Pravljenjem artističkih postavki od zastarelih komponenti se na izvestan način vrši i svojevrsna demistifikacija kompjutera nametnutih u čisto komercijalne svrhe

      Svakih godinu i po do dve dana, u PC svetu se dešava velika smena generacija kompjuterske opreme. Hardver koji je tek pretprošlog proleća bio vredan hiljade evra, postaje hrpa neželjenog metala i plastike koje se njen vlasnik želi osloboditi. Za još dve godine, polovni kompjuteri gube i ono malo preostale vrednosti i postaju otpad. Da se i takvom otpadu može dati nova vrednost, svedoči projekat “Redundant Technology Initiative” (http://www.lowtech.org).
       Opšte je mišljenje da ljudska kreativnost najčešće izvire iz nedostatka materijalnih resursa za ostvarenje određenog cilja. Na našim prostorima, gde je takav nedostatak ne samo hronična pojava, već i pretpostavljeno permanentno stanje, to je veoma dobro poznato i vremenom je uobličeno kroz životni stil “snalaženja”. No, ni u takozvanom bogatom svetu resursi nisu svima dovoljno dostupni, a priča o projektu “Redundant Technology Initiative - RTI” počela je pre šest godina jednom dobrom idejom kojoj je prethodilo još bolje pitanje.
       Džejms Volbek, osnivač i predvodnik inicijative, umetnik je i vrstan poznavalac digitalnih medija. Sa nekolicinom ljudi sličnog senzibiliteta, on se 1996. u Šefildu suočio sa naizgled nepremostivom teškoćom - nabavkom novog i za njega (pre)skupog PC ili Mekintoš kompjutera. Pribavljanje računara je za njegovu grupu bilo neophodno, s obzirom da je njihova želja bila da se bave inovativnim područjima upotrebe medija, gde bi kompjuter predstavljao osnovni alat. Pošto novca za to nije bilo, Volbek je “obrnuo” problem za 360 stepeni, izvršivši, jezikom struke, backtracking: “Mi ne možemo sebi da priuštimo PC koji košta hiljadu funti. Čak i da ga kupimo, on će za dve godine biti praktično bezvredan. Zašto onda ne bismo iskoristili tehnologiju koja je već sad bezvredna i koja je koštala hiljadu funti pre dve godine?” Time je Volbek načinio kvalitativni pomak u načinu na koji je zajednica haj-tek digitalnih umetnika poimala suštinu problema - umesto da se oslanja na visokosofisticirane tehnološke sisteme, on se pouzdao u sopstvenu kreativnost i kreativnost svojih istomišljenika, stavljajući akcenat ne na mogućnost pristupa skupocenoj opremi (alatkama), već na imaginaciju, gde se kao sredstvo njenog ostvarenja sasvim lepo može koristiti i novčano bezvredna (zero cost) oprema.
       Prvi konkretan korak bila je nabavka tehnike. U tu svrhu, upućen je poziv kompanijama u okolini da Volbekovoj grupi poklone kompjuterski hardver koji im više nije bio potreban. Odziv je premašio i najsmelija očekivanja - vest o tome se pročula toliko brzo, da su u sedište Inicijative počeli da pristižu tovari prašnjavih monitora, kućišta, tastatura, matičnih ploča... I pored toga što se preko osam tona takve “robe” pokazalo kao višak, koji je morao da završi u postrojenju za reciklažu, RTI-ju je ostalo preko 250 kompjutera, mahom 486-ica i prvobitnih Pentijuma. Pre četiri-pet godina, ti kompjuteri vredeli su pravo bogatstvo. U današnje vreme su oni, pre “umetničkog oplemenjivanja” bili, samo, krš.
       Naoružan ovakvom opremom, Volbekov tim mogao je da započne s radom. Umesto da za svoje interaktivne umetničke instalacije koje su sačinjene i/ili pokretane od strane računara i od kojih mnoge isijavaju slike generisane iz, u njima ugrađenih monitora, koristi najnoviju generaciju grafičkih radnih stanica, njegova dela nisu iziskivala gotovo ikakva materijalna ulaganja. Štaviše, besplatna nije bila samo “gvožđurija”, već i korišćen softver, od operativnog sistema Linux, do grafičkih i pomoćnih programa.
       Pravljenjem artističkih postavki od zastarelih komponenti se, smatra Volbek, na izvestan način vrši i svojevrsna demistifikacija kompjutera nametnutih u čisto komercijalne svrhe. “Kompjuteri nisu ništa posebno”, kaže on, “samo nekoliko komada metala i plastike i nešto kablova, brižljivo upakovanih, čisto zbog toga da opravdaju silan novac koji se mora dati za njihovu nabavku. Ono što mi radimo s njima oduzima im neprimeren status pseudorelikvije”. Koristeći njihove delove na inventivan način - kao elemente slagalice ili podnog mozaika, kao komponente višetonskih instalacija na čijim monitorima se “vrte” sekvence “primitivne”, slovne (ASCII) grafike ili kao građu za postmoderne skulpture, RTI prenosi poruku da je za intuitivnost i stvaralaštvo u sferi digitalne umetnosti primarna dobra ideja, a da je sve ostalo nebitan segment tehničke izvedbe, gde visoka cena i sofisticiranost umetnikovih alatki ne može da supstituiše njegovo nadahnuće niti moć emotivne ekspresije.
      
       DUŠAN KATILOVIĆ
      
      

Uskrsnuće Komodora 64 Zahvaljujući open-source Linux zajednici, “izumrlim” Komodorima 64 i 128, koje je tehnološki napredak uklonio sa scene još pre desetak godina, nađena je nova namena: operativni sistem Linux, kreiran za njih, obezbeđuje multitasking do 32 posla, podršku za Internet TCP/IP protokole, jednostavan Web server i mnoge druge zadatke, čime se ovi “prepotopski” računari mogu poslužiti za niz poslova, ako ni za šta drugo, ono kao terminali (http://lng.sourceforge.net).