I dalje su loši ljudi na dobrim funkcijama. Ne dopire im pogled dalje od vlastitog nosa i čaše tek završenog koktela. Mnogim stvaraocima to poltronstvo prija

      Posle deset godina sviranja, prvi album novosadska rok postava “Obojeni program” (OP) objavila je 1990. godine. Izdanjem “Najvažnije je biti zdrav” ovaj sastav se upisao u jugoslovensku muzičku istoriju, ne samo zbog bar tri-četiri antologijske numere, već i zbog tada ozvaničenog stava i stila koji su već deceniju propagirali. Ogoljena muzička matrica sa zanimljivim vokalom Branimira Babića Kebre, jedinog stalnog člana i okosnice “Obojenog programa” sve ove godine, omogućavala je oštar društveni izraz izrastao iz intelektualnih i (samo)svesnih, nepomirljivih muzičkih struja u Evropi 80-ih. Upravo tome zahvaljujući, OP je i pre prvog albuma imao kultni status na domaćoj andergraund sceni i posedovao veći autoritet od mnogih sa pločom. Prvi su jugoslovenski bend sa spotom objavljenim na MTV-u.
      
      
       Šesti album
       Do 1996. objavljuju još četiri izdanja, a onda slede “tri godine samoće”, da bi 1999. pod čudnim društveno-političkim okolnostima, objavili pomalo neobično ostvarenje “Sva sreća, general voli decu”. Bilo je to nešto pred početak NATO bombardovanja. I ćutanje bi verovatno potrajalo opet, da se nije dogodilo “proleće u oktobru” 2000. Tada ekipa ponovo oživljava i krajem 2001. pojavljuje se album “Ako nisam dobra, šta ćemo onda?”, ovog puta za nezavisnu TV produkciju UrbaNS. Ovo je bila i prava zgoda za proslavu 20 godina postojanja benda, za koje vreme je kroz njegov sastav prošlo 70 ljudi, svako ostavljajući nešto karakteristično u izrazu.
       Nova ploča je zadržala senzibilitet “Obojenog programa”, iako je drugačija od svih prethodnih. Više je “tehnike” upotrebljeno, gramofoni, semplovi, ritam mašina:
       - Svaki novi album razlikuje se od prethodnih i dok je tako, postoji smisao bavljenja rok muzikom na ovim prostorima. Pre svega zbog lične satisfakcije, jer materijalne gotovo i da nema. Mi se i posle šestog albuma osećamo kao da smo na početku. Radujemo se što smo kao bend preživeli sve ove godine, kaže Kebra za NIN.
       Iako optužuje novu vlast za sličnost sa prošlim režimom, prvenstveno jer izbegavaju pozivanje na odgovornost onih koji su zemlju uveli u ratove, sankcije, propast, za OP postoji razlika, javila se veselost, nova energija, vizija budućeg društva. Zato ovog puta ni tekstovi nisu politički, kakvi su bivali godinama unazad.
       - Sve to je toliko zamorno. Mi se veselimo činjenici da su ratni sukobi prestali. Da nema plača, krvi, retorike mržnje, poziva na linč, legitimisanja na ulici... Mi smo gradski bend, samim tim upućeni na modalitet građanskog društva. Jasan je bio sukob proteklih godina na relaciji nacionalno-građansko. Mislim da je angažman bio naša moralna odgovornost. Teško je ovde pobeći od politike, još uvek je ona nosilac svega. Političari se zanose Pirovom pobedom petog oktobra, a pri tome ne shvataju vlastitu istrošenost, slab kadrovski potencijal i najvažnije - da sa promenama treba početi od samog sebe.
      
      
       Muzika kao oslonac
       Ovo je 2002. i interesuju me samo naredne godine, priča o 1974. me stvarno ne dotiče. Posebno, gde god postoje građanske inicijative, tu je “Obojeni program” rado viđen gost. Moram priznati da sam na taj status grupe vrlo ponosan. Za kulturu življenja ne postoje granice, a Vojvodina jeste specifična sredina. Ko je svestan različitosti, to pretvara u širinu delovanja. Međutim, stvaralačka klima znatno zaostaje u odnosu na potencijal. Umetnost se mora otrgnuti iz kvazielite politikantsva.
       I dalje su loši ljudi na dobrim funkcijama. Ne dopire im pogled dalje od vlastitog nosa i čaše tek završenog koktela. Mnogim stvaraocima to poltronstvo prija. Budućnost naše scene se ogleda u sadašnjosti. Dovoljno je isprebacivati nekoliko kanala i slika govori sve. Osim B92, a i to ko “uhvati”, sve ostalo je, u najmanju ruku, sramno. Nažalost, tako mnogima počinje i završava dan, smatra Babić.
       Ploča “Ako nisam dobra, šta ćemo onda?” snimljena je u prostoriji u kojoj grupa vežba. Omot za nju, u strip maniru, uradio je mladi beogradski umetnik Saša Mihajlović i niko ko ga je video nije ostao ravnodušan. Brankica Drašković, novinar UrbaNS produkcije, napravila je skoro polusatni dokumentarac “Kad se neko nečem dobrom nada” (naziv jedne od njihovih pesama), u kome bivši i sadašnji članovi benda govore o tome šta je “Obojeni program” značio i šta on jeste.
       - Osim što je verno negovao autentičnost svog muzičkog izraza i specifičnost poetike, “Obojeni program” je tokom svih ovih godina uspevao da misli svojom glavom i bivao moralni oslonac mnogim ljudima urbane orijentacije koji u godinama duhovnog mraka i bede nisu želeli da pristaju na kompromise bilo koje vrste. Bio mi je zaista veliki izazov, ali i zadovoljstvo, prečešljati arhivsku građu grupe i njene komadiće upakovati u jednu toplu i nepretencioznu priču koja će njihovim ljubiteljima sigurno prirediti radost.
      
       DAMIR JELISAVČIĆ