NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Reč(nic)i nesporazuma

Drastičnim umanjivanjem sredstava, Ministarstvo nauke dovodi u pitanje opstanak nacionalne leksikografije

      Srpsku lingvistiku i leksikografiju sustizale su poslednjih deceniju-dve mnoge nedaće. Jedne su dolazile spolja, od protagonista jezičkog separatizma i dezintegracije jugoslovenskog državnog i kulturnog prostora; druge iznutra, kao posledica monopolskih borbi i etatizacije jezičke politike, obavljane u vreme Miloševićeve vladavine. Najteže bi, međutim, mogla da proizvede naučna politika današnje srpske vlade, odnosno njenog Ministarstva za nauku i tehnologiju, koja dovodi u pitanje nastavak rada na nekoliko najznačajnijih projekata iz oblasti jezika.
       Reč je, prvenstveno, o onima koji se ostvaruju u Institutu za srpski jezik SANU i uz koje obično ide oznaka da su od fundamentalnog naučnog i nacionalnog značaja. Tu je, najpre, kapitalno delo kao što je Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika a onda još dva važna leksikografska poduhvata: Etimološki rečnik i Rečnik crkvenoslovenskog jezika srpske redakcije. U red iste veličine uvrstio bi se i Srpski dijalekatski atlas koji bi proizišao iz dosad obavljenih i planiranih dijalektoloških istraživanja srpskog jezičkog prostora, znatno šireg od onog koji obuhvataju Srbija i Crna Gora.
       Veliku i razumljivu uznemirenost u Institutu, u kojem radi četrdesetak stručnih saradnika, izazvali su rezultati konkursa za projekte u oblasti osnovnih istraživanja, pošto se njima praktično ugrožava dalji opstanak ove naučne ustanove. Duga je i mučna priča o tome kako je do toga došlo, od njenog raspredanja sada je mnogo važnije videti hoće li nadležno ministarstvo i vlada biti u stanju da shvate da još ima vremena da spreče ono najgore.
       U svakom slučaju, tvrdnje zaposlenih u Institutu da sa 40 odsto umanjenim sredstvima za finansiranje njihovih projekata ne mogu nastaviti rad, deluju krajnje ubedljivo. To je jasno rečeno i potkrepljeno i na njihovoj prošlonedeljnoj konferenciji za novinare i u otvorenom pismu Vladi Republike Srbije.
       U tom pismu kaže se, između ostalog, i sledeće: "Ministarstvo je donelo zaprepašćujuće nerazumnu odluku, čini nam se potpuno nesvesno njenih dalekosežnih razornih posledica. Srpska nauka o jeziku će, ovakvom politikom, neizostavno odumreti. Dok god postoji srpska država, srpska vlada bi morala da povlači razliku između nacionalističkog i nacionalnog, jer gušeći ovo drugo, samo pothranjuje ono prvo, na način na koji to nije činio čak ni komunistički režim, iako on, po našem mišljenju, snosi veliku krivicu za postkomunističke traume kroz koje smo prošli. Konstruktivno shvaćena istraživanja nacionalne problematike, usmerena ka istraživanju i negovanju, pa i kritičkom preispitivanju vlastitih tradicija, a ne protiv drugih, mogu biti samo poželjan i neophodan doprinos našeg naroda svetskoj nauci i univerzalnom pogledu na svet; ona su nešto što se od nas očekuje i što sami sebi, u krugu kulturnih naroda, ne smemo uskratiti."
       Zaključak je "da bi potpisivanje ovakvih ugovora značilo za rukovodioce projekata ne samo poniženje sebe samih, svojih kolega i svoje struke, nego i neoprostivo saučesništvo u njenom gašenju".
       Istine radi, treba reći i da hod po mukama Instituta za srpski jezik nije započet samo krivicom aktuelne vlasti. I oni prethodni režimi sporo su i sa velikim natezanjima obezbeđivali sredstva za štampanje njegovih izdanja. Pripremljeni tomovi velikog Rečnika često su godinama čekali na objavljivanje da bi onda, kao i danas, iz nedovoljno shvatljivih razloga, izlazili pod firmom Srpske akademije nauka i umetnosti. One iste Akademije koja je pred kraj Miloševićeve vladavine, izbacila Institut iz svojih prostorija a nastavila da od države uzima novac za publikovanje novih svezaka Rečnika.
       Uz teškoće koje je Institutu stvorila ova sadašnja drastična restrikcija sredstava za finansiranje njegovih projekata, od vremena prisilnog iseljenja iz zgrade SANU vuče se i problem sa plaćanjem novog poslovnog prostora. Ispostavilo se, naime, tek naknadno da on nije, kako se to u vreme preseljenja predstavljalo, u vlasništvu Akademije već Poslovnog prostora grada koji Institutu naplaćuje enormno veliku zakupninu, u iznosu od oko 135 000 dinara mesečno. Ta stavka ide u materijalne troškove, koje Ministarstvo nauke ne uvršćuje u troškove projekata. U situaciji kad ni za njih nije dobijeno koliko je traženo i bilo neophodno, lako se zato može desiti, kako se čulo na već pomenutoj konferenciji za novinare, da Institut iz ovih prostorija, zbog nemogućnosti da plaća kiriju, bude izbačen na ulicu. A u njegovim depoima i biblioteci nalazi se građa koja predstavlja neprocenjivo nacionalno blago, čiji je deo zaštićen i zakonom.
       Dramatičnost stanja u Institutu povećava takođe i materijalna oskudica koja se ispoljava na najrazličitije načine; od nemogućnosti valjanog izvođenja terenskih istraživanja do, recimo, krajnje zastarelog tehnološkog procesa obrade prikupljene građe. Listići papira, grafitna olovka i gumica ostali su u njemu osnovna sredstva za rad, dok se srpsko društvo za to vreme razmeće kompjuterizacijom i tamo gde je za njom daleko manja potreba.
       Začuđujuće je što o svemu ovom što se dešava jedinom institutu za nacionalni jezik, a što nesumnjivo predstavlja nedopustivu degradaciju njegovih projekata, ćuti naučna i kulturna javnost. Ne oglašava se SANU, Filološki fakultet u Beogradu, Matica srpska a ni istaknute i uticajne javne ličnosti. A glas javne podrške ne traži se u ovom slučaju da bi istraživači u Institutu sačuvali svoja radna mesta, već da bi se odbranili nacionalni projekti s čijom sudbinom ne bi smeli da se poigravaju nijedna vlada i režim.
      
       SAVA DAUTOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu