In memoriam
Uroš Komlenović
(1963 - 2002)

      Teško je opisati prijatelja. Pogotovo čoveka tako neobičnog kao što je bio Uroš Komlenović. Uroš je bio veliki novinar, možda poslednji pesnik u srpskom novinarstvu. Ali, oni koji su ga poznavali znaju, čovek i prijatelj Uroš Komlenović bio je toliko veliki, da se od njega novinar skoro nije video. Gde se mogu sresti Anton, gitarista “Partibrejkersa” i Filip Golubović, sekretar predsednika države? Nažalost, samo na Uroševoj sahrani. Na koji god kraj ove zemlje da sam otišao, kada kažem da sam iz “Vremena”, prvo što bi me upitali bilo je: “Kako je Uroš Komlenović?” Svi su znali Uroša, voleli ga, nikad samo zbog njegovih tekstova, i brinuli za njegovo slabo zdravlje. Teško bih se mogao setiti nekog ko se snažnije iskazivao kao Srbin i pravoslavac, a opet je, na primer, među Bošnjacima u Sandžaku ostao upamćen i omiljen. To je zato što su Ukijevi nervi iz svih čula, izgleda, vodili pravo u srce. Srce mu nije dozvoljavalo ni da zažmuri pred nepravdom, niti da je prećuti. Iz srca je Uroš gledao svet i zato bio sposoban da se začudi, obraduje ili rastuži i pred onim na šta smo mi ostali, odrveneli i zaokupljeni svojim brigama, ostali ravnodušni. Onda Uroš napiše tekst pa natera i nas da nešto osećamo, makar i suprotno od njega.Uroš, za razliku od većine, nikada nije bežao od ljudi sa problemima. “Treba li ti nešto? Treba li ti para? Da zovemo ovoga ili onoga?” Niko me to češće nije pitao nego Uroš, a pouzdano znam da nisam bio jedini. Umeo je Uka i samo da ćuti i sluša, ako treba.
       Kažu, Dorćolac, ali Uroš je voleo i poznavao Beograd, njegove probleme i istoriju. Isto tako i Srbiju i Jugoslaviju, onu veliku, pravu. Nadasve je voleo jezik kojim je govorio i pisao, i pamtio mnoge zaboravljene a živopisne reči. Kažu, bio je stručnjak za sve, od preferansa do ragbija. Trik je opet u onom srčanom gledanju na svet. Zato je Uroš imao šta da kaže i o onome u čemu nije bio vešt.
       Još nešto treba reći: Pisao je i za “NIN” i za “Vreme”, i za RFI, bavio se ljudskim nesrećama, ratovima, kriminalom, ali je najviše voleo “Politikin zabavnik”. Uspeo je da tamo objavi nekoliko tekstova, ali mu se san da radi samo za “Zabavnik” nije ostvario.
       Znam da ovo izgleda kao nekakav hvalospev, “o pokojniku sve najbolje”, ali istina je sasvim drugojačija. Ovo je samo bedan pokušaj da se opiše Uroš Komlenović. Njegov život je, pre svega, jedna poučna priča, koja kaže da se dobro dobrim vraća, bar na kraju. Jeste, zadesila ga je nesreća, bolest koja ga je godinama polako ubijala (Bolest ne bira? Ili bira najbolje?) Život ga, i inače, nije mazio. Ali, na kraju, kada je njemu bila neophodna pomoć, prijatelji su bili uz njega, bezrezervno. To više govori o njemu, nego o njima. Ne znam koliko će dugo Uroš biti pamćen u novinarstu. Novinarstvo je prokleta profesija, sve se brzo zaboravlja, čak i ono što nikako ne bi smelo. Sećam se koliko je novinara “belo” gledalo kada Uroš pomene pokojnog Nikolu Đorđevića, novinara kojeg on nikada nije zaboravio. Ali sam siguran, dok je živ neko od nas ko ga je poznavao, živeće i Uroš Komlenović.
      
       ZORAN B. NIKOLIĆ