim humorom: “Straža”, predstava koju je 1999. postavio za Nacionalni koreografski centar u Orleanu, gde je (od 1995) i direktor.
       U mračnim konturama realnosti koje se rastaču u neku svetlosnu auru, u neki eho prosvetljene noći, kafkijanski Zamak Kuća razotkriva odnose svakodnevne, ali i unutarnji svet likova i njihovu psihologiju.
       Dvanaest izvanrednih igrača-pantomimičara-akrobata koji savršeno vladaju svojim telima ali i motivacijama radnji, “iščašenim”, karikaturalnim kretnjama, često akrobatskim do ruganja Zemljinoj teži, sugerišu, uz čudesne oblike senki, dvostrukih slika koje se emituju na platnu pozadine u kontralihtu, uz melanholičnu i ironičnu muziku Mauricija Kagela, jedan svet pritisnut teskobom, nasiljem, mnoštvom uzaludnih činova koji potiru jedni druge u jalovosti odnosa.
       Za to vreme “straža”, nekolicina gorostasnih tipova dobroćudnog izgleda i mehanički svrsishodnih radnji, samosvesno, precizno vrši nadziranje, “pomaže” u oblačenju, svlačenju, ljubavi, jedenju, hodanju, umiranju, bešenju, promašenim samoubistvima, i uspelim ubistvima.
       Simpatičnih lica, dobroćudna pogleda, trapavih, automatskih pokreta, priglupa izgleda vašarskih snagatora, stražari obavljaju posao prilježno, efikasno. U tom nizu sluđenih i sluđujućih radnji, često se umeša Nađ, poput nekog miroljubivog Golema koji, u kabaretskoj atmosferi kuće-utočišta, ublažava svoj čemer i jad dečjim osmehom i podsmehom. Ili poput Glasnika (sa mnoštvom nalepljenih papira) na vlastitom telu, nestaje iza scene, kao metafora nečeg što tek treba da bude otkriveno...
       Jedan mračni kafkijanski svet, čija je vrhunska metafora - nestajanje bića u prolaznosti haotične svakodnevice. Jednog bezimenog čoveka ubili su i bacili kroz odškrinuta vrata u večnu tamu večne noći...
       Gostovanje Nađove trupe omogućio je Francuski kulturni centar.
      
       MIRJANA ZDRAVKOVIĆ