NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Naličje "istočnog greha"

Za razliku od predratnih, mnogi poratni hrvatski tinejdžeri ne odrastaju uz Juru Stublića i njegov "Film", "Idole", "Disciplinu kičme" ili "Leb i sol", nego uz Miroslava Ilića, Snežanu Babić i Vesnu Zmijanac

      Nedavno gostovanje Šabana Bajramovića u zagrebačkom klubu "Tvornica" privuklo je na hiljade oduševljenih poklonika romske muzike. Ni činjenica da je Bajramović posle koncerta sve medijske izjave davao na ekavskom, ni pominjanje "cele bivše Jugoslavije" kao domicilnog mesta njegove publike, nisu uspeli da odvrate pažnju javnosti od gostovanja poznatog umetnika. Površan posmatrač estradnih i političkih zbivanja u Hrvatskoj iz toga bi lako mogao zaključiti da je reč o sredini u kojoj su i Romi i romski pevači, kao i "istočni melos" uopšte, u Zagrebu uvek bili dobrodošli stanovnici i gosti. Da iznenadna sklonost "ciganskoj muzici" koju u poslednje vreme iskazuje publika u nacionalnoj metropoli ipak nije odraz pravog muzičkog i političkog raspoloženja nacije, govori i podatak da su Romi i dalje najzlostavljanija etnička manjina u Hrvatskoj. Zbog ove činjenice Hrvatska je, kao zemlja u kojoj se grubo krše prava ostalih nacionalnih i verskih zajednica, uvršćena u sve godišnje izveštaje evropskih institucija koje se bave statistikom ljudskih prava. U takvom opštem kontekstu u Zagrebu i Hrvatskoj ovih dana se dogodilo i ono za šta su mnogi mislili da se više nikada neće dogoditi. Posle punih dvanaest godina u nacionalnu metropolu u velikom se stilu vratio - Miroslav Ilić. Sa ponekom borom više i starim repertoarom, folk-zvezda iz Srbije podigla je na noge neočekivani broj svojih poklonika u Hrvatskoj. Miroslav Ilić nastupio je u klubu "Grič" u Samoboru, ali je odmah postalo jasno da bi njegovi sledeći koncerti mogli da napune znatno veće prostore.
      
       "Smej se, smej!"
       Osim medijskog gostovanja u glavnom gradu, ovde očito nezaboravljeni pevač iz Srbije, održao je i koncerte u Bjelovaru, Koprivnici, Rijeci. Neki od njih ponovljeni su na insistiranje publike... Domaće javno mnjenje istog časa je počelo da postavlja pitanje ko su zapravo ljudi koji su danima opsedali blagajne da bi kupili karte za nastup Miroslava Ilića. Odgovori koji su uskoro stigli ostavili su bez daha sve ovdašnje muzičke kritičare. Suprotno svim mogućim očekivanjima, Miroslava Ilića u Hrvatskoj nije dočekala srpska publika, niti su njegove pesme u trans bacale doseljenike iz ruralnih delova zemlje. Nije se radilo čak ni o jugonostalgičarima srednje generacije.
       Čuveni refren "Smej se, smej!" najburnije su dočekali ljudi koji su prvi put dobili priliku da uživo čuju svog idola iz Srbije. Na koncert u Samoboru je, recimo, stigla veoma mlada publika. Bili su to mladići i devojke sa prosečno petnaest godina. Nikada pre nisu videli Miroslava Ilića, ali su slušali njegove ploče. Tvrde da inače ne vole "narodnjake", ali da je Ilić, sasvim "kul". Stariji su ga doživeli drugačije. Tridesetogodišnjaci su odmah objasnili da su na koncert došli zato što su želeli ponovo da čuju čoveka koga tako dugo nisu videli, a koji je, otvoreno se čulo, deo njihove mladosti, bez obzira na rat i politiku. Da bi čuli pesme Miroslava Ilića, u Hrvatsku su doputovali i australijski emigranti iz Perta i rekordan broj predstavnika evropske dijaspore.
       Oni domaći koji su suznih očiju uživali u "zvucima Istoka" osetili su potrebu da javno pokažu ko su i šta su. Predstavljali su se sledećim rečenicama. "Ja sam lokalni dečko iz Hrvatskog zagorja", "Stigao sam iz Marije Bistrice", "Po nacionalnosti sam Hrvat", "Ja sam rimokatolik"...
       Sledeći kuriozitet na muzičkoj sceni Hrvatske predstavlja nedavno gostovanje orkestra Bobana Markovića koji je, u samo pet meseci, čak tri puta gostovao u zagrebačkom alternativnom klubu "Močvara". Ono što je možda još interesantnije od gostovanja ovog romskog orkestra, jeste način na koji je njihov rad predstavljen domaćoj publici. Zagrebački kritičari mirno su zaključili kako se radi o "glazbenicima o čijoj kvaliteti dovoljno govore nagrade osvojene na prestižnim festivalima u Dragačevu i Guči". Šta su i gde se nalaze Guča i Dragačevo nije objašnjeno, a trebalo je da bude, pošto su ljubitelji estradnih pikanterija u Hrvatskoj u poslednjih desetak godina vaspitavani na ekstremnom preziru svega što ima veze sa "istočnim folklorom".
      
       Žar u očima
       Onima koji su zaista želeli da čuju orkestar Bobana Markovića, a ne samo da budu među posetiocima o kojima će posle danima pisati novine, pričati televizija, ovaj propust nije mnogo zasmetao. O romskom orkestru u Zagrebu se govorilo još nedeljama i mesecima, a organizatori u klubu "Močvara" nazvali su ga "Večer šljivke i ludila". Pomalo i zbog alkohola, ali više zbog atmosfere, za Zagrepčane je ovo bilo gostovanje o kome su očevici govorili sa nostalgičnim žarom u očima. Šabana Bajramovića možda baš zbog tog žara u očima nije uvredila ružna epizoda koju su doživeli zainteresovani posetioci njegovog koncerta pristigli na blagajne koncertne dvorane "Vatroslav Lisinski" kako bi se raspitali ima li još slobodnih karata u prodaji. Dežurni službenik prvo nije reagovao, zatim je tvrdio da ne zna o kome se radi, da bi svoj odnos prema kulturi drugih naroda konačno iskazao rečenicom: "A, to je valjda onaj sa zlatnim zubima!"
       Kako je "ciganska muzika" stigla u Zagreb i zašto Hrvati odjednom nimalo ne kriju da su veliki ljubitelji srpskog turbo-folka pitanja su koja u domaćem miljeu nikada ne prolaze bez dnevnopolitičkih senzacija. Nedavne ankete među gledaocima državne televizije pokazale su da čak četrdesetak odsto građana ne bi imalo ništa protiv kada bi HTV počeo da emituje "narodnjake", "novokomponovanu muziku" ili čak "turbo-folk". Dok se to ne dogodi, prkosna zagrebačka mladež će pevače iz Srbije i Bosne i Hercegovine i dalje slušati u klubu "Ludnica" u Ilici, nadomak "Jelačić-placa". Za razliku od predratnih, poratni hrvatski tinejdžeri ne odrastaju uz Juru Stublića i njegov "Film", uz "Idole", "Disciplinu kičme" ili "Leb i sol". Miliji su im egzotični zvuci koji dolaze sa srpske estrade, pa čak i onda kada ih bezuspešno oponašaju domaći pevači. Famozna Severina ne može se, recimo, čuti u "Ludnici", ali klubom zato žare i pale patetični zvuci iz pesama ovde slavne Beograđanke Snežane Babić. Već ovoga leta pevačica s nadimkom "Sneki" trebalo bi da zapeva i na Splitskom festivalu, a upućeni tvrde da ne treba verovati onima koji misle da u dogledno vreme to neće učiniti i udovica ubijenog Željka Ražnatovića Arkana, Ceca Veličković.
       S izuzetkom pevača koji tvrde da pevaju izvorni hrvatski "etno" melos, u zemlji sa jedva četiri miliona stanovnika zvanično ne postoji osoba koja peva "novokomponovane narodne pesme". Jedina pevačica ovog žanra koja otvoreno priznaje da peva pesme Halida Bešlića, Vesne Zmijanac, Miroslava Ilića i Harisa Džinovića je mlada Vesna Pezo iz Busovače. Neizostavan dodatak prilikom njenog predstavljanja u javnosti čine još dve veoma važne reči - Hrvatica i katolkinja.
      
       Nostalgija i znatiželja
       Vesna Pezo iz sopstvenog iskustva tvrdi da vrstu muzike kojom se ona bavi sluša čak osamdeset odsto Hrvata. Podatak koji je za ovdašnje mnjenje sam po sebi šokantan zvuči još bizarnije ako se posmatra samo dve ili tri godine unazad. Državna televizija tada je, naime, u udarnom večernjem terminu emitovala "prilog-poternicu" o Srpskom kulturno-prosvetnom društvu "Prosvjeta" u Preradovićevoj ulici u Zagrebu. U ovim prostorijama, tvrdila je domaća televizija, nesmetano se sluša srpska narodna muzika, a niko od okolnih stanara ne reaguje na takav skandal! Ista Hrvatska televizija danas s ponosom emituje podatke da četrdeset odsto gledalaca smatra da treba poštovati sve muzičke pravce, pa tako i turbo-folk iz Srbije, dok više od polovine anketiranih pretplatnika podseća da je veoma mnogo stanovnika Hrvatske odraslo uz takvu muziku.
       Ono što je u čitavoj priči o hrvatskoj čežnji za srpskim turbo-folkom svakako najupečatljivije, krije se u dobro upakovanoj političkoj poruci. Spektakularan povratak "narodnjaka" u Hrvatsku nipošto nije odraz mentaliteta i kulturnih navika domaćih slušalaca, nego samo rezultat desetogodišnje cenzure svega što dolazi "s Istoka". Ili, kako je to, posle ovacija koje su mu priredili na koncertima, dobrodušno poručio Miroslav Ilić: "Znam da se vi ovde uvek toga bojite! Ali, nema nikakvog razloga za strah. Ne treba da se plašite masovnog dolaska srpskih pevača u Hrvatsku. Veoma dobro poznajem ovo tržište i znam koliko je izbirljivo." Izbirljivi ili ne, domaći poklonici istočnog melosa pokazali su, međutim, nešto sasvim suprotno. Nostalgiju i znatiželju. A kada je o gostima iz Srbije reč, upravo ove dve stvari na domaćoj estradnoj, kulturnoj i političkoj sceni izazivaju najveći strah.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ
      
      
Kukavičje jaje

Pre nego što je Miroslav Ilić održao koncert u samoborskoj diskoteci "Grič", anoniman glas zapretio je organizatorima da će na klub biti ispaljene tri granate iz minobacača. Pretnje nisu ostvarene, ali su lokalna udruženja ratnih veterana odmah ocenila da pevač iz Srbije nema morala, jer je "kao član SPS-a u vrijeme napada na Hrvatsku, imao velikog utjecaja na mase, a nije digao glas protiv agresije". Povezanost Miroslava Ilića sa političkom levicom u Srbiji brzo je dovela do opšteprihvaćene teze da je srpski folk zapravo "kukavičje jaje" Miloševićevog režima koje metastazira na sve strane, a najviše ga privlači Hrvatska. Dok sociolozi tvrde da je turbo-folk, nezavisno od nacionalnog predznaka, zapravo hibrid turske, arapske i zapadnoevropske muzike, rigidnije nastrojeni kreatori javnog mnjenja u Hrvatskoj smatraju ga udarnom pesnicom "srpskog militarizma". Miroslav Ilić u Zagrebu je objašnjavao da pojam političke levice na njegovom primeru ne znači da je vezan za stranačke programe bivšeg režima u Beogradu, nego da levicu posmatra kao deo zapadnoevropskih demokratskih tradicija. Bez obzira na ugao gledanja, domaći analitičari srpskog folka smatraju da je režim bivšeg jugoslovenskog predsednika ipak podsticao takvu vrstu muzike. Razlog je jednostavan. Pesme o plavušama, džipovima i pištoljima kao statusnim simbolima novih bogataša uspevale su da uvere ljude u Srbiji pod sankcijama da se, svetu uprkos, može živeti i uspešno i bogato, pa nikakve promene nisu potrebne.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu