Da li je Bane Ivković radio za JUL i špijunirao za DOS

      Najnovija istraživanja pokazuju da se najsvežija srpska istorija uporno podsmeva svojoj publici. Pogledajmo činjenicama u oči. Mira Marković je koliko juče imala status Boga koji je verovao isključivo sebi, a svi ostali su morali da joj veruju pod prinudom, naročito oni iz SPS-a koji su težili respektabilnoj karijeri u politici, privredi, zdravstvu, diplomatiji i književnosti.
       Danas - i tu, rekao bih, istorija ironiše - najtvrđe jezgro SPS-a svaku bliskost svoje avangarde s Mirom Marković ocenjuje kao intimnu radnju sa sotonom, pere ruke od toga i baca čini protivnicima reformskog krila svoje partije koju čine Mirko Marjanović i Baki Anđelković. Satanista Bane Ivković upravo je izbačen iz njihovog kruga zbog gorenavedenog oblika satanizma.
       - Ivković je bio i ostao kadar JUL-a koji je na predlog predsednice Direkcije JUL-a Mirjane Marković dva puta biran u Vladu Srbije - saopštili su novi predstavnici inkvizicije u Socijalističkoj partiji.
       Da jeres bude veća, Bane je istovremeno špijunirao za DOS, i to besplatno!
       Šta je zavelo i navelo Ivkovića da se toliko osamostali, tvrdo jezgro SPS-a takođe je objasnilo: Ivković je odbijanje Glavnog odbora da ga isključi iz stranke na zahtev Miloševića, prošlog avgusta, shvatio kao ličnu pobedu i krenuo u ličnu kampanju kao budući predsednik.
       Prisutan je trijumfalizam u SPS-u:
       - Njegovo isključenje velika je pobeda socijalista i definitivno odstranjivanje JUL-ovih kadrova!
       Isključeni Ivković im otpisuje:
       - Građanima Srbije je jasno da tom partijom, SPS-om upravlja JUL, i ona je kao takva osuđena na sahranu. Ja sam se upravo zalagao za suprotno, a i dalje se zalažem. Sebi i članstvu ostajem dosledan u svojim namerama i partijskom delovanju u okviru SPS-a.
       Narodni pokret Otpor nije hteo da komentariše isključenje Branislava Ivkovića iz njegovog idejnog gnezda, jer je Bane Otporu svojevremeno udarao čvrge (pominjali su i bejzbol palice!) preko svojih odreda za prevaspitavanje nepodobne omladine. Otpor je dao zdravu sugestiju socijalistima: ući će u reforme tek kad isključe iz partije Slobodana Miloševića, Mirka Marjanovića i sebe same!
       Ako nas kolektivno pamćenje ne vara, Mirko Marjanović je padao ničice pred Mirom Marković, sve dok Slobodan Milošević nije otišao u Hag. Posle se Mirko izborio da bude Slobin v.d. u partiji, da bi se sada toliko uzgordio da izbacuje mangupe iz svojih redova.
       Ne može se reći da nije bilo objektivnih i subjektivnih razloga za strah, tj. za padanje ničice.
       U vreme nemira zbog izborne krađe 1996. rukovodstvo Beograda pozvano je na Dedinje, da referiše o datoj situaciji. Slobodan je sedeo desno od ulaza, s bocom viskija, već načetom. Prišli su da ga pozdrave, ali on ih je ovim rečima uputio kako treba da se ponašaju u zatečenim okolnostima: "Eno vam Mire, ona vas je pozvala, ona sve zna, ona će sve da vam kaže."
       Delegacija je otišla s Dedinja zapanjena, jer je shvatila ko zapravo vlada njihovim životima, karijerama i izborima.
       Slobodan Milošević je Miru Marković vodio i na kolegijum Generalštaba. U uvodnoj reči kratko bi istakao: "Mira će da vam objasni političku situaciju, kako u zemlji, tako i u svetu." Onda bi Mira govorila o planetarnom proboju levice. Najviši oficiri, od kojih su neki danas haški kandidati, hvatali su beleške.
       S pravom se misli da je JUL-u još u oktobru 2000. godine udaren glogov kolac, ali da sam u jezgru SPS-a, ne bih žurio sa satanizacijom; što rekao narod, nikad se ne zna!
       Primećujem da je nova vlast, što je u Srbiji tradicionalno pravilo, već počela da uči od stare, kad se radi o isključenjima: isključuju se međusobno u okviru jedne partije, isključivanjem umnožavaju broj partija, a isključuju se i u okviru koalicija kad se različite opcije međusobno ne podnose. Javno govore šta jedni o drugima misle, očekujući da i narod misli onako kako oni misle. Strpljivi narod sluša i ćuti.
       Jeretički pomišljam: ako bi nova vlast, ne daj bože, otišla s vlasti, možda bi opet bila jedinstvena.
       Socijalistička scena, ako ćemo pošteno, donekle se ipak razbistrila, mada je vidljivo da se još vuku oblačci na njenom nebu. Milošević se u Hagu bolje snalazi nego na Dedinju, a njegovi optuženi saradnici kažu da jedva čekaju da vide Ševeningen i prijavljuju se u dobrovoljce, po novom Zakonu.
       S Mirom više nema masovnih problema, hoću da kažem, van okvira familije i JUL-a; ona je depresivno zadovoljna, što se, tek sada vidi. U noći poraza, petog oktobra 2000, Mira je, kažu, ljutito pitala jednog bliskog prijatelja i saradnika zašto joj ne čestita.
      
       - Na čemu, pobogu, da čestitam kad smo izgubili izbore i vlast!
       - Ali ja sam izabrana u Parlament!
       Time je ta stvar, pad Miloševića, porodično legla.
       Ima mizoginičnih autora koji tvrde da čoveku može da prija odsustvo žene. To je samo delimično tačno: Slobodan Milošević dobro izgleda u Hagu, ali je čak i pred Haškim tribunalom naglasio da je njegova supruga najprevođeniji savremeni srpski pisac!
       Šta onda istorija može intelektualcu!