Retrospektivna izložba
Autor: Bora Baruh
Mesto: Galerija beogradskog Narodnog muzeja

      Đorđe Kadijević
      
       Otvaranjem retrospektivne izložbe i promocijom monografije, beogradski Narodni muzej obnavlja sećanje na slikara Boru Baruha (1911-1942), jednog od tragičnih likova sa naše umetničke scene u burnim decenijama prve polovine prošlog veka. Baruhova životna priča kratka je i tužna. Rođen u beogradskoj jevrejskoj porodici (otac Ilija, krojač na Dorćolu), u detinjstvu preživeo Prvi svetski rat. Studirao prava u Beogradu tridesetih godina. U isto vreme predstavlja se kao slikar.
       Odmah pada u oči njegov talenat iako "nije imao nijedan čas slikarske škole". Srce ga vuče u grad slikarskih snova, Pariz. Tu se pred njim otkriva velika svetska umetnička scena. Nije impresioniran podvizima avangarde, oduševljavaju ga velikani već "klasične" moderne, impresionisti, Sisle, Pisaro, ponajviše Sezan. Osim umetnosti pokreće ga još jedna strast: pripada pokretu "napredne" omladine i ulazi u studentsko rukovodstvo jugoslovenske Komunističke partije. Kao politički "sumnjiv", proteran je iz Francuske.
       U Beogradu je "obeležen", hapšen, zatvaran. Vodi dvostruki život, umetnika i partijskog aktiviste. Na javnoj društvenoj sceni sve više se ističe kao slikar. Kolorist izuzetne lirske osećajnosti, jednako uspešan pejzažist i portretista, ulazi u krug beogradske škole intimističkog smera, tipičnog za naše slikarstvo treće decenije. Drugi svetski rat fatalno menja smer njegovog životnog puta. Iz okupiranog Beograda odlazi u Kosmajski partizanski odred, dospeva do Užica. U nespretnom pokušaju da se vrati u Beograd, pada u ruke Gestapoa. Jula 1942. streljan je u Jajincima.
       Iza Baruha ostalo je nekoliko stotina slika od kojih su mnoge uništene u ratu, a neke izgubljene posle rata. Po onome što je sačuvano od njega, pripada mu visoko mesto u jugoslovenskom slikarstvu međuratnog vremena. To potvrđuje i ova retrospektiva u Narodnom muzeju. Slike kao što su "Luksemburški park" (1936), "Ulica Rivoli" (1938) i "Don Kihot" (1937) predstavljaju vrhunska ostvarenja poetskorealističke inspiracije, karakteristične za intimističko slikarstvo beogradske škole poznih tridesetih godina. U tom sudu biće jednodušni stručnjaci i ljubitelji likovne umetnosti.
       Treba reći da se o Baruhu sudi kao o stvaraocu nedovršenog dela. Vredi se upitati kako bismo sudili o Lubardi ili o Milunoviću da su oni poživeli samo trideset jednu godinu. Na platnima u Narodnom muzeju ima naznaka po kojima osetljivi posmatrač može da opazi da je u Baruhu klijao jedan talenat ravan onome u Marka Čelebonovića i Stojana Aralice. Otud je nemoguće izbeći setni uzdah: eh, da je duže poživeo!... Njegov savremenik, saizlagač i imenjak Bora Stevanović, nadživeo je Baruha gotovo za sedamdeset godina. Teško je ne upitati se šta bi Baruh još stvorio da mu je sudbina poklonila bar polovinu tog vremena.
       Izvesno je da bi on, da je doživeo posleratne dane, bio jedan od oponenata ideologizacije umetnosti koja je obeležila neslavni period dominacije tzv. socijalističkog realizma. Baruhova uvek čista umetnička vokacija, na koju kao da nije delovalo njegovo ideološko ubeđenje, bila je, možda, uzrok tome što je u vremenu posle pobede pokreta za koji je on dao život, njegovo ime bilo poznato više po onome što je značio za revoluciju, nego po dostignućima u umetnosti. Izložba beogradskog Narodnog muzeja, posvećena tragičnom liku ovog izuzetnog čoveka i stvaraoca, potvrđuje još jednom da je umetnost jača od ideologije i politike, da u njoj ima više istine i pravde nego u istoriji, pa i u samom životu.