Šta može da snađe onog ko se drzne da javno kaže nešto protiv konceptualne umetnosti?

      Nedavno je do nas došla vest o žrtvi koja je pala u konfliktu nastalom zbog različitog mišljenja o savremenoj umetnosti. Ta žrtva je gospodin Ajvon Mesou, bivši direktor londonskog Instituta za savremenu umetnost. Gospodin Mesou je, naime, javno rekao “da je konceptualizam umetnost netalentovanih i nesposobnih”. Optužio je konceptualistički lobi u Engleskoj zbog agresivnog potiskivanja drugih vidova umetničkog stvaralaštva. Bosovi tog lobija koji su osvojili i Kraljevsku umetničku akademiju “kloniraju svoje replikante” koji njihovu “industriju ničega” nameću kulturnoj javnosti kao jedino ispravnu, aktuelnu soluciju savremene umetnosti. “To je već totalitarizam kakav ni Orvel nije mogao da zamisli”, zaključio je Mesou. Reakcija Kraljevske umetničke akademije bila je toliko žestoka da je on, zbog pritiska koji je trpeo njegov Institut, bio prinuđen da podnese ostavku.
       Opisani događaj ne tiče se samo sudbine jednog čoveka. On ukazuje na pojavu od šireg značaja. Reč je o primeru represivnog ponašanja sa negativnim ishodom registrovanom neočekivano u oblasti kulture, izazvanog još manje očekivanim povodom, slobodnim sudom o umetnosti. Da se nije zaista dogodila, epizoda sa Ajvonom Mesouom izgledala bi kao izmišljena. Jer zaista, činilo se da represija motivisana pitanjima koja se tiču odnosa umetnosti i stvarnosti pripada davnim vremenima staljinizma. Izvesno je, međutim, da incident o kome je ovde reč ima ne samo teorijsku već i ideološku pozadinu.
       Za egzegete umetničkog konceptualizma, epoha klasične, istorijske umetnosti je dovršena. Pojava konceptualne umetnosti označila je kraj “starog”, transcendentalnog sistema vrednosti u umetnosti. Prošlo je vreme p r v o s t e p e n o g odnosa umetnosti prema stvarnosti, osnovanog na neposrednom izražaju sadržaja stvaralačke svesti. Zagovornici konceptualizma kažu da takav odnos danas “nije moguć”. Romantične priče o izvornom duhovnom sadržaju koji umetnost izražava ne potvrđuju se u realnoj stvaralačkoj praksi. Ta praksa pokazuje da delo umetnika nije sublimat spiritualne supstance, već realni predmet konkretne akcije. O umetnosti se sada govori kao o “obliku rada” motivisanom objektivnim ciljem, da deluje na individualnu i kolektivnu svest. To delo ne lebdi u metafizičkom prostoru već stoji na tlu konkretnog društvenog ambijenta.
       Zagovara se, dakle, d r u g o- s t e p e n i odnos umetnosti i stvarnosti u kome je klasični pojam prirode zamenjen modernim pojmom kulture. Produkti takvog aktivizma više nisu umetnička dela u tradicionalnom smislu reči već su to njihovi konceptualni supstituti, ili “modeli simulacije”. Tako se okončava mandat umetnosti “prve”, utopijske geneze i promoviše stvaralaštvo “druge linije”, postutopijske stvarnosti. U toku je proces dekonstrukcije starog, logocentričnog sistema tradicionalne kulture. Objektivno je moguće još samo sećanje na klasičnu umetnost, obeleženo eklektičkim, ironijskim i parodičnim akcentima.
       Slučaj gospodina Mesoua ima i drugu stranu. On pokazuje šta može da snađe onog ko se drzne da javno kaže nešto protiv konceptualne umetnosti. Takva reč kvalifikuje se kao greh zbog koga treba da se odgovara. A potom, sledi kazna... To baca svetlo na ideološki aspekat ovog slučaja. U novoj stvarnosti postutopijske ere, umetnički konceptualizam tretira se kao tekovina modernističke kulturne evolucije, važan za realizaciju novog projekta kulture. Taj je projekt deo opšteg globalističkog sistema novog svetskog poretka. Otud on treba da ima privilegovan status. Biti protiv konceptualizma znači delovati subverzivno. To provocira duhove u centrima moći koji “brinu” o stabilnosti kulturnog interesa modernog društva. I onda se može dogoditi ono što je snašlo gospodina Ajvora Mesoua.
       Taj primer može da nas podstakne na razmišljanje o tome da li se naš svet toliko izmenio da se u njemu priroda više ne vidi od kulture. Čini se preče od toga ukazati na objektivnu mogućnost da egzegeza umetnosti “druge linije” koju reprezentuje konceptualizam poprimi doktrinarni karakter i oformi normativnu svest sposobnu da legalizuje model kulturnog ponašanja čije efekte je gospodin Mesou osetio na svojoj koži.
       ĐORĐE KADIJEVIĆ