Kovnica novca SAD (US Mint - http://www.usmint.gov) objavila je da prestaje sa daljom masovnom produkcijom novčića od jednog dolara, i to nakon svega tri i po godine od njegove promocije

      Tako je propao i treći pokušaj američke vlade u poslednjih trideset godina da njene građane odobrovolji da koriste kovanicu u apoenu od jednog dolara, umesto novčanice iste nominalne vrednosti.
       Potpisavši 1. decembra 1997. ukaz o proglašenju zakona o uvođenju u opticaj nove kovanice od jednog dolara, Bil Klinton je označio početak opsežne prateće kampanje njene promocije, vredne preko 40 miliona dolara, čiji je glavni “frontmen” bio niko drugi do Džordž Vašington, “oživljen” i animiran zahvaljujući kompjuterskoj tehnologiji. Time je načinjen treći pokušaj vlasti u poslednjih 30 godina prošlog veka da američke građane oduči od korišćenja papirne banknote od jednog dolara i privoli ih na prelazak na “zvečeću alternativu” (http://www.coincoalition.org).
       Iako je prvi metalni apoen nominalne vrednosti jednog američkog dolara iskovan još daleke 1794. (http://www.coinfacts.com/administrative/home.html, http://www.coin-gallery.com/cguscoinage.htm), zadržavši se u opticaju do današnjeg dana kroz smenu devet srebrnih i dva zlatna izdanja, on je sve vreme igrao sekundarnu ulogu u odnosu na njegov papirnati pandan sa likom Džordža Vašingtona.
       Od početka druge polovine XX veka, govorilo se u prilog ekonomske isplativosti postepenog prelaska sa papirnog na kovani apoen. Izrada banknote od jednog dolara košta državu oko tri centa, ali se ona mora povući i zameniti novom otprilike svakih 18 meseci. Novčić, pak, košta više - 12 centi, ali traje najmanje 30 godina. Stoga je 1971, čitavih 36 godina nakon prestanka produkcije prethodne verzije, u opticaj pušten “srebrni dolar”, sa likom predsednika Ajzenhauera. Projekat je doživeo fijasko - novčić je bio toliko glomazan i težak da ga ljudi naprosto nisu nosili sa sobom.
       Poučeni negativnim iskustvom, zvaničnici američke Kovnice i administracije su brižljivo pripremili teren za sledeći pokušaj, kreirajući 1979. kovanicu koja je na sebi imala lik sifražetkinje Suzan B. Entoni (http://www.susanbanthonyhouse.org/dollar.htm). Epilog je bio totalni neuspeh - Amerikanci su je po obliku, izgledu i osećaju u ruci brkali sa novčićem od 25 centi, koji je u upotrebi od 1932! Za nju je vezan i jedan kuriozitet: pauza nakon prestanka njene emisije 1981. trajala je punih 18 godina, da bi 1999. bila iskovana dodatna količina, kao međufaza ka uvođenju novog, “zlatnog dolara”.
       Iako nazvan zlatnim, poslednja verzija novčića od jednog dolara ne sadrži ni trunku zlata (http://localsonly.njilmington.net/mwallace/dollar/page28.html). Na njemu se nalazi lik mlade žene koja na leđima nosi svoje dete, Indijanke Sekagavi, legendarne figure američke istorije iz XIX veka. Iako je do sada napravljena 1,6 milijarda ovih novčića, doneta je odluka da se ubuduće kuju samo male serije za potrebe numizmatičara. Ona je utemeljena na istraživanju koje je iznelo u javnost podatak da mnogi Amerikanci nisu ni upoznati sa postojanjem “zlatnog dolara”, a kamoli da ga (masovno) koriste. Iako su zabeleženi određeni vidovi njegove šire upotrebe (javne perionice veša, kupovina karata u javnom prevozu, automati za prodaju hrane njnj.cnn.com/2002/US/04/04/
       struggling.sacaganjea.ap/index.html), gotovo je poražavajuća činjenica da ga žitelji SAD najradije kupuju kao poklon, upotrebljavajući ga u privescima za ključeve, kao medaljon na ogrlicama i slično (http://catalog.usmint.gov/wcs/wcs_command/0cginame_a =CategoryDisplay&ljuerystring=cgmenbr;1000+cgnbr;3000,00.html).
       Po svemu sudeći, sudbina kovanog apoena od jednog dolara ostaće do daljnjeg “ukleta”. Dok se neka sledeća administracija ne odvaži i na četvrti pokušaj, za utehu ostaje podatak da Kovnica raspolaže zalihama od preko 320 miliona ovih novčića.
      
       DUŠAN KATILOVIĆ
      
      

SEKAGAVI Kada su 1803. SAD kupile od Francuske prostranstva Luizijane, predsednik Tomas Džeferson inicirao je slanje velike ekspedicije na zapad, sa Meriveterom Luisom i Vilijemom Klarkom na čelu. Ova dvojica pionira, međutim, ne bi daleko odmakla u svojim poduhvatima da im kao verne saputnice i pomagačice nije bilo Sekagavi, supruge jednog od članova ekspedicije i ćerke poglavice plemena Šošona. “Žena mnogih umeća”, kako su je nazvali njeni savremenici, putovala je sa svojim detetom, što je, uz njego izvrsno znanje indijanskih dijalekata, bilo od presudnog značaja kao pokazatelj miroljubivih namera družine plemenima koja su usput susretali. Sekagavi je više puta spasla misiju od sigurne propasti, uzdajući se u svoje veštine praćenja tragova, čitanja prirodnih znakova, nalaženja hrane i orijentisanja u prostoru, čime je postala istinska američka heroina (http://www.riverdeep.net/current/2000/03/front.100300.sacagawea.html, http://pompstory.home.mindspring.com, http://www.pbs.org/lewisandclark/inside/saca.html, http://www.montanaphotos.com/Corps_of_Discovery/Sacagawea.html).