NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Upotreba tragedije

Stojiljković je prema ulazu Savezne skupštine krenuo nakon vidovdanskog transfera Slobodana Miloševića, lidera kome je ostao veran čak i kada su ga, 5.oktobra pre podne, napustili najlojalniji saradnici. Prema svedočenjima prijatelja i partijskih drugova, bivši ministar policije pripremao je svoju smrt veoma pažljivo, brinući o detaljima tog čina, sadržaju oproštajnih pisama, antrfileima i podnaslovima i efektima njegove poslednje odbrane od Haga. U pismu šefu SPS-a, Mirku Marjanoviću poručuje da njegovo samoubistvo "predstavlja politički akt, političku akciju" koja "treba da traje i da bude u korist SPS-a ("dosovci okrvavili ruke"), a saveznom poslaniku radikala Filipu Stojanoviću poručuje - "pozdravi tvog šefa, neka ovo moje žrtvovanje maksimalno politički iskoristi. I neka to traje"

      Narodna izreka "o pokojniku sve najlepše" poslužila je sredinom osamdesetih godina ovdašnjem sinaesti da snimi ozbiljnu komediju o ideološkoj zaslepljenosti, ćoravim kutijama i svevidećim agentima u kožnim kaputima. Ali pre i posle tog filma, u svetu teško pokretnih slika narodno pravilo o poštovanju mrtvih ostalo je netaknuto, koje ni najvatreniji buntovnici nisu dirali, verujući da bi time uznemirili jednog uvaženog gospodina iznad njih. Upokojeni bivši ministar policije, jedan od glavnih oslonaca počivšeg režima i protivnika još postojećeg Haškog suda, Vlajko Stojiljković je, dakle, bio dobar čovek - mada su mu za života mnogo toga zamerali.
       Njegova smrt je, međutim, poslužila kao prolog za neukusnu raspravu o odgovornosti, degustaciji tragedije i dramatičnoj podeljenosti političkih elita i njihovih podanika. Neki dosovski funkcioneri već su požurili da opišu pucanj u slepočnicu kao "kukavički gest" kojim se "umiruje griža savesti", izbegava "suočavanje sa posledicama". Stojiljkovićevi partijski drugovi pohitali su da smrt upotrebe kao neoborivi argument protiv izdajničke vlasti i zakona o Hagu, iako se nisu pretrgli da spreče tragediju. Jedino je eksluzivni proizvođač govora mržnje Velimir Ilić smogao snage da kaže kako je Stojiljković "pokazao izuzetnu hrabrost".
       Stojiljković je prema ulazu Savezne skupštine krenuo nakon vidovdanskog transfera Slobodana Miloševića, lidera kome je ostao veran čak i kada su ga, 5.oktobra pre podne, napustili najlojalniji saradnici. Prema svedočenjima prijatelja i partijskih drugova, bivši ministar policije pripremao je svoju smrt veoma pažljivo, brinući o detaljima tog čina, sadržaju oproštajnih pisama, antrfileima i podnaslovima i efektima njegove poslednje odbrane od Haga. U pismu šefu SPS-a, Mirku Marjanoviću poručuje da njegovo samoubistvo "predstavlja politički akt, političku akciju" koja "treba da traje i da bude u korist SPS-a ("dosovci okrvavili ruke"), a saveznom poslaniku radikala Filipu Stojanoviću poručuje - "pozdravi tvog šefa, neka ovo moje žrtvovanje maksimalno politički iskoristi. I neka to traje."
       Za nedeljnik "Svedok" ostavio je fotografije na kojima visoki policijski funkcioneri, za koje istoričari oktobarske revolucije tvrde da su odbili Vlajkova naređenja 5. oktobra, od njega primaju orden koje im je dodelio Milošević za herojsku borbu protiv NATO-a. "U ovom periodu antiterorističkim aktivnostima i ostalim unutrašnjim poslovima na Kosovu i Metohiji, u ime MUP-a Srbije, rukovodili su Vlastimir Đorđević, Jovica Stanišić, Sreten Lukić, Živko Trajković, Goran Radosavljević, Milorad Luković i drugi...", napisao je Stojiljković, što bi se moglo protumačiti kao neka vrsta poslednje osvete ljudima koji su ga izneverili kako bi dobili zaštitu novih vlasti od Haškog suda. Upućeni ljudi, koji veoma teško pronalaze lepe reči za pripadnike bivšeg režima, često su govorili da je pokojnik tim činom, navodno, želeo da skine teret odgovornosti zbog 5. oktobra, kada je izgubio kontrolu nad policijom i time doprineo padu Miloševićevog režima. Ljudi sa nešto više razumevanja objašnjavaju taj čin kao reakciju na slom jednog sistema, kome je pokojnik, od trenutka kada je bio referent OK SK Požarevca početkom šezdesetih, do mesta ministra policije, bio bezrezervno odan. Život bez vlasti i ideologije i nije neki život.
      
       Herojske odbrana i samoubistvo
       Pucnjem ispred parlamenta, sve te priče postaju nevažne. Kao što nevažan postaje i zakon o Hagu. "Ne može se reći da se Stojiljković ubio zbog zakona o Hagu, jer je očito da je on taj čin dugo pripremao, pisao oproštajna pisma, govorio da neće u hašku tamnicu. On je želeo da svojim činom pojača otpor prema Haškom sudu, koji je i inače veoma značajan, pre svega zbog nepostojanja istih aršina i univerzalnih pravila prema svim stranama u građanskom ratu. Pravnici koji govore da jedan zločin ne opravdava drugi su u pravu, ali ako imate sud koji se ne usuđuje da optuži nijednog predstavnika OVK, niti se usuđivao da optuži Franju Tuđmana, onda gubite veru u pojam pravde", kaže socijalni psiholog i savezni poslanik Bora Kuzmanović, koji primećuje da portparoli SPS-a nisu dosledni kada kao herojsko delo veličaju samoubistvo Stojiljkovića, jer bi se onda moglo posumnjati u heroizam njihovog lidera koji se veoma dobro brani u Hagu.
       Lokvom krvi ispred vrata Savezne skupštine na krajnje morbidan način plaćena je najskuplja izlaznica sa političke scene, kojom se do kraja potvrđuju uverenja sa kojima se većina građana ne slaže ali ih mora poštovati. Na starom požarevačkom groblju se okupilo nekoliko hiljada ljudi, koji su uz limene duvače, pesmu "Oj, Moravo" i govore u kojima su se preplitale rečenice o brdovitim vinogradima, državnom dostojanstvu, sušnim godinama, herojskoj odbrani od agresora, vodoplavnim selima, na onaj svet ispratili njihovog druga i zaštitnika.
      
       Demarkaciona linija
       Starija žena, zabrađena crnom maramom, govori uplakanom sredovečnom čoveku u kondukterskom sakou kako joj je pokojnik zaposlio pokojnog muža kada je bio direktor PIK-a, a zatim sina primio u policiju. "Niko za ovaj kraj nije učineo kao Vlajko", dodaje, praćena odobravanjima indiskretnih, siromašno obučenih učesnika najvećeg političkog skupa u braničevskom kraju od demokratskih promena. "Svi ćemo da idemo u Hag, jer živimo u Požarevac", dodaje davno ocvala plavuša, koja se, nekoliko minuta kasnije, čudi kako je "Mirko nekako sitan, dok je Šešelj baš kao na televiziji". Ljudi na groblju su iskreno žalili. Neki sasvim drugi ljudi u centru istog grada su iskreno odgovarali da ne mogu da pronađu ni trunku sažaljenja. "Dosta smo mi drhtali. Ko će da žali za decom koja su izginula bez ikakvog smisla", kaže taksista sa "dugim opozicionim stažom".
       Ali ta priča otvara mučnu raspravu o kancerogenom stanju društva, u kome dve Srbije sa zavidnim količinama mržnje i netolerancije, nikako ne uspevaju da se integrišu u pristojno demokratsko društvo.
       Politički analitičar Đorđe Vukadinović smatra da je reč o političkom potezu par ekselans, koji ima duboke političke motive i implikacije. "Čini mi se da je predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica u pravu kada kaže da odgovornost treba da preuzme čitava politička klasa ne samo za tu tragediju nego za krizu u društvu, koja je izazvana Hagom. Haško pitanje je samo poslužilo kao tema oko koje obe strane u DOS-u pokušavaju da steknu određeni kapital. S jedne strane, ljudi okupljeni oko premijera Đinđića su zastupali interese Tribunala vatrenije nego predstavnici američke ili bilo koje zapadne administracije, koristeći teške i neodgovorne reči i stvarajući atmosferu da su te, prema rečima premijera, kukavice, babe, glavna prepreka za prosperitet društva. Insistiranje DSS-a na zakonu i neke njihove izjave su, na drugoj strani, tumačene kao protivljenje izručenjima Hagu, što je nekim optuženim licima pružalo lažnu nadu. Kao posledica te logike sukoba, Hag je postao okosnica državne ili nacionalne politike, a spremnost na direktnu primenu Statuta Tribunala glavni pokazatelj kvaliteta reformi, što je pogubno za ovo društvo. Stvar je na kraju otišla previše daleko, otrgla se kontroli i pokazala šizmu u društvenom tkivu Srbije."
      
      
       Patriotizam i dostojanstvo
       Analitičari su već konstatovali da je Hag poslužio kao demarkaciona linija unutar vladajuće koalicije, ali nisu razmatrali u kojoj meri je haška dilema poslužila kao svojevrsni eliksir za stranke bivšeg režima. Nema nikakve sumnje da je suđenje veka dovelo do delimične rehabilitacije Miloševića, a sva je prilika da je pomoglo tvrdoj struji u SPS-u da se obračuna sa reformistima iz njihovog šinjela.
       "Nema sumnje da se dugo radilo na polarizaciji između patriota i izdajnika u protekloj deceniji, ali nije dobro što su predstavnici nove vlasti nekim arogantnim, netolerantnim izjavama, nastavili da insistiraju na tim podelama. Umesto da optuženim licima garantuju pomoć države kroz pristup nekim dokumentima, neki funkcioneri, kao ministar Batić, govorili su da za njima niko neće žaliti i da ih njihova sudbina uopšte ne interesuje", ocenjuje Kuzmanović.
       "Izgledalo je da je 5. oktobar uspeo da prevaziđe ili ublaži podele koje je Milošević strpljivo gradio deset godina, ali su proteklih godina videli vaskrs te polarizacije na mondijaliste i nacionaliste, koja može da bude tragična, ne zbog nekakve imaginarne nacionalne sloge već zbog nemogućnosti uspostavljanja elementarnog društvenog konsenzusa bez koga društvo ne može da opstane. Milošević je uspeo da ogadi ideju o nacionalnom dostojanstvu i patriotizmu, ali to ne znači da bez temeljne ideje samopoštovanja možemo krenuti u obnovu društva. Mi, dakle, možemo da vodimo rasprave o nacionalnim interesima, ali ne možemo da kažemo kako oni ne postoje. Najveći problem vidim u činjenici da postoktobarska Srbija misli da nacionalni interesi ne postoje jer ih to podseća na Miloševića. Posebno je opasno što takvo raspoloženje političkih elita može da izazove veoma neugodnu reakciju, pojavu nekih novih ekstremističkih snaga", ocenjuje Vukadinović.
       U glavnom pismu, koje počinje Rakićevim a završava se Njegoševim stihovima, Stojiljković za svoju smrt direktno optužuje sve vodeće državne funkcionere i izražava nadu da će imati ko da ga osveti.
       "To je nasnažniji demanti koji je mogao da napiše na gebelsovsku medijsku hajku koja je protiv njega vođena", kaže jedan funkcioner SPS-a, koji je sasvim ubeđen kada kaže da se dosovci ponašaju prema političkim protivnicima kao najcrnji afrički diktatori. Njega ne brine da su protesti pokazali veliku slabost nekada najveće partije na Balkanu, kao i da istraživanja pokazuju laganu silaznu putanju rejtinga partije, jer su stranke sadašnjeg DOS-a bile još slabije dva meseca uoči septembarskih izbora. Takve tvrdnje verovatno služe za ohrabrivanje malaksalog članstva, kao što su verovatno u pravu i stručnjaci koji isključuju mogućnost povratka starih snaga. To, međutim, ne znači da nove snage nisu upale u duboku krizu. Samo im to još nisu javili.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      
Ne vidimo se u čitulji

Kao jedan od najozbiljnijih argumenata egzorcističke prirode novih vlasti, socijalisti napominju odluku najstarijeg lista na Balkanu da zabrani objavljivanje čitulja Vlajku Stojiljkoviću uz obrazloženje da sadržaj poruka širi mržnju i netrpeljivost. Odgovorni urednik lista Milan Mišić kaže da čitulje nisu objavljene jer je reč o pokušaju veoma grube političke propagande. "U čitulji Glavnog odbora SPS-a kaže se da su ga ubili NATO i oni koji su glasali za Zakon o saradnji sa Hagom, što je zaista nedopustiva zloupotreba nečije smrti u političke svrhe. Koliko se sećam, "Politika" nije objavljivala ni čitulje kojima se početkom devedesetih godina govorilo da su pokojnike ubile ustaše i pozivalo na osvetu. Ne vidim zašto bismo objavljivali nešto čime bi bila nastavljena kontaminacija političkog života u Srbiji."


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu