U Šumadiji dva puta je više prekida trudnoće od živorođene dece. To je posledica nepoznavanja kontracepcije, niskog zdravstvenog, i kulturnog nivoa stanovništva...

      Oko osam, ispred Ginekološko-akušerske klinike "Narodni front", u beogradskoj Ulici kraljice Natalije, pevao se veliki hit Nade Topčagić "Rodio se sin, pravi gospodin". Veselo društvo koje je zaudaralo na danonoćno pijanstvo posipao je nemačkim markama kao konfetama po svemu sudeći novopečeni otac. Takmičenje u falš pevanju slušale su žene koje su se provlačile između prilično razularenih momaka hitajući u unutrašnjost klinike. Za nekoliko sati one će sitnim i nesigurnim koracima izaći iz zgrade u kojoj su ostavile svoju nerođenu decu.
       Petkom je najveća gužva. Samo u ovoj klinici oko pedesetak žena obično dođe da abortira, pred vikend. Važno je da se malo odmore, ako u ponedeljak rade. Prvo će platiti 2 250 dinara, onda će uslediti ginekološki pregled i čekanje, kao na traci ispred male operacione sale... Čekaju tako, ogrnute poluraspadnutim bolničkim haljecima u dugom uskom bolničkom hodniku, ofarbanom u neodređeno rezedo boju, posađene na dugačku neudobnu drvenu klupu koja se prostire od početka do kraja hodnika. Sede načičkane i - ćute.
      
       "Gužva mi ne smeta, u stvari ovoliko žena i devojaka umanjuje mi osećaj krivice, lakše je nekako kad vidim da nisam jedina koja nije bila brižna", kaže visoka svetlokosa žena kojoj je lakše da sa nekim porazgovara, pa makar to bila i novinarka koja garantuje anonimnost. Radi kao bibliotekarka, ima dvoje dece: sinove od 8 i 12 godina. Ima 40 godina i ovo joj je drugi abortus. Kaže da se osim sa suprugom konsultovala i sa decom. Svi su se složili da nemaju uslova za treće dete. Kontracepciju nije koristila, jer je već u godinama "mislila sam da više nisam plodna". Kao i ubedljiva većina njenih sapatnica i ona je došla sama. "Muškarci ovde nisu potrebni. Suprug me neće čekati, vratiću se taksijem. Što se čudite, ja sam odrasla i samostalna osoba"...
       Sala za ovu vrstu intervencija je mala. Tu su samo dva ginekološka stola. Deli ih nekoliko metara bez ikakvog paravana. Tako žena koja ulazi, prolazi pored žene koju nesvesnu izvoze na kolicima i vidi ženu do sebe na kojoj je intervencija u toku. Onda ona dobija anesteziju i tako redom. Abortus traje oko petnaestak minuta. Posle se žene odvoze u sobu gde ostaju oko sat do dva. Onda idu kući.
       Primarijus Anđelka Knežević-Bezjak, načelnica Drugog akušerskog odeljenja, kaže da je prekid trudnoće skoro uvek bio veći od broja porođaja. "Pre 20 godina na našoj klinici bilo je između 100 i 120 prekida trudnoća dnevno. Taj broj je danas oko 20. Mnogi to objašnjavaju činjenicom da se u međuvremenu razvila privatna praksa. Ipak, ne mogu da verujem da je veći broj pacijentkinja u stanju da plati njihove usluge. Čini mi se da se broj abortusa pomalo smanjio." Čak i da je tako statistika je neumoljiva. U centralnom delu Srbije broj abortusa je dva puta veći od broja - živorođene dece, a u Vojvodini jedan i po put.
      
       Primitivizam
       Naša sagovornica uzroke nalazi u našem mentalitetu. Pravi paralelu sa Slovenijom gde je radila osam godina (od 1972. do 1980. godine). Kaže da oni ni tada nisu imali problem napuštene dece, iako se njih oko 30 odsto, rađalo izvan braka. Devojke nisu bile napuštene od roditelja i društva. "Naši ljudi i dalje misle da je sramotno roditi dete ako nisi u braku. I nemojte da mislite da su takvi samo primitivni ljudi. Vrhunski intelektualci ovde su maltretirali svoje kćeri zato što su trudne, pritiskajući ih da abortiraju ili da, ako je za to kasno, posle porođaja daju dete na usvajanje. To smo mi u 21. veku."
       Namerni prekid trudnoće je dugi niz godina preovlađujući metod kontrole rađanja u Srbiji. "Pribegavaju mu sve žene nezavisno od starosti, obrazovanja, zanimanja, bračnog statusa i drugih socio-kulturnih i psiholoških karakteristika. Reč je o fenomenu koji predstavlja ozbiljan društveni problem", kaže dr Mirjana Rašević, direktorka Instituta društvenih nauka u Beogradu. Ona je 1992. godine doktorirala analizirajući abortuse u Srbiji. Njen rad "Ka razumevanju abortusa u Srbiji" objavljen je 1993. godine. Gospođa Rašević je anketirala 400 žena koje su prekinule trudnoću. Tako je isplivalo na površinu ogromno neznanje o modernoj kontracepciji, nisko kulturno, zdravstveno i posebno seksualno obrazovanje stanovništva, mnogobrojne psihološke barijere i očigledan nedostatak institucionalizovanog, savremenog koncepta planiranja porodice.
       "Muž mi je primitivan. Ne dozvoljava mi da stavim spiralu, neće da se muči sa prezervativom, a tabelete ne podnosim", požalila se četrdesetogodišnja žena koja je osam puta abortirala. Njena vršnjakinja, profesorka u srednjoj školi posle trećeg abortusa se pita: "Spirala je strano telo, hemija je opasna, mehanička sredstva su neprijatna, tablete izazivaju rak, pa šta onda da radim?" (UNICEF-ovo istraživanje sprovedeno pre dve godine potvrdilo je da 41,5 žena u centralnoj Srbiji, odnosno 38,1 u Vojvodini ne koristi kontracepciju. I adoloscenti, seksualno aktivni, retko koriste kontracepciju.)
      
       Nauk
       Skoro nijedna žena nije ravnodušna posle odluke o pobačaju. "Posle svakog abortusa se grozno osećam. Teško mi je na duši. Razmišljam o sebi kao o moralnoj nuli", kaže tridesetjednogodišnja radnica posle trećeg abortusa. Dvadesetčetvorogodišnja frizerka posle prvog abortusa već je katastrofična: "Greh je prekid trudnoće i to najveći. To mora da se plati. Stići će me kazna."
       Za mnoge je prekid trudnoće bolno i traumatično iskustvo: "Teško je svaki put. Naučiš da si u teškoj situaciji, uvek sam", iskustvo je dvadesetsedmogodišnje konobarice posle drugog abortusa. Tri godine mlađa studentkinja veterine dva abortusa je podnela "teško, ali naučiš mnogo o sebi, o društvu u kome živimo, muškarcima, lekarima"... Osamnaestogodišnja učenica posle prvog puta priznaje: "Teško iskustvo. Naučila sam da nisam uopšte emancipovana kao što sam mislila." Tridesettrogodišnjakinja, mikrobiolog razmišlja drugačije: "Mnogo sam naučila, gospodarim svojim životom i to je lep osećaj." Ima i drastičnih slučajeva kao što je četrdesettrogodišnja kuvarica koja posle dvadeset prvog abortusa spremno priznaje: "Lakše mi je da prekinem trudnoću nego da odem kod zubara."
       Za većinu abortus je, ipak, neprijatno iskustvo jer se osećaju poniženo. "Čekaš satima, onda te uvedu, sve žene zajedno i jedino što ti kažu je 'skidaj gaće'", zaključuje tridesetpetogodišnja pravnica posle trećeg abortusa. Slaže se i njena vršnjakinja, inače, medicinska sestra (takođe, treći abortus): "Užasno ponižavajuće. Ponižavaju te sestre i doktori, a sam si kriv što si u takvoj situaciji, što je, takođe, ponižavajuće."
       Žene kod nas ne vode računa o svom zdravlju niti ozbiljno planiraju porodicu. Idemo kod lekara samo kad moramo,tvrde skoro sve anketirane i kritikuju svoje ginekologe. Kakav odnos priželjkuju: "Da te lekar ne grdi čim uđeš na vrata", "lekara koji ne ćuti kao mula", "da je ginekolog pre svega čovek; to još nisam doživela". Anketirane su potpuno svesne da u zemlji vlada bela kuga da epidemiju abortusa treba zaustaviti, ali: "Društvo je pre svega krivo. Zaposlite se kasno, a stan dobijete sa 50 godina" ili "ja imam troje dece, a jednosoban stan. Društvo ničim ne stimuliše ženu da rađa"...
      
       Komplikacije
       Ali, nisu samo žene dezorijentisane, ostavljene same sebi, bez profesionalne pomoći. Istraživanje sprovedeno u 11 domova zdravlja u Beogradu pokazalo je da jedna trećina ginekologa ili njihovih partnera nije koristilo kontracepciju, a više od jedne trećine imalo je dva ili više abortusa.
       Istraživanje Mirjane Rašović pokazalo je da više od jedne trećine žena (37,5 odsto) ne želi išta više da nauči o modernoj kontracepciji. A znanje je takvo da se - diže kosa na glavi. Tek je svaka deseta žena znala da odredi plodne dane, dok, jedna trećina misli da je prekinut snošaj sigurna metoda kontracepcije. Čak 80 odsto žena veruje da dojenje sprečava začeće a da ih pilula truje, kažu: ubija, razara, remeti, uništava, umrtvljuje. Svaka peta žena (20,3 odsto) ne dovodi u vezu abortus i komplikacije.
       Međutim, "svaki abortus je potencijalna komplikacija. Statistika pokazuje da se oko 30 odsto intervencija iskomplikuje bez obzira na uslove i stručnost ginekologa", ističe Anđelka Knežević-Bezjak . Abortus se radi "na slepo" na osnovu osećaja. Zato su česta oštećenja koja izazivaju teška krvarenja, ali i perforaciju materice. To su neposredne komplikacije koje se dešavaju u toku intervencije. Postoperativne podrazumevaju naknadna krvarenja, ponekad zbog ostataka embrionalnog tkiva kad je ponovna intervencija neophodna. Razne upale su, takođe, česte. Kasna komplikacija je sterilitet koji se javlja u oko pet odsto slučajeva. S druge strane, Svetska zdravstvena organizacija garantuje da su antibebi pilule bezopasne po zdravlje u prvih pet godina korišćenja. Naravno njih ne smeju da koriste pacijentkinje koje pate od oboljenja krvnih sudova ili jetre.
      
       Muškarci
       Dr Knežević kaže da se muškarci distanciraju od problema i da retko prate devojku ili ženu na abortus. Kad se i pojave samo komplikuju stvari: "Ne mogu da razumem žene. Često me šalju da im umirim partnere, jer su nervozni dok čekaju. Više se brinu za njih nego za sebe, kao da nisu svesne rizika koji ih očekuje."
       Mirjana Rašević uočava bitnu razliku među polovima kada je o kontracepciji reč: Za ženu je ona zaštita dok je za muškarce način da pobegnu od posledica. Najveći broj muškaraca zalaže se za ženska kontraceptivna sredstva, dok, prema istraživanjima prezervativ u Jugoslaviji koristi samo četiri odsto muškaraca. Znatan broj njih je i direktno protiv upotrebe kontracepcije. Oni više vole da ne učestvuju u donošenju odluka o rađanju ili abortusu što bi se moglo protumačiti da se od ženaočekuje da posledice odluke same snose.
       Žene koje koriste modernu kontracepciju psiholozi vide kao osobe koje su preuzele aktivnu ulogu u životu i sposobne su da upravljaju tokom događaja. Žene kojima je kontracepcija abortus, u odnosu na one koje koriste kontracepciju, imaju probleme sa samokontrolom i uspostavljanjem emotivne ravnoteže. Nisu realisti i ne poštuju dovoljno svoju ličnost. Neki psihijatri ženu koja se oslanja na namerni prekid trudnoće čak vide kao nezrelu, iracionalnu i mazohističnu osobu koja želi da bude žrtva sa agresivnim tendencijama.
      
       Anarhija
       "Poslednjih godina uništenja naše društvo se još više retradicionalizovalo, došlo je do blokade i prestanka dijaloga među polovima. Kontracepcija i abortusi postali su, zbog toga, samo ženska stvar. Promene se mogu očekivati jedino ako dođe do promene svesti svih članova društva. Kad to kažem mislim na uspostavljanje polnog dijaloga. Neophodno je da na političkom i moralnom planu utvrdimo šta podrazumevamo pod seksualnim slobodama. Kod nas to nije sloboda, to je anarhija. Sve više maloletnika praktikuje seks bez minimalnog znanja o posledicama i mogućim rizicima. S druge strane, prisustvujemo neverovatnom porastu seksualnog nasilja o čemu u društvu uopšte nema seksusalnog dijaloga. Mi zapravo, ćuteći ulazimo u seksualne odnose", mišljenja je Anđelka Milić, profesorka sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po njoj, naše stanovništvo je neobrazovano i prosto nema gde da stekne saznanje o kontracepciji. Jedino mogući su i dalje jeftini abortusi u državnim klinikama.
       Saznanja o seksualnosti nisu deo odrastanja u porodici a nisu ni uvršćena u školske programe. Sagovornice dr Rašović kažu da su o ovim temama najviše saznale preko medija (36,5) i u razgovoru sa prijateljicama (33,2). Roditelji se retko navode (7,5) kao i škola (8,8). O našem pećinskom mentalitetu možda najviše svedoči primer iz upokojene SFRJ kada se krajem osamdesetih ozbiljno razmišljalo o uvođenju seksualnog obrazovanja u osnovne škole. Programi su bili spremni i prihvaćeni na političkom nivou, ali su akciju stopirali nastavnici koji su odbili da predaju, jer ih je bilo sramota da o tome pričaju.
       Neupućenima će se možda učiniti da je jedno od potencijalnih rešenja pooštrenje kriterijuma za abortuse. Sve sagovornice NIN-a, međutim, ističu da bi takva odluka bila još pogubnija za naciju. "Posledice bi bile strašne, to bi bilo kao da ste naciji stavili nož pod grlo", tvrdi Milićeva. Prosto, restriktivne mere nigde nisu urodile plodom osim što su žene masovno umirale od posledica ilegalnog abortusa. "Dobar primer za to je Rumunija u vreme Čaušeskua. Abortus je bio dozvoljen samo ženama koje su imale četvoro dece i bile starije od 45 godina. Kontracepcijska sredstva se nisu prodavala. U takvim uslovima natalitet je počeo blago da raste ali se posle smrti diktatorskog para pokazalo da je opšta stopa nataliteta bila niža nego kad je zakon donet", priča Raševićeva. Zbog svega navedenog smrtnost žena pri nestručnom prekidu trudnoće i zbog njegovih posledica povećao se za 87 odsto. Naša sagovornica, poredeći Irsku, gde je abortus zabranjen i Holandiju, gde je on liberalan, kaže da je stopa abortusa jednaka. U stvari dobrostojeće Irkinje odlaze u okolne zemlje na pobačaj, dok su siromašne žene i adolescentkinje prepuštene na milost i nemilost ilegalnim klinikama.
       Naš Zakon o postupku prekida trudnoće, zaista je među najliberalnijima u svetu. Nagađa se da je takvim postao zahvaljujući Miri Marković koja je iskoristila položaj svog supruga Slobodana Miloševića da već usvojen, nešto strožiji zakon vrati u proceduru, na doradu. Tada se kompletna opozicija složila da prekid trudnoće nije i ne sme da bude u funkciji kontrole nataliteta.
       Rezultat: do desete nedelje abortus je slobodan i obavlja se jedino na zahtev trudne žene. Izuzetno, prekid trudnoće se može izvršiti i posle ovog roka, ukoliko se ne može drugačije spasiti život žene, kada se može očekivati da će se dete roditi sa teškim telesnim nedostacima i, kada je do začeća došlo izvršenjem krivičnog dela.
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ
      
      

Paralela Po broju legalnih abortusa na 1 000 žena u plodnom periodu, ispred Srbije su ubedljivo Ruska Federacija (108,6 u 1990. godini) i Rumunija (90,9 u 1983. godini). Sve ostale zemlje imaju manje prekida trudnoće. Na 1 000 žena, krajem osamdesetih, odnosno devedesetih godina, u plodnom periodu abortiralo je 65,2 žena u Bugarskoj; 64,5 u Bosni i Hercegovini; 59,1 u Litvi; 57,2 u Gruziji; 56,6 u Makedoniji; 55,9 u Estoniji; 51,6 u Hrvatskoj; 48,0 u Sloveniji; 41,5 u Češkoj; 40,5 u Litvaniji; 38,2 u Mađarskoj; 28,0 u SAD; 14,2 u Engleskoj i Velsu; 13,3 u Francuskoj; 6,7 u SR Nemačkoj i 5,3 u Holandiji.

      
      

Statistika Devedesete godine karakterišu problemi vezani za prikupljanje podataka o namernom prekidu trudnoće, mada je prijava svake fetalne smrti zakonska obaveza. Sumnja u pouzdanost podataka o registraciji namernih prekida trudnoće u Srbiji pojavila se 1990. godine. U centralnoj Srbiji je registrovan blagi pad, a u Vojvodini visok porast (24,8 odsto) broja prekida trudnoće. U narednim godinama registrovan broj abortusa, po svemu sudeći, je potcenjen. U 1991. godini registrovano je 154 449, 1992. - 135 907, 1993. - 113 720, 1994. - 94 382, 1995. - 92 785, 1996. - 80 003, 1997. - 60 723, a 1998. godine 55 360 prekida trudnoće u odnosu na 193 755 koliko je zabeleženo 1989. godine. Radikalna promena nije realna kako zbog ekonomske i psihološke egzistencijalne nesigurnosti, problema dostupnosti kontracepcije, tako i zbog brojnih privatnih ginekoloških ambulanti.