Posle priznanja za glavnu mušku ulogu u filmu "Apsolutnih sto" u Solunu, prošle nedelje nagradio ga je žiri festivala u Parizu

      Vuka Kostića nećete naći u beogradskim kafićima niti na tehno žurkama, gde njegovi vršnjaci najčešće "vise". Na prvi pogled izgleda kao dečko iz "fine kuće", ali odmah sledi dopuna - on je glavni glumac u novoj predstavi Siniše Kovačevića "Velika drama", i dobitnik nagrada za glavnu mušku ulogu u filmu Srdana Golubovića "Apsolutnih sto" na evropskim filmskim festivalima.
       Posle glavnog priznanja na međunarodnom filmskom festivalu u Solunu, prošle nedelje nagradio ga je žiri festivala u Parizu, čiji je direktor Izabela Ađani, a predsednica Džeraldina Čaplin. To znači da će uskoro njegov lik "kroz nišan" posmatrati ljude u mravinjaku pariskog metroa, pošto je nagrada, čiji je sponzor Metro kompanija, izražena u reklamnom prostoru i bilbordima.
       Neobičan talenat koji je pokazao u ovim prvim ulogama na filmu i u pozorištu, pomaže mu da sa lakoćom podnosi tempo rada kakvom nisu vični ni mnogo iskusniji glumci. Ustaje u sedam ujutru i odlazi na snimanje novog filma Dejana Zečevića "Mala noćna muzika", u kome glumi svoju prvu komičnu ulogu na filmu, jednog "morona, jadu, koji nikad nije imao devojku", da bi, potom, filmski set zamenio scenom Narodnog pozorišta ili teatra na Slaviji, u kome već drugu sezonu nastupa u predstavi "Damin gambit". "To je ono najzanimljivije kod glume - jedne večeri si šerif, druge razbojnik, heroj ili ubica."
      
       Opasni klinci
       Prirodan je i spontan, netaknut taštinom koja je tako česta kod glumaca svih doba. U razgovoru sa novinarima je nedisciplinovan, skoro nezainteresovan, neopterećen željom da se "dopadne po svaku cenu". Često skače da bi odgovorio na telefonske pozive prijatelja sa kojima se zbog posla retko viđa.
       Kao ni Saša, njegov prvi filmski lik, ni on nije "pričljiv". I jedan i drugi pripadaju generaciji koja je "prohodala" u devedesetim, i čiju su svest o okruženju formirali brutalni prizori koji su taj period obeležili. Saša na nasilje odgovara nasiljem, jedinim načinom za koji zna.
       "Na to ga je naterala ljubav prema bratu i želja da zaustavi njegovo poniženje. Nije svestan da čini nešto loše, jer za drugo ne zna. Obojica se žrtvuju jedan za drugog, ali na kraju gube. I ja sam kao i Saša na početku devedesetih bio suviše mlad da bih razumeo šta se događa. Opasno vreme i opasni klinci bili su deo jedinog života za koji sam znao. Vremenom sam postajao svestan situacije, najpre kroz porodični život, kroz napore da se skrpi od danas do sutra, kroz opštu bedu. Ne znam ko je gore prošao, da li moja generacija, koja je u to vreme tek postajala svesna sebe ili stariji od nas, koji su znali za bolje."
       Motiv njegovog lika da ne izneveri očekivanja izgubljenog brata, zbog čega na kraju filma odlazi da se takmiči u sportu koji ih je obojicu vezao, neočekivanim analogijama koje nameće ljudsko iskustvo povezan je sa jednom drugom odlukom iz stvarnog života mladog Kostića, da odigra svoju prvu profesionalnu predstavu onog dana kada mu je umro otac, glumac Mihajlo Kostić zvani Pljaka. "To nije imalo veze sa profesionalnošću, nije mi bilo stalo da li će biti premijere ili neće, ali sam znao da bi on želeo da ja to odigram."
       Poput oca, koji je glumio u mnogim dramama Siniše Kovačevića, i pozorišni život Vuka Kostića do sada je bio vezan za ovog pisca. Još kao student druge godine glume pojavio se u "Srpskoj drami", zajedno sa kolegama iz klase profesorke Biljane Mašić-Aleksić - Bojanom Stefanović, Sonjom Kovačević, Anom Maljević, Ivanom Jovanović, Goranom Jeftićem, Radivojem Bukvićem i Nenadom Stojmenovićem - koji su danas prisutni na najvećim beogradskim pozornicama i na filmu.
       Tu Kovačevićevu predstavu režirao je profesor Mika Aleksić, koji je zaslužan za Vukov najraniji glumački razvoj. Iz njegove dramske škole već kao šestogodišnjak zaigrao je u predstavi Dušana Kovačevića, "Sveti Georgije ubiva aždahu", a potom je najčešće nastupao na sceni pozorišta "Boško Buha". Kada se uzme u obzir koliko je već prisutan na beogradskim pozornicama, ovaj sadašnji uspeh ne izgleda tako neočekivan.
      
       Slovenska faca
       Kada mu je ponuđeno da igra u četvoročasovnoj Kovačevićevoj "Velikoj drami", nije sumnjao u sebe, iako je to uloga "da se mladi glumac saplete", a kritika se, potom, pohvalno izrazila o načinu na koji je izrazio paradoksalnu prirodu partizanskog majora Milorada Vučića. Kada se šali sa prijateljima, Vuk priča crnogorski, kao njegov lik iz drame, što mu uostalom i pristaje, s obzirom na poreklo. U tom duhu se i izražava: "Kakav si čo'ek, tako ti je..."
       Strast prema glumi jednako unosi u pozorišne i filmske uloge, a uspeh koji u njima postiže svedoči o njegovoj glumačkoj širini. "Pozorište je istinitije, igraš u jednom cugu, ne izlaziš iz 'kadra' i svestan si reakcija publike koja diše pet metara od tebe. Film je prava čarolija kada izađe kao gotovo delo, ali dok traje snimanje nikad ne znaš kakav će biti konačan rezultat, na šta će publika da reaguje. Na filmu ne postoji veliki pripremni period, kao kad se sprema predstava, i nema usavršavanja uloge; ono što si odigrao je konačno."
       Uspeh njegovog debitantskog filma omogućio mu je da prvi put putuje u Evropu, u San Sebastijan, Pariz, Solun. U Parizu su ga opisali kao tipično slovensku fizionomiju, a o utisku koji je ovaj grad ostavio na njega kaže: "Ne znam da li bih izdržao duže od petnaest dana. Sve mi je ličilo na neki mravinjak, a ljudi na - rovce. Mi smo još uvek za njih bajalica na turskom, enigma... Zato im je ovaj film bio toliko zanimljiv, jer modernim filmskim jezikom govori o našem životu 'iznutra', o tome kako smo proživljavali ono što je za njih bilo samo slika u vestima, a o čemu ne znaju ništa. Bili su iznenađeni da se takvi filmovi prave u Jugoslaviji, pa još sa buxetom koji kod njih nije dovoljan ni za honorar glavnog glumca."
       Na pitanje da li se plaši nestalne glumačke sudbine, koja ume da se poigra sa mladim glumcem, Vuk odgovara lakonski: "Nije to trka na sto metara, već maraton."
      
       ANA OTAŠEVIĆ