Profesionalno, televizija me nikad nije posebno zanimala. Onaj ko oseti miris sveže otpakovane rolne roto-hartije i štamparsku boju pod prstima teško da će se ikada zaljubiti u repetitore, releje, frekvencije i ostale "magične reči" koje ovih dana stvaraju noćne more srbijanskim televizijskim mogulima.
       Kada nam je u proleće 2000. godine pružena prilika da na TV Pink pokrenemo talk-shonj "Svet plus", shvatio sam to kao zanimljiv izazov, ali pre svega - zgodnu priliku za elektronsko reklamiranje naših štampanih izdanja.
       "Svet plus" je za nešto više od godinu dana postao najgledanija emisija u zemlji koju je po najnovijem istraživanju Stratedžik marketinga prošlog meseca svake nedelje u podne gledalo 1 310 000 žitelja Srbije. Nije da se nešto razumemo u televiziju ali - postavili smo sedmocifreni domaći zadatak onima koji se ovim poslom bave već decenijama.
       Onda su, naravno, krenule salve optužbi zbog "trovanja nacije prizemnim humorom, pornografijom, nekvalitetnom muzikom...". OK! Jeste, Ksenija Pajčin je došla bez gaćica u emisiju i postala "srpska Šeron Stoun". Tačno je, Vesna Rivas je dovela u studio svoje friško krštene pravoslavne čivave i Isidora Bjelica je šutnula jednu od njih. Da, voditeljka je naterala goste da rade sklekove, jedu šlag bez ruku, hodaju četvoronoške... I to je tačno. Pa?
       U toj priči, najzanimljivija je upornost i licemerje pojedinih kolumnista, dojučerašnjih autora rubrika tipa "Moja žena - moj šampion" i TV-voditeljki sa provincijalnim kompleksom koje su do juče bile glavne zvezde istih rubrika.
       Ograničeni svojom jalovošću da naprave bilo kakav medijski produkt koji bi se mogao prodati u tiražu većem od 10 000 primeraka ili gledati sa insajd rejtingom većim od 1,00 - svakodnevno bljuju vatru po onima koji uspešno prave i još uspešnije prodaju medijske proizvode.
       Zanima me dokle će trajati tirade ove "neprincipijelne koalicije" u vezi sa stvarima koje nigde u svetu nisu predmet bilo kakvih polemika.
       Da li plaćaš pretplatu za taj TV program? Da li te neko tera da to gledaš (kao "žurnale" u bioskopima s početka pedesetih)? Ne! E, pa onda kuliraj, pređi na drugi kanal a ako ti se već radi - kreni da praviš nešto što će moći da se proda i sjaši sa grbače sirotih poreskih obveznika Evropske unije koji su na jalove projekte ovdašnjih medijskih "termita" bacili do sada više para nego Ameri na "Maršalov plan".
       Pri tome se većina ovih kritičara "šunda u etru" poziva na vrednosti zapadnih demokratija kao da je "Šou Džerija Springera" ponikao na Ibarskoj magistrali, a ne u zemlji "zvezdama poprskane zastave", kao da je "The Sun" najtiražniji list u Braničevskom okrugu, a ne u "imperiji u kojoj sunce nikad ne zalazi" i kolevki savremene demokratije.
       Ovdašnji jalovi kritičari gledanih TV programa i čitanih listova, bornirani teletabisi našeg medijskog neba, verovatno će nastaviti da kukaju sve dok se i bakice u Beneluksu ne dosete i shvate da će mnogo više zadužiti čovečanstvo ako svoje evre usmere na, recimo, otvaranje azila za nezbrinute životinje širom Srbije.
       Tada će im ostati da svoje misli plasiraju po parkovima, na fasadama i ogradama,a možda ih i mi pozovemo u "Svet plus". U rubriku "Mojih pet minuta".
      
       ROBERT ČOBAN