Kao odgovor za situaciju na Bliskom istoku Evropa je dugo pripremala plan uzdajući se ako ne u silu, ono u malo mudrosti što joj je još ostalo. Kako se to završilo, moglo je da se pretpostavi još pre nego što je i počelo

      Posle meseci i meseci poznatih događaja na Bliskom istoku u kojima ni izraelska ni palestinska strana neće da popuste i neprestano prave dogovore koje neće da poštuju, članice Evropske unije izgubile su strpljenje, naročito posle izraelske ofanzive na Zapadnu obalu i odlučile da izvrše pritisak na izraelskog premijera Arijela Šarona kako bi se sve to što pre završilo.
       Evropski parlament sastavljen od članova petnaest evropskih država sastao se prošle srede da se dogovori o političkim i ekonomskim sankcijama protiv Izraela koji, kako je rečeno, krši međunarodne i humanitarne zakone u ofanzivi protiv Palestinaca. Rezolucija prihvaćena u Strazburu od evropskog zakonodavnog tela koje je izabrano na direktnim izborima predviđala je uvođenje sankcija vladi izraelskog premijera Arijela Šarona.
       U Rezoluciji evropskog parlamenta prihvaćenoj sa 208 od mogućih 269 glasova rečeno je da izraelska vojna kampanja ne može da obezbedi efikasno rešenje za terorističke napade i zatraženo je da Evropska unija suspenduje specijalne trgovinske sporazume sa Izraelom.
       Izraelci su negodovali na ovu rezoluciju i bili "vrlo razočarani", kako je rekao Viktor Hajler, zamenik generalnog direktora u Ministarstvu spoljnih poslova Izraela. "Verujemo da je vreme za konstruktivne predloge, a ne za ekonomske sankcije koje mi odbacujemo i koje ne mogu voditi ničemu." U Rezoluciji je takođe traženo od Evropske unije da uspostavi embargo prodaje oružja Izraelcima i Palestincima.
       Evropska unija je već godinama najveći donator palestinskim vlastima; tačnije, od sredine devedesetih, otkad pomaže i finansira izgradnju aerodroma, bolnica, luka, univerziteta i poljoprivrednog sistema. Za to vreme Evropska unija je potrošila 3,47 milijarde evra direktno finansirajući Palestince ili preko Ujedinjenih nacija. Januara ove godine španski ministar inostranih poslova Hoze Pike poslao je pismo Izraelcima u kome je detaljno opisao projekte finansirane iz Evrope a uništene u izraelskim vojnim akcijama na palestinskoj teritoriji koji su dostizali vrednost od 20 miliona evra. Bilo je to davno pre nego što su ozbiljne akcije izraelske vojske preduzete i pre nego što su ozbiljna razaranja učinjena.
      
       Fišerov plan
       Ono što je odlučio parlament Evropske unije nikako nije bio opredeljujući momenat u odluci lidera Evropske unije i njihovih ministara inostranih poslova. Na sastanku u Luksemburgu 15. aprila Britanija i Nemačka su odbile da podrže Rezoluciju komisije za ljudska prava Evropske unije koja je optuživala Izraelce za "masovno ubijanje" Palestinaca. Prigovori su išli od toga da u ovoj rezoluciji nisu dovoljno osuđeni teroristički akti kao što je palestinsko samoubilačko "bombardovanje" izraelskih civila, do toga da bi sankcije protiv Izraela jako oslabile izraelsku državu koja se bori protiv terorizma.
       Pošto je u poslednje vreme, zapravo od rasplamsavanja rata, postojao nekakav nejasan plan u kome bi i zemlje Evropske unije našle svoju ulogu i svoje mesto, sa uvođenjem ekonomskog embarga Izraelu ili bez njega, priliku da učestvuje u najvažnijim svetskim procesima iskoristila je i Nemačka. Akciju je započeo Jozef Fišer, ministar inostranih poslova Nemačke, koji je bučno najavljivao evropski plan za rešenje krize.
       Pored dva već postojeća plana, "saudijskog" i "američkog" Fišerov plan je trebalo da predstavlja nešto novo. Pored već poznatih elemenata u kojima se traži apsolutni prekid sukoba, od Izraela je zatraženo da povuče trupe sa Zapadne obale i pojasa Gaze. Prema ovom planu, cilj je bio da se izraelska armija povuče na granice koje su postojale pre 1967. godine (isto kao u "saudijskom planu"). Zatim da bude proglašena nezavisna palestinska država sa demokratskim ustavom. Plan takođe predviđa da se nova palestinska država i Izrael uzajamno priznaju i poštuju. A Jerusalim bi bio glavni grad obe države o čemu bi dogovor trebalo postići u naredne dve godine.
       Planom je predviđeno da međunarodna zajednica garantuje bezbednost obe države kojima bi omogućila administrativnu i ekonomsku pomoć i normalizaciju odnosa Izraela i svih njegovih arapskih suseda. Da bi se sve to obezbedilo, Joška Fišer je predložio prisustvo međunarodnih snaga koje bi garantovale mir i obustavu vatre među zaraćenim stranama.
       Ako sve sagledamo po detaljima kako su napisani i izrečeni "Fišerov plan", tj. evropski plan se u malo čemu razlikuje od "saudijskog plana" ili "američkog plana". Jedino šta je u njemu novo jeste neprestano zalaganje nemačkog ministra inostranih poslova da nemačke trupe učestvuju u mirovnim operacijama, ma kako se one zvale i gde se odvijale.
      
       Održavanje i protest
       Ministar spoljnih poslova Saudijske Arabije odmah je, pre nego što je zvanično bio objavljen, podržao plan Joške Fišera za rešavanje političke krize na Bliskom istoku. Moguće je i zato što se on nije mnogo razlikovao od "saudijskog plana". Već i sama mogućnost o slanju međunarodnih snaga na Bliski istok a time najverovatnije i nemačkih trupa, izazvala je parlamentarnu buru u samoj Nemačkoj Gvido Vestervele, predsednik Slobodne demokratske partije (u opoziciji), nazvao je Fišerov plan za Bliski istok "vrlo spekulativnim", rekavši da on predstavlja samo spisak želja i nema veze sa realnošću.
       Angela Merkel, predsednica nemačke najveće opozicione partije CDU, rekla je da je angažman nemačkih snaga u mirovnim snagama u principu moguć ali u datom trenutku samo teoretski. Činjenica je da nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer neprestano podržava ideju o angažovanju nemačkih vojnih snaga u bilo kakvim međunarodnim vojnim snagama, ali da to mnogima nije drago iz istog razloga zbog koga Joška Fišer to želi - podsećanje na Drugi svetski rat i ulogu Nemaca, kao i skidanje anateme jednom narodu.
       Želju Evropske unije da se uključi u rešavanje mirovnog procesa na Bliskom istoku ispoljile su i Rusija i Ujedinjene nacije. Međutim, rešenja nije bilo. Pokazalo se da su svi planovi vrlo slični i da im je finalni deo potpuno isti - tj. svi su neostvarljivi.
       Na kraju je prihvaćeno da se podrži Pauelov plan za rešavanje krize na Bliskom istoku iako on ne može definitivno biti poznat zbog toga što se strane u sukobu (Izraelci i Palestinci) više i ne priznaju i poznaju a kamoli da veruju jedna drugoj ili tome šta će jedna potpisati i na šta će pristati.
       Evropa je pod pritiskom, najviše sopstvenim pritiskom. Sve više je antisemitskih ispada po velikim evropskim gradovima kao što je napad na sinagoge u Marseju i napad na autobus izraelske dece u Parizu. Istovremeno, mnogobrojni muslimani u evropskim državama neprestano protestuju, uz pomoć raznih mirovnih organizacija, ili kvazimirovnih, protiv Izraela.
       Kad svet poludi, za sve su krivi Jevreji, kaže jedan jevrejski novinar.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ