NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Regionalno ili planetarno

Nova stalna postavka nije alfa i omega, niti je zamišljena da traje doveka, već nekoliko godina: s manje materijala i tema koncept bi bio koncizniji, jasniji. Dela adekvatnije predstavljena

      Pre bezmalo četiri decenije (1965) kada je Miodrag B. Protić otvarao novosagrađen Muzej savremene umetnosti na Ušću, njegova postavka slika i skulptura ugledala se na reperni njujorški Muzej moderne umetnosti. Tada je MSU u zbirkama imao 3 000, a danas poseduje 7 500 dela.
       Nova stalna postavka, svečano promovisana u subotu (13. april), po koncepciji prof. Jerka Denegrija, prekida sa dosadašnjom praksom hronološkog/istorijskog prikaza i uvodi pogled na "Jugoslovenski umetnički prostor 1900-1991" po temama. Recept ovog puta dolazi iz Londona. Pre dve godine kad je otvorena Moderna Tejt galerija, smeštena u adaptiranoj londonskoj električnoj centrali, nov način predstavljanja istorijsko-umetničkih pojava po temama je, sudeći po pisanju štampe, dobrano uzburkao pažnju na prvom mestu britanske, a potom i međunarodne javnosti.
       Nisam ništa izmišljao, "adaptirao sam svetski obrazac", tvrdi prof. Denegri, a na naše pitanje da li je bio u Modernoj Tejt galeriji, kaže da nije i da ga je za novu stalnu postavku u MSU inspirisao intervju Larsa Nitvea, direktora Moderne Tejt i autora nove postavke.
       Koautori postavke, uz Denegrija, Branislava Anđelković-Dimitrijević, direktor MSU, Branislav Dimitrijević i Dejan Sretenović ne bi, kako ističu, želeli da se pojam "jugoslovenski umetnički prostor" shvati kao "politički konstrukt sa centralističkim, unitarističkim i jugonostalgičarskim konotacijama". Ipak, posetioci će tumačiti postavku kako budu hteli, a radi se danas o razmeđenom prostoru na kome vize strogo kontrolišu propusnost granica. Iz te perspektive nova stalna postavka može se tumačiti i kao svojevrsni spomenar.
      
       Hvala Miodragu B. Protiću
       Ono što je nekada bila kolekcija jugoslovenske umetnosti 20. veka, danas je, zbog dezintegracije bivše Jugoslavije i formiranja novih država na tom prostoru - regionalna kolekcija koja pruža mogućnost da se "jugoslovenski umetnički prostor" verodostojno predstavi. Činjenica je, zvučalo nostalgično ili ne, da je još 1904. Nadežda Petrović osnovala u Sićevačkoj klisuri, dakle daleko pre bilo kakve Jugoslavije, jugoslovensku umetničku koloniju i to sa vajarom Ivanom Meštrovićem. Međutim, moto cele postavke bi mogao biti i naziv jedne slike Radomira Reljića: "Terra incognita", po kojoj je nazvan i jedan od 18 segmenata nove stalne postavke.
       Moderna Tejt na bar deset puta većem prostoru ima nekoliko tema ("Pejzaž/materija/orkuženje", "Akt/akcija/telo", "Istorija/memorija/društvo"...), a beogradski Muzej savremene umetnosti 18! Verovatno zbog specifičnosti terena. Denegri se odlučio za više od 200 umetnika čija su dela postavljena na pet nivoa muzeja, odnosno na oko 3 000 kvadratnih metara izložbenog prostora. Obilje materijala koje treba da ima i "edukativni karakter" izvesno ukazuje na bogatstvo zbirki MSU i rafiniranost, dobro poznavanje materije, na vrhunsku stručnost Miodraga B. Protića i njegove ekipe kustosa koji su ovu kolekciju stvarali decenijama otkupima iz budžeta Republike Srbije.
       Konačno, nova stalna postavka se i završava sa 1991. jer od tada gotovo da i nije bilo otkupa pa se ni umetnost u Srbiji a kamoli u regiji koju pokriva ova postavka - ne bi mogla celovito prikazati.
       Niko precizno, pa ni Denegri, ne može tačno reći koja je ovo po redu stalna postavka u MSU (neke su bile samo nešto inovirane u odnosu na prethodnu). No, sve dosadašnje su se oslanjale na one temelje koje je 1965. postavio Protić. Ova, bar za istoričare umetnosti zanimljiva, otvara relevantnu dilemu (pogotovo ako se setimo i proklamovanog "edukativnog karaktera"): da li ovakvo čitanje omogućava jasnije sagledavanje modernizma? Dakle, nije reč samo o konceptu i temama već i o njihovom broju (tema), obrazloženosti izbora, ali i o postavci. Tek, poređenja radi, u velikim salama Moderne Tejt izložena su po tri, četiri dela, a na 3 000 kvadratnih metara muzeja takva "oaza" koja bi omogućila adekvatno sagledavanje dela nije organizovana, ni kao eksperiment.
      
       Opasnost od proizvoljnog i površnog
       Muzeologija ide dalje, inovacije su na našem terenu bile retke ili ih nije ni bilo. Međutim, svaki stav mora biti obrazložen. To su zahtevi struke. Teško, na primer, da se "Dvorište" može ozbiljno shvatiti kao tema. Tu se odista nalaze "neka od najreprezentativnijih dela istaknutih protagonista posleratne umetnosti u Jugoslaviji iz kolekcije MSU": skulpture Olge Jevrić, slike Krste Hegedušića (jedna se i zove "Dvorište"), Gabrileja Stupice, Petra Lubarde, Ivana Tabakovića. Različite generacije, poetike, pa "Dvorište" ponajviše asocira na dvorište u kom kljucaju tri koke, dve patke, ćurka, možda protrči prasence.
       Neke od brojnih tema samo su, izborom dela, nagoveštene, druge su mogle da se utope u one univerzalnije i sveobuhvatnije i korisno bi bilo da nova stalna postavka u MSU isprovocira raspravu i unese u prilično apatičnu likovnu scenu ovog terena polemične tonove. To bi značilo da veliki trud muzealaca sa Ušća ima odgovarajuću recepciju kulturne javnosti, publike, ljubitelja umetnosti.
       Uostalom, može se očekivati da će konzervativniji kritičari i(li) teoretičari, istoričari umetnosti, primetiti da se u ovakvoj postavci umetnost uzima kao skup pojedinačnih objekata u manje ili više sigurnim rukama kustosa i služi kao ilustracija njihovih trenutnih koncepcija. Drugima će se upravo to dopasti jer - makar provocira. Blagonakloni će uvideti nove mogućnosti koje nudi ovakva revizija, ali ako su nepristrasni, videće i opasnost od proizvoljnog i površnog.
       Publika izvesno neće sagledati delo Olge Jevrić onako kako bi trebalo i neće znati da li je posredi nepoznavanje ili nepoštovanje njene skulpture. Savremena skulptura, naime, može da bude postavljena na pod, bez postamenta. Ona (skulptura) Olge Jevrić ima svoja očišta tek kad je na postamentu jer nije stvarana da se gleda odozgo, po patosu kao da je tek istovarena. Sama umetnica je rekla, kad je videla kako joj dela stoje, da je "malo šoknuta". Da li je "Pijana lađa" Save Šumanovića adekvatno predstavljena na sivom novopostavljenom zidiću koji "secka" drugi izložbeni nivo MSU, nešto manja od "podloge" i neznatno iznad poda? To, po mišljenju bivšeg kustosa i autora prethodne postavke Ljiljane Slijepčević (sa Draganom Vranić), nije mali propust, kao ni stvaranje "koridora" sa dve velike Šumanovićeve "Šidijanke" nasuprot kojih stoje veliki ženski aktovi Zore Petrović.
      
       Šta boli Toma Gotovca?
       Denegri smatra da bi "pomalo šokantna" mogla biti tema "Telo" i to zbog dva muška akta, jednog Petra Dobrovića ("Atleta na odmoru"), ali biće pre zbog onog Toma Gotovca koji se (na fotografiji) ispružio u prirodnoj veličini insistirajući na "atributu". Među publikom se mogao čuti i komentar da je hrvatski konceptualac svojevremeno imao parolu "Srbe na k...", ali ako se uzme u obzir da su njegovi projekti parole kao "Boli me k..." onda treba poverovati u univerzalni jezik čiste umetnosti regije koju pokriva postavka. "Telo" je bilo zahvalno kao tema i kroz nju se moglo mnogo više reći. U nju su mogle da se integrišu neke slike iz teme "Žena" koja dobroj nameri uprkos ne govori ono što je proklamovano. Izvesno je da je Marina Abramović upravo u temi "Telo" trebalo da ima svoju punu prezentaciju. Zapravo, tema "Tela" mogla se protegnuti i celim drugim nivoom muzeja.
       Ideja da se temom "Autoportret" prikaže i kako umetnik vidi samog sebe je sa 10 autoportreta tek nagoveštena. Ako se umetničko delo "čita i reprezentuje kao kompleksan tekst koji podjednako referiše na individualne diskurzivne prakse i egzistencijalna iskustva, kulturni kontekst i oblike umetničke komunikacije, sociopolitičke okolnosti i ideološke afinitete", onda je tu puno opravdanje našao "Autoportret sa maskom" Miće Popovića iz 1947. No, umesto Hakmanovog iz 1928. tu je trebalo da bude maestralni "Autoportret sa harmonikom". Konačno, iz "Dvorišta" je ovde mogao da bude spušten "Veliki autoportret" Gabrijela Stupice. "Autoportret", zanimljiva ali nedorečena tema, s punim opravdanjem (kao i još nekoliko) počinje Nadeždom Petrović. Međutim, kako je to pozajmica iz Narodnog muzeja, oni koji ne obiđu muzej u prvih deset dana od otvaranja nove stalne postavke, neće kasnije imati priliku da ovo delo vide na Ušću.
      
       Od izvora dva putića
       Sam vrh u promišljanju umetnosti na ovom prostoru predstavlja segment posvećen nadrealizmu koji nikad do sada nije tako celovito (i sa muzeološkim inovacijama) dat i predstavljen. Taj deo na drugom nivou muzeja predstavlja šlag na ovoj "muzeološkoj torti" u kojoj se našao i "Veliki obred", u jednom prilaznom koridoru-hodniku sali na četvrtom nivou s nekoliko umetnika čije su "introvertne i pesimističke umetničke vizije" mogle da budu integrisane bez puno muke u neku od tema odnosno - mini-izložbi na koje je postavka podeljena.
       Nova stalna postavka MSU nije alfa i omega, niti je zamišljena da traje doveka, već nekoliko godina: s manje materijala i tema koncept bi bio koncizniji, jasniji. Dela adekvatnije predstavljena.
       Tom Gotovac će možda u muzej privući one koji su do sada (tradicionalno) žbunarili po velikom parku koji okružuje MSU a posetioce će dočekati veselo presvučene (s desne strane) stolice i automat za kafu koji radi. Na levoj strani, pak, dva (uslovno) diptiha kojima autor koncepcije prof. Jerko Denegri pridaje poseban značaj. Jedan čine skulpture Ivana Kožarića i zid na kome su fotografije (do kojih se moglo doći) umetnika čija su dela sad u stalnoj postavci. Drugi čine dva "ekstremno udaljena umetnička dela": stub (koji seže do drugog nivoa) naivca Bogosava Živkovića (!) i osciloskop inženjera Zorana Radovića. Time se, kako ističe Denegri, htelo reći da su rasponi u umetnosti danas ogromni. "Ceo 20. vek je protekao u ove dve opcije - u želji za čuvanjem izvornosti i u opsesiji tehnologijama, tehnološkim razvojem."
       Ima gastronomima dobro poznato uputstvo, u praksi potvrđeno - kuvaj regionalno, slaviće te planetarno.
      
       SAVO POPOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu