Mene je sa Primakovom upoznao Aleksandar Jakovljev, arhitekta perestrojke. Kako me je Primakov prvi put video 1993. više me nije ispuštao iz ruku. Kada sam pitao Ficroja Meklejna da li hoće da se upozna sa Primakovom, samo što nije skočio sa stolice

      Boris Vukobrat pripada onim malobrojnim ljudima čije se ambicije nisu završavale na komformitetu vlastitog života. Pravio je poslove koje je pratila legenda ali i podozrenje jer je dolazio do uspeha i položaja na koje većina stiže silom ili nasleđem. Oličenje je čoveka koji ume da vlada sobom ali i drugima. Karakter koji kao svoje probleme doživljava i one pojave i upitanosti, o kojima po uobičajenoj logici, ne bi trebalo ni da misli a kamoli da ih rešava. Odabirao je ciljeve koji su bili, po njegovom mišljenju, prikladni njegovim interesovanjima i željama.Pored buntovničkog karaktera život mu determiniše i principijelnost oca kao i mnogoletna emigracija. Iako već zašao u sedmu deceniju, govori sa strašću mladića koji tek treba da osvoji ono što je on već davno osvojio.
       "Moj otac je na početku II svetskog rata u Kninu delio humanitarnu pomoć. Onima kojima je bila neophodna. Nije pomagao ni četnike ni partizane - pomagao je ljude u nevolji. Bio je visokomoralan čovek - jednom se zakleo (kralju) i smatrao je da se posle toga ne može zakleti nikom drugom. Otac mi je bio liberal po političkom ubeđenju, levo orijentisan, ali nije bio komunista. Bio je politički tolerantan. Kao rojalista, emigrirao je u Englesku."
      
       Pizma da vam je otac politički emigrant dugo će vas pratiti?
       - Sve vreme. Prvo, poticao sam, kako se to tada govorilo, iz buržoaske familije, a povrh toga otac mi je bio politički emigrant. Možete pretpostaviti kako mi je bilo i kako sam se osećao u tom vremenu termidora.
      
       Već u gimnaziji pokazujete svojevrsni buntovnički karakter. Zastupate tezu da imperijalizam nije poslednji stadijum kapitalizma, već da je to državni kapitalizam. Za ono vreme opasna jeretička misao.
       - Dok sam ja još išao u gimnaziju, uvedeni su tzv. marksistički kružoci umesto petog časa. To je za mene bio izazov. Mene je, recimo, Marksov "Kapital" strašno interesovao.
      
       Čitali ste već tada "Kapital"?
       - Da. Kao gimnazijalac sam već uočio velike razlike između proklamovanih ideja i prakse. Elem, u to vreme Komunistička partija Jugoslavije promenila je ime u Savez komunista Jugoslavije. Menjajući ime, oni su prešli i na novi program. Na našim marksističkim kružocima imali smo zadatak da kao "baza" raspravljamo o programu Saveza komunista.
      
       Zanimljivo je da se taj vaš stav toliko ozbiljno shvata da sa vama polemiše lično Draža Marković.
       - U tom trenutku Draža Marković je bio, koliko se sećam, predsednik Komisije za ideološka pitanja CK Srbije. U našoj XI gimnaziji organizovan je veliki skup na koji je došao i on. Sećam se kao danas. Čekali smo ga gore na spratu i videli kako u prostrano školsko dvorište dolazi veliki "mercedes" i kako iz njega izlazi jedan mali čovek.
      
       Sve je simbol, rekli bi nadrealisti.
       - Nisam na to tada gledao tako. Sala je bila puna, bili su prisutni predstavnici svih petnaest beogradskih gimnazija, profesori, svi članovi Partije, skojevci i svi oni koji su imali političkih ambicija.
      
       Da li ste sa Dražom imali direktnu polemiku?
       - Kako da ne! Bio je to impozantan skup, završio se tako što me Draža zagrlio i rekao mi: "Boro, sine, baš mi je drago da sam te upoznao. Imam i ja jednog sina, ali on baš i nije dobar u marksizmu kao ti. Voleo bih da počnete da se družite". Čak mi je predlagao da se vidimo i da nastavimo našu priču. Ali, nije mi padalo na pamet da idem kod njega. Ni u šta me nije ubedio.
      
       Od starijih kolega sam čuo da ste bili talentovan novinar, da ste pisali za "Ekonomsku politiku", ali i tu ste pravili "probleme".
       - Bilo je problema i pre "Ekonomske politike". Posle gimnazije sam otišao da studiram čistu filozofiju. Međutim, ubrzo sam konstatovao da oni nas spremaju za apologete sistema. Na to nisam mogao da pristanem. Imao sam velikih problema sa profesorima Veljkom Koraćem i Mihailom Markovićem.
      
       Upisujete se, potom, na Višu spoljnotrgovinsku školu.
       - To je vrlo zanimljiv događaj. Šezdesete godine iz Banjaluke je došla i moja supruga. Dobila je mesto pravnog referenta u Skupštini opštine Stari grad. Tamo je upoznala mnoge važne ljude koji su dolazili da rešavaju svoje administrativne probleme. Često su joj se žalili: šta da radimo sa onim tvojim? Nekako u to vreme otišao sam da posetim oca u London. I šta se desi? Moja dovitljiva supruga mene ispiše sa filozofije i upiše me na Višu školu za spoljnu trgovinu. Kako je u školi bio pokrenut list, počeo sam da pišem. Izgleda da sam bio uspešan, pa se za mene pred kraj školovanja zainteresovala "Politika" i ponudila mi da me obrazuje za novinara. Međutim, "Borba" mi ponudi stranicu spoljne trgovine u "Ekonomskoj politici". Onako mlad, polakomim se na stranicu i odem u "Ekonomsku politiku". Ali, ni to nije dugo trajalo. Izbacili su me posle tri meseca.
      
       Šta ste skrivili?
       - Ništa. Bio sam na prelomu za 29. novembar, Dan Republike, kada su sve novine objavljivale specijalno izdanje i uvodnik. U dogovoru sa glavnim urednikom, na moju inicijativu, promenio sam naslov uvodnika koji je napisao zamenik glavnog urednika. Posle tri dana, glavni urednik mi kaže da su mu kolegijum i zamenik glavnog i odgovornog urednika rekli: on ili mi.
      
       Naravno, opredelili su se za "mi" Očaravajući duh kolektivizma.
       - Naravno da su se opredelili za "mi". Bile su to šezdesete godine. Posle povratka iz vojske napisao sam tačno 242 molbe za zaposlenje. Dobio sam jedan jedini odgovor i to da nisam primljen - od Investicione banke.
      
       Odlučujete da idete van zemlje. Kako ste dobili pasoš u to vreme?
       - To je bio period kada je započela velika ekonomska migracija. Tito je shvatio da ukoliko ne otvori granice, da će imati velikih socijalnih problema. I Tito je otvorio granice. Zapad je tada bio u ekspanziji, bile su to zlatne šezdesete. U Parizu sam prvo bio zidar, pa radnik na traci u "Renou"... Kada sam dobro savladao jezik, shvatio sam da je bolje raditi velike poslove, jer bar pružaju velike šanse. Život je učinio, a valjda i neke moje sposobnosti, što su veliki želeli da rade sa mnom.
      
       Brzo napredujete u biznisu, i otkupljujete ime firme "Koperšin" s kojom ste radili po Rusiji i uspevate da postanete partner "Sojuz njeft eksporta", ruskog naftnog giganta. Tada počinje vaša neverovatna biografija. Kao da ju je pisao Džon le Kare. Koliko vam smeta u vašem poslu i politici kada vam prebacuju da radite za razne obaveštajne službe? Kako ste uspeli da postanete ruski partner?
       - Hajde da i to već jednom ispričam! Vidite, Rusi su radili sa "Ineksom", "Geneksom", "Progresom"... I bili su ubeđeni da sam ja čovek Udbe koji je ubačen u Pariz, da u stvari vodim jugoslovensko preduzeće.
      
       Jer su oni radili to isto.
       - Naravno. U to vreme "Geneks", "Ineks", itd. bile su ogromne firme koje nisu vodile računa o malim igračima kakav sam bio ja. Tako sam od Rusa dobio jedan brod nafte po 44 dolara u vreme kada su isti takav brod morali da isporuče "Ineksu" po ceni od 22 dolara. Njima je to, jednostavno, bilo u interesu. Bilo je to 1973. godine, za vreme prve naftne krize. Međutim, u određenom trenutku počinjem da sklapam poslove koje naša preduzeća nisu mogla. Sklapam prvi ugovor između "Sojuz njeft eksporta" i "Totala".
      
       Znači, tu ima nešto.
       - Znači, tu su, eto, Francuzi iza. Ubrzo posle toga pravim istorijski ugovor između "Sojuz njeft eksporta" i američkog tržišta. Kupujem 15 miliona tona nafte na rok od pet godina. Za Ruse više nisam francuski čovek, već čovek iza koga stoji CIA. U tom trenutku, ja sam žrtva svog uspeha.
      
       Valjda pobednik?
       - Pobednik ali i žrtva. Pobednik u smislu poslovnih uspeha, a žrtva jer su Rusi duboko ubeđeni da iza mene stoje američki interesi, da sam ja samo paravan.
      
       Neretko se moglo čuti da ste vi čovek ruske obaveštajne službe.
       - Najbolji dokaz da ja nisam nikad radio za rusku obaveštajnu službu je taj što su Rusi moje poslove blokirali na milijardu i po dolara.
      
       Nema šta, stvarno ste žrtva.
       - Čekajte, molim vas! U Rusiji sam mogao da pravim 15 milijardi dolara. Da sam radio za njih kao što se priča, granica mojih poslova sa Rusijom bilo bi nebo.
      
       Vaš prijatelj je bio legendarni Ficroj Meklejn, jaki čovek Intelidžens servisa.
       - Sa Meklejnom me upoznaje hrvatska novinarka Silvija Luks jer je njega zainteresovala moja farma, odnosno imanje u blizini Cavtata. Kada sam upoznao Meklejna, znao sam samo da je bio Čerčilov predstavnik u Titovom štabu i da ga je moj otac organski mrzeo.
      
       Ali i da je Meklejn poslužio kao model Janu Flemingu za Džejmsa Bonda.
       - Naravno. On je jedna fantastična ličnost. Moj otac je hteo kad je došao u Englesku da ga ubije jer je mislio da je on najodgovorniji za dolazak Tita na vlast. On je bio veliki specijalista za Rusiju i odmah smo našli zajedničku temu. Verovatno sam bio za njega kao obaveštajca interesantan materijal. Pre nego što će se raspasti Sovjetski Savez, na jednoj večeri u Parizu, objašnjavao sam mu neminovnost propasti Sovjetskog Saveza. Kada je Sovjetski Savez zaista propao, on me poziva na sastanak u London.
      
       Da li je SFRJ još tada postojala?
       - Da. On je, u stvari, mene pozvao da se upoznam sa lordom Karingtonom, koji je postao posrednik za rešavanje krize u Jugoslaviji. Sreli smo se u Vajts klubu i Meklejn je bio prevodilac, jer moj engleski nije savršen kao francuski. Odmah posle tog susreta Karington je išao na večeru sa premijerom Mejdžorom. Rekao sam Karingtonu da je uspeo da pacifikuje Rodeziju, ali da to nije ništa u poređenju sa našim ludacima. On se slatko nasmejao, misleći da preterujem. Međutim, Meklejn mu je rekao: Boris je, nažalost, u pravu. Posle tog susreta, često sam se susretao sa lordom Karingtonom.
      
       Sigurno nije manje intrigantna priča o vašem poznanstvu sa Jevgenijem Primakovom, šefom KGB-a?
       - Nema tu ništa spektakularno. Mene je sa Primakovom upoznao Aleksandar Jakovljev, arhitekta perestrojke. Do Jakovljeva dolazim sticajem okolnosti. On je radio u fondaciji Gorbačova. Inače, na Jakovljevov predlog, Gorbačov je postavio Primakova za šefa KGB-a. U Parizu, mislim da je to bilo 1993, Jakovljev mi kaže da je razgovarao sa Primakovom i da treba da dođem u Moskvu na sastanak sa njim. Kako me je Primakov prvi put video 1993, više me nije ispuštao iz ruku.
      
       Zašto?
       - Zato što sam ja imao dijametralno suprotan pristup njegovom posmatranju Balkana. Njegov pristup Balkanu, uprošćeno, bio je sledeći: pomagati i koristiti Miloševića do kraja sa podtekstom ljubavi za slovenstvo, za pravoslavlje, za srpski narod. Bez okolišenja direktno sam mu rekao: pomažući Miloševića, vi uništavate srpski narod. Vaša podrška Miloševiću ide protiv suštinskih interesa mladog sveta i vi ste politički i strateški izgubili jugoslovenski prostor. Vi Karadžića i Mladića dižete u nebo, a od Mire Marković pravite akademika. On mi kaže da ne prave to oni, već da to pravi novac. Rekao sam mu da to onda znači da je on svestan da živi u jednoj korumpiranoj sredini, da su njihove akademske titule na rasprodaju, da Karići daju pare a oni to nekritički prihvataju. On me onda pita: pa dobro, Borise, ima li još neko na svetu ko misli kao vi a da ima planetarnu težinu? Kažem ima Pjer Selindžer, Meklejn...
      
       Onda ste upoznali Meklejna i Primakova.
       - Kada sam pitao Meklejna da li hoće da se upozna sa Primakovom, samo što nije skočio sa stolice. Meklejn je bio toliko uzbuđen da je kada je krenuo na put u Moskvu, umesto svog kaputa, obukao kaput svoje snaje. Upoznavanje njih dvojice sam smatrao za svoj veliki uspeh. Znate šta smo prvo konstatovali na našem susretu u Moskvi?
      
       Naravno da ne znam.
       - Konstatovali smo da KGB loše radi. Primakov je pre susreta sa Meklejnom pročitao verovatno debeli dosije koji KGB ima o Meklejnu. U jednom trenutku Primakov nabraja sve ordene koje je Meklejn dobio od Rusa. Onda Meklejn kaže: dobio sam i orden Kutuzova od maršala Tuhačevskog. Primakov nije imao tu informaciju. Primakovu nije baš bilo prijatno. U jednom trenutku Primakov ga pita kako on vidi situaciju na Balkanu. Meklejn mu kaže: ja sam saglasan sa Borisovim stavovima. Na naše iznenađenje, Primakov kaže da je on saglasan sa mojim stavovima ali da mora da poštuje zvaničnu politiku Rusije.
      
       Da ne zaboravimo admirala Lakostu. Francuskoj vojnoj obaveštajnoj službi, na čijem je čelu bio, sigurno nije moglo da promakne da se vi srećete sa šefom KGB-a.
       - Sasvim sigurno. Ali ja to nisam ni krio. Pogodilo se tako da sam posle Moskve otišao na savetovanje kod Miterana i prenosim mu pozdrav Primakova. Čak mi je Primakov u jednom trenutku rekao: Ne znam da li bi trebalo da kažete da se mi sastajemo. Na šta sam ja odgovorio da nemam ništa da krijem i da bi sve bilo daleko sumnjivije kada bih tajio naše poznanstvo. U to doba Francuzi su izuzetno zainteresovani za moje viđenje problema u Jugoslaviji i ja razgovaram sa mnogim važnim ličnostima francuske politike a među njima i sa admiralom Lakostom. On se veoma zainteresovao za mene. Znate, svi ti ljudi su u svome životu sretali samo najveće. Odavno sam primetio da su oni koji su sretali najveće, uvek imali veliki interes da sreću ljude kao što sam ja.
      
       Zbog čega?
       - Ljudi kao ja su pozitivna vrsta avanturiste.
      
       Na različite načine ste prisutni u jugoslovenskoj politici. Još od vremena Ante Markovića figurirali ste kao mogući jugoslovenski premijer. Osnivač ste Fondacije za mir i rešavanje kriza. Čak postoji priča da vas je Piter Hol, sekretar u Vens-Ovenovom timu, angažovao da date vaše viđenje rešenja krize u BiH.
       - Nije to priča. Postoje dokumenti. To je potpuno tačno. Sa njim me je upoznao Srđan Kerim, koji je u Francuskoj radio kao moj savetnik. On me je upoznao i sa Zimermanom i sa mnogim drugim važnim ljudima. Sećam se dobro komentara Vorena Zimermana u vezi s mojim planom: ovo je izuzetno, ali od ovoga neće biti ništa jer mi živimo u vremenu loših ljudi.
      
       Dobro rečeno. Da li je računao i sebe?
       - Ne znam. Elem, ja sam Piteru Holu ponudio svoje viđenje. Međutim, oni su ipak pošli od etničkog momenta, jer su hteli etnički čiste sredine. Amerikanci i Englezi još od vremena Drugog svetskog rata većinu problema rešavali su razdvajanjem. Indija-Pakistan, Južna i Severna Koreja, Južni i Severni Vijetnam, Kipar... Njihovo rešenje Bosne nije ništa drugo nego razdvajanje zbog nemogućnosti da reše problem. Jednom mi je Hol čak rekao: Borise, ja bih najviše voleo da kad jednog dana izađem iz diplomatije, da se zajedno posvetimo rešavanju balkanskog problema.
      
       Stiče se utisak da koliko god ste bili omiljeni, da ste istovremeno primani i sa podozrenjem?
       - Jedna od mojih suštinskih karakteristika je da idem brže od muzike.
      
       Sindrom pevca koji rano zakukuriče.
       - Da, i kome vrlo često zbog toga odsecaju glavu. Čudi me kako je dosad nisam izgubio.
      
       Zagovornik ste "komonvelta južnoevropskih zemalja" kao i "nove zajednice južnoslovenskih republika". Da li je moguće da i južnoslovenske zemlje poput Evrope, korak po korak dođu do zajedničkih interesa, tržišta... Kao što su Pariz i Bon krenuli od sporazuma o čeliku i došli do Mastrihta.
       - Nemoguće je da se to ne desi. Nemoguće je da toga ne bude. Ako toga ne bude, neće biti ni nas a nas ne može da ne bude. Kako će neko iz Sandžaka ili Niša da radi sa Finskom ili Danskom, a neće da radi sa svojim komšijom? "Hoćemo u Evropu, ali preko leša svoga komšije" - to više neće biti moguće.
      
       Izuzimajući Sloveniju, mislite li da su ostale jugoslovenske političke elite spremne da to sprovedu?
       - Nisu uopšte.
      
       Pa ko će?
       - Mi, ali ne ovakvi kakvi smo danas i kako se ponašamo danas. Mi, kao odgovorne osobe, jer vlast je ogromna odgovornost. Vršenje vlasti je najteži posao koji postoji.
      
       U ozbiljnim zemljama.
       - I u neozbiljnim. I to će se pokazati.
      
       LUKA MIČETA