Tren prepuštenosti i opuštenosti, jer šta bi me to pa imalo više iznenaditi. Višegodišnji, često uspešni napori da u klopku, bar verbalno, uguram one koji su je sami spravljali smestili su me u istu. Celu priču znam napamet, ali uporno odbijanje da prihvatim da moj krug i delokrug niti čini uniju sa sličnim, niti mu deo pripada bilo kakvom ili čijem preseku, i posle više od godinu i po nečinjenja ili dosta spornog i neodlučnog delanja, dovelo me je do situacije, već malopre pomenute klopke.
       Njih dvojica protiv nje jedne uz blagoslov i široki osmeh medijatorke prekrštenih nogu, bilo je i više nego horor za laku noć. Ko bi sve i da li bi uopšte iko trebalo da odleti u Hag iz "Bre" ugla, ugla patriote i izdajničkog ugla. Ko je, priključivši se nakratko, pomislio da je omanuo neke dve godine, nije u krivu. "Sve je stalo, samo deca rastu", pokazalo se kao jedina odrednica novopridošlih koji su, svesni krvoločnih balkanskih poriva, titrali većini, negirajući tako svaki pokušaj drugačijeg, tolerantnijeg i odgovornijeg.
       Sramna činjenica da o zločinima počinjenim u medijima i putem medija tokom ratova, ne progovaramo, a kamoli govorimo i kažnjavamo, nažalost, govori sama po sebi i po drugima, koji uprkos prvima, brojnijima, uvek ostaju drugi, upozoravajući, ali ne i primenjivani, faktor, najfrekventnije donatorske reči - tranzicije.
       Gledala sam malo, više nije ni moglo, jer su govorili svi uglas, uz povišen ton i pritisak, koji valjda jedino aktuelno nadležnima ostaje u granicama normale. Da bih svoj zadržala u okviru istih vrednosti, pribegla sam ponovo istoj spravici koja me je i dovela do pomenutog stanja. Serije, filmovi, vesti, sport, pornići, marketing ... Monolozi i dijalozi ostali su da čekaju neke druge mazohiste, koji će zahvaljujući daljincu, kućnom ljubimcu i prijatelju prezaobljenih stražnjica, već sutra, baš kao i ja tada, upasti u novu klopku.
       Biljana nije uspela da ubedi Milorada, ali ni sve Radovane (prim. aut. Otačastveni plakati "Svi smo mi Radovani" i u vašem gradu), tako da jednoipogodišnja operacija suočavanja sa samim sobom, nama i vama zapravo se nije ni dogodila, odnosno tek bi sada trebalo da otpočne, podsećajući, još jednom, sve lakoverne, da je Murta oduvek zapravo bio Kurta. Sa Kurtom, Murtom, potrošenim iluzijama i prijateljem daljincem overio se još jedan prolećno, potencijalno, suicidan dan.
       Oni koji ujutru pale malu, crnu kutiju, možda imaju više sreće. Raspevana jutra, uz malo vremenske prognoze, crtaća, pokoje servisne informacije, mirišljave kafe, đusa i slično, sve začinjeno sa malo Slobe, verovatno imaju sasvim drugačiji, trezveniji efekat, s obzirom na vreme konzumiranja. Ipak, svesna činjenice da uz bensedin i čist vazduh može imati sličan smirujući efekat, taj užitak odlučno ignorišem. Do uveče kada se opet zakucam sa daljincem, u potrazi za novim činom tragikomičnog mjuzikla s Terazija, Zmaj Jovine ili već nekih drugih trgova i ulica na kojima uprkos pokušajima da ih zatvore, još ima otvorenih očiju koje vide i ne ćute. Dok Biljana ne ubedi Milorada ili nadležne da i Miloradi imaju prošlost koja mnoge oči i dalje drži zatvorene. Svež krastavac isečen na kolutove uklanja podočnjake i podiže spuštene kapke. Krastavac dnevno po ministru možda i ne bi bio neki izdatak.
      
       MARINA FRATUCAN